Sedeli smo u basti jednog proleca u kafeu ispod slamnatog suncobrana. Popunjavali listice za loto i pricali o nekim neobaveznim stvarima.
Kao i svi razgovarali o tome, sta bi sa tolikim novcem ako bi ga kojim slucajem dobili. Smejali se nasim vidjenjima srece i precrtavali kolonu za kolonom na belo-crvenom papiricu.
A onda si nekim tajnstvenim glasom progovorio ne podizuci glavu : « znas da bih zeleo tamo da se vratim. Na one tople stene, na ostrvo gde sve mirise na masline, alge so i more. Tamo sam se osecao sigurno i toplo kao u majcinoj utrubi… Tamo je sreca i spunjenost njome dodirnula dubinu moje duse. Imao sam mir i spokojstvo. Jos samo jednom bih zeleo da to osetim.» prosaputao si na kraju svog monologa i pogledao u jezero koje ti to nikada nije moglo pruziti.
Poznajem tvoju mornarsku dusu
ceznju za morem
za Losinjskim stenama
i ostrvskim nocnim vetrovima.
Plavetnilo mora i odsjaj meseca
svirka zrikaca
i suskanje gustera u rastinju kraj stena
su zvukovi koje nosis u srcu.
Rodjen u ravnici
sa dusom mornara
U potrazi za lukom i brodom
na kome tvoji snovi postaju java.
Cekas na ostvarenje svoje zelje. Dugo. Decenijama cekas. Nisi se umorio od cekanja, vidim ti te iskre u ocima kada me svaki put pitas, pa nekada i godine prodju istu recenicu. « da li sam ti pricao o ostrvu srece?» i bez da sacekas moj odgovor nastvaljas dalje.
I onda si mi rekao. Doslo je vreme. Ja idem. Bila sam zatecena tvojom odlukom, iako sam znala da ce jednom i ona biti doneta. Ne, ona je doneta jos onih davnih godina na toplim stenama i pod pokrivacem od zvezda. Sada je trebalo samo vratiti se.
Pomislio si da nepravdu mozes ispraviti dizanjem sidra i jos jednom plovidbom. No, tvoj brod je ovoga puta imao tri camca za spasavanje i u svaki od njih si morao da krocis. Bojis se jedino gusara, ali kao da ih i prizeljkujes. Voleo bih da ih sretnes. Nadas se promenama iako znas da ce biti zrtava.
Rekla sam dobro. Bitno je da znas kuda zelis. Ne poznajem gusara koji bi mogao da te spreci.
Oduvek znam da je tvoja dusa mornarska. Da je puna neznosti i ljubavi koju su neki drugi gusari zarobili i nedaju joj da ispliva na povrsinu. Vezana mornarskim cvorovima preti da nestane i potone u nevidljive dubine.
Da li je ovo pravi trenutak za ostvarenje tvog sna? Znam da te to muci.
Da li samo kukavice postaju egoisti? Cini mi se da taj egoizam cuci u svima od nas i onda kad ne treba ispliva na povrsinu, ali samo na trenutak. Svestan si ti svega. Tvoja dusa je ispujena dobrotom. Uspeo si da prebrodis mnogo brodoloma. One koji su mozda tezi od svih morskih, one na suvom.
Jedra su podignuta. Brod je spreman. Ako ti nekad vetar na pucini zafali, seti se svojih korena, svih onih oborenih sumskih stabala iza kojih je ostalo korenje i klice koje daju nove mlade zelene listove. Ucini to pre nego sto egoizam unisti sve one mramorne kamencice i skoljkice i ponovo ih prekrije muljem.
Ako budes uspeo da svoj san sakrijes i ucinis samo za srce vidljivim, onda on nece zavrsiti u rukama gusara. Jos jednom ces moci da propustis kroz prste vreo pesak pomesan sa morskom solju. Da osetis ukus najsladjih smokava i da zaklonjen njihovim liscem jos jednom bosonog prosetas stenama okupanim morem i napises najlepse stihove nekoj morsko vili.
Poslednje cega se secam je slika na monitoru tvog kompjutera: bezbroj ostrva u morskom plavetnilu i crvena zastavica u tvojoj uvali. Rekao si mi tacno u metar koliko daleko si od nje.
Obicno su mornari u pricama u plavo-belim prugastim majicama, belim lanenim pantalonama, slamnatim sesirom i lulom.
Mornar u mojoj prici je bosonog. Ali nikada mu to nije zasmetalo. Ceka i nada se povoljnom vetru i skoroj plovidbi. I znam da se ne boji gusara.
