Doselili smo se u ovu ulicu pre nekoliko godina. Pronasli smo prelepo zemljiste i sagradili kucu…
Ulica nije preterano siroka i pruza se u polukrug,podseca na ulice iz mog rodnog grada. Kuce su sagradjene davnih godina, prelepe arhitekture,lomljenih krovova, sa puno romanticnih prozora, terasa, prelepa dvorista…..videla sam dosta slicnih kuca u Pancevu.
Zivimo tu,sa komsijama italijanima, nemcima, austrijancima… Srecemo se svakog jutra dok uzaurbano jurimo na posao,pozdravljamo se veselo i delimo jedni drugima jutarnje osmehe….Oko osam sati je kod nas kao u kosnjici, u toj nasoj maloj ulici…
Prvi koji nam je pre cetiri godine prisao, upoznao se sa nama, ponudio soljom kafe, bio je Franko. Dok su ostali sa paznjom pratili izgradnju nase kuce i sapucuci pricali o nama , kao nekim valjda vanzemaljcima. Stranci, sa cudnim prezimenom prave kucu tu u njihovoj ulici. Vecina njih su starosedeoci, zive vise od cetrdeset godina, poznaju se generacijama. I sada dolaze neki mladi ljudi, i jos stranci.
Mi smo ih sve ljubazno pozdravljali i odlazili nasim putem. Oni su sa nepoverenjem otpozdravljali i merkali nase korake….za nama…
Franko nije imao straha, ni predrasuda, mozda zato sto je delom bio italijan, sto je malo vise komunikativniji od ostalih i sto je sa svojim novim komsijama mogao da razgovara i na italijanskom. Radovali smo se svakom susretu sa Frankom, jer smo sve vise vremena provodili u nasoj ulici…. I konacno poceli da zivimo u njoj…
Franko nas je upoznao sa svojom suprugom Irenom, veselom crvenokosom zenicom, srednjih godina, sa predivnim osmehom. Meni je vazno da vidim taj osmeh, iskren, pun topline, on odmah ugreje moju dusu.
Franko nije bio bas tipican italijan. Visok , vitak crne kose, tek prosarane kojom sedom i naravno uredne brade. Njegove crne oci su imale toliko topline. Svirao je gitaru i cesto nas uveseljavao. Proslog leta je vise puta svirao sve sto bih pozelela. Znao je i nekoliko nasih pesama… i uvek je imao vremena, da zastane poprica sa nama, procaska, pruzi ruku…
Sedeli smo na stepenicama ispred njihove kuce, sa ostalim komsijama koje smo primili u nase srce, a i oni nakon izvesnog vremena nas…
Ta druzenja su postala nasi letnji rituali. Ona su mi pomogla da ponovo pronadjem sebe i ovo moje drugo ja , koje sada na nemackom sanja…
Pratili smo kretanja aviona, koji bas tu iznad nasih glava imaju svoje zacrtane puteve, gledali zvezde, ucila ih da izgovaraju neke reci na srpskom, pevali, smejali se do kasno u noc. Prolaznici su cesto zastajali da nam kazu kako imamo divnu ulicu kako smo veseli i razdragani i da nam zavide na tome. Govorili su kako je u nasoj ulici neka posebna topla atmosfera, da se oseca mediteran na tim stepenicama i u vazduhu.
Zalivali smo cvetne baste. Takmicili se ko ce imati lepse cvece. Pricao mi je o zivotu u ulici, o tom nepoverenju i cudjenju kad se neko novi doseli, i razumevanju….
Pre nekoliko dana samo ispratili Franka na njegovo poslednje putovanje. Otisao je tiho, bez buke. Njegovo srce puno razumevanja za druge je stalo.
Bili smo svi zajedno u crkvi, sve komsije, sjedinjene u tuzi i zalosti…. Crkveni obred je bio pun topline i muzike, one muzike koju je Franko najvise voleo…
Polozila sam prelepu belu kalu na njegov sarg, pruzila ruku i pozrdravila ga poslednji put…
Jos uvek je tiho u nasoj ulici, iz postovanja prema Ireni koja ce i dalje ziveti sa nama, ali znam da ce kad dodje leto prva pozvati sve nas na te stepenice i zapevati, jer njen Franko bi tako zeleo. Njegova muzika mora ziveti kroz nase glasove i nasa secanja na njega..
