Oluja

 

 

 

 

 

Olovno sivi oblaci nadvili su se nad obliznjim jezerom, a planinske vrhove zaklonili svojom sivom tezinom i spustili se dodirujuci krovove kuca. Oseca se pritisak u vazduhu, strepnja u pogledima. Jos jedna oluja kuca na vrata.

 

Tutnje iznad moje glave praveci sve veci mrak. Drvece se savija, dodiruje travu, lome se grane. Olujni vetar pravi vrtlog od lisca i grancica.

Isprepletane grane grle se cvrsto i hrabro gledaju vetar u oci. Ucinilo mi se na trenutak da vidim prkos u tim snaznim krosnjama dok odolevaju naletima vetra i guraju ga dalje od sebe. Po koja suva grana jos padne na tlo, predajuci se snazi vetra, a on se ponovo vrati ne bi li je  na zemlji jos jednom dodirnuo, zamolio za oprost i onda produzio dalje, sibajuci sve oko sebe.

Iznenada jedna munja obasja moj prozor i jaka grmljavina me trze iz tog vetrovitog putovanja i razmisljanja.

Vetar se polako smiruje

Drvece njise svojim granama u laganom ritmu, kao da plese na podijumu uz neku divnu sentimentalnu muziku.

Ali zato kisa tek pocinje.

Krupne kisne kapi dobuju po prozorima moje sobe kap, kap, kap, udaraju snazno po njima i krovu praveci pritom strasnu buku i tutnjavu.

Niz prozore lije kisa. Krivuda po okvirnom staklu. Putuje brzo. Zuri. Trazi put ka unutrasnjosti zemlje, odnoseci tako sa sobom sve prozorske tajne negde u dubinu u centar zemlje, tamo negde daleko, duboko, nedostizno.

A do tog centra jos nije stigao ni jedan kopac, niti jedan istrazivac. Tamo negde u toj dubini lezi i skriva se jedno malo srce, malo jezgro i nije lako doci do njega i otkriti ga…razotkriti, razgolititi …neda se ono!

Pratim krivudave potocice kako nestaju i utapaju se u mokroj i povaljanoj travi od vetra, ostavljajuci za sobom samo kaljavi trag. Po glavi mi se motaju raznorazna pitanja.

Kako li izgleda nihov put? Stignu li ikad do centra? Gde im se zavrsava trag?

 

Ali pogled ne doseze dublje, ne ide do srca, a ja bih da on prodre, da vidi sve te puteve krivudave, stare oziljke i nove rane.

Posmatrajuci to cudesno putovanje nisam ni primetila da je kisa prestala. Tu su jos samo sivi oblaci koji ne izgledaju vise tako zastrasujuce, jer iza njih pokusava da se probije sunce, da me dodirne svojim zracima i vrati toplinu na moje obraze.

 

Kisa je oprala tragove prasine, cini se kao da prozori blistaju cistocom.

No, kad sunce grane, bice na njima jos razmazanih tragova koje je za sobom ostavila voda .

 

Jos jedna oluja u maju, negde u Alpima….