Secam se da je tog jutra bilo hladno. Mraz je ostavio debele tragove na staklima automobila. Jutro je bilo tiho. Svi smo nekako izvodili mehanicke pokrete i kretali se u poznatim samo nama pravcima. Mnogi od nas su zurili na posao ali niko to nije pokazivao.
Nisam ocekivala nista od novog dana. Bila sam zaokupljena svakodnevnim razmisljanjima i malim brigama oko raznoraznih obaveza i termina koji su se nekako nagomilali, a ja nisam zelela da pozurim, da potrcim… nisam dala vremenu da me “ stisne“ i zelela sam da se ova mirnoca i tisina iz mrazom okupanog jutru nastave.
Iznenada kao doneta carobnim stapom pocela je da pada kisa. Nije marila sto smo mi „mali“ ljudi zeleli da mirnim korakom pod raznobojnim kisobarnima stignemo na nasa odredista. Osetila sam da moje cipele polako propustaju vodu i da moji nozni prsti pocinju da se grce i povlace, ali bezuspesno. Nisu imali puno prostora za igru.
Konacno sam bila u toploj sobi i dan je mogao da se nastavi. Sa soljom toplog caja prelistala sam jutarnju postu, pregledala najnovije vesti i tako zaronjena i zadubljena u misli nisam cula tvoje korake.
Ne ocekujem nikada nista. Naucila sam to hodajuci sa vremenom.
Jer mnoga ocekivanja, previse dobro izreziranih filmova i zanimljivo napisanih romana nisu iz ovog naseg sveta. To se jednom shvati i nauci za sva vremena.
Ne cujem vise kisu. Ne vidim maglu.
Prsti su opet bili opruzeni celom duzinom. Carape suve.Samo je caj sa malo cimeta i ruma mirisao na zimu.
Ne znam da li se ti secas tog jutra, ili se meni samo ucinilo, da bilo je jako hladno.
P.S
„Guten Morgen, wie geht es dir?“
