Crvene kao krv i one belicasto-roza.
U nasem vocnjaku stajala su dva stabla godinama i bila utociste jedne male druzine, koja je majske dane provodila na njima.
Naravno da su bili vicni veranju, a najspretniji od svih nas bio je moj brat. Za njega nije bilo dovoljno visokog stabla.Taj bi svojim malim, spretnim, majmunskim rukama osvajao svako drvo.Verao se sa lakocom panda medvedica. Morala je nasa mama mnogo toga da izdrzi.
Niko od njih nije poznavao strah od visine, osim mene.
Ja sam bila najslabija karika u lancu i zato bi bila dobro ismejana, a tek kasnije kad bi to i na velikom odmoru u skoli obelodanili, ti mali, majmuni sramoti nikad kraja.Crveneli su mi se obrazi danima, zbog zadirkivanja i zacikivanja.
No, ja nisam mogla protiv sebe.Sta je tu je.
Kako se prolece zahukta i krenu topli dani a na vrhu tresnje bogate zelenom krosnjom zarude prve tresnje, tako krenu i moje slatke muke.
Tamo dokle sam ja dosezala nije bilo zrelih tresanja.Obicno je to bilo na prvim, debelim i sigurnim granama u debeloj hladovini. Tu bi ja zauzela sedeci polozaj, osigurala se od pada i cekala milostinju sa vrha. A oni bi prvo napunili svoje stomake, pa ako sta ostane bacili i meni.
Zatrpavala me je kisa sveze ispljuvanih koscica, a i cvrgica od njih na glavi nije manjkalo.
Sedela bih tako na nekoj debeloj grani, durila se i napucenih usana ih mrzela, onako detinjasto i zaistinski.
O kako je bilo tesko iskukati i izmoliti po koju tresnjicu. A oni su tako smackali i u u slast coktali, sve meni u inat.
No, vreme leci sve. Ostavlja za sobom samo miris majskih tresanja, detinjstva i lepih uspomena.
Krosnja starih tresanja je bila tako impozantna, bogata krupnim zelenim listovima i visoko izraslim granama. Skrivala nas je i spasavala mnogo puta, dok bi baka trazeci nas obijala noge, a mi se kikotali i smejurili….
Visoko izrasle grane dosezale su o mojim ocima do neba. Velike i nedostizne svakog maja predstavljale su novi izazov. I svaki put novo obecanje da cu i ja jednog dana otici na vrh i nekom dole baciti te najsladje tresnje .
Na njima i ispod njih smo se smejali, druzili, zadirkivali, kovali planove i odrastali. Poveravali se jedni drugima, otkrivali prve simpatije i udisali prve majske zrake… Urezivali po koje srce u koricu starog stabla i po neko slovo onako krisom da niko ne primeti.
Kada sam se posle dugo godina provedenih putujuci po svetu, vratila u svoje dvoriste u vocnjaku ih vise nije bilo. Ostala su samo dva stara ispucala stabla i nekoliko suvih grana na njima.
Pitala sam sta je bilo sa tresnjama?
Baka je samo nemocno slegla ramenima i prosaputala:
“Vreme, dete… vreme.”
Zaista koliko je vremena proslo?
I na trenutak mi se ucinilo kao da cujem tu graju i glasove tako dragih ljudi,
Sasa, Peka, Dragana, Slavica, Dragan, Sladja, Miroslav, Goran, Slavko….samo su to neki od njih, nezaboravnih i neustrasivih….junaka mojih proleca..
Tresanja u mom dvoristu vise nema, i ona dva napukla stabla su nestala, pojelo ih je vreme. Nikad nisam uspela da osvojim njihov vrh.
Svakog maja pozurim na pijacu u potragu za prvim majskim tresnjama ne bi li nasla miris i ukus onih, samo mojih….
sarahstory
Recent Comments