Zaštićeno: Ni slika, ni rec

Članak je zaštićen lozinkom. Da bi ste ga videli, molimo unesite je:

Lozinka:

Uramljeni zivot

Provela sam jednom jednu groznu noc sa prijateljicom. Bila sam pozvana na svecanu veceru. Sve je bilo perfektno: gosti, hrana, ukrasi na stolu, samo ne i raspolozenje. Lezalo je nesto u vazduhu.

Na kraju su svi otisli. Deca i muz vec bili u krevetu. Nas dve smo sedele i pricale, pricale pola noci. Bila je ocajna, izgedalo je kao da je iznutra prazna i da se cuje odjek supljine.

Osecala se nedorasla  svim zahtevima koji su pred nju postavljani i od muza na cedilu ostavljena, skrhana, umorna.

Tuzno mi je saopstila da je njen brak postao nepodnosljiv. U toku noci sve vise mi je govorila o usamljenosti, strahu i depresiji. Na kraju mi je priznala da sumnja da njen muz ima ljubavnicu, i da sve cesce razmislja da na svoj zivot stavi tacku i presudi sama sebi. Ovako, njen zivot i njen brak , ne mogu vise funkcionisati.

 

Lezala sam u krevetu i ostatak noci nisam  mogla zaspati. Bila sam kao paralisana velikom diskrepancijom u njenom zivotu: ona je bila ta koja je uvek bila aktivna, na putovanjima, organizator raznih festi i poseta.

Ona je bila ta koju sam ja pre mnogo godina upoznala kao jaku,pozitivnu zenu i tihu patnju mnogih muskaraca. Bila je lepa, talentovana, deo javnog zivota.

 

Neispavana i zabrinuta pitala sam se, sta bih mogla za nju uciniti. Poznavala sam je jako dobro i znala koliko nadljudske snage ima u njoj ako bi nesto stvarno htela.Ona je imala detaljnu sliku svog idealnog zivota i godinama je slagala komad po komad te pazle.

Sada kada je postigla to sto je zelela, morala je da se suoci sa tim da joj nista od toga sanjanog nije doneo i jos sam znala da ona nece to sve tek tako lako napustiti.

 

Kada sam sledeceg jutra usla u njenu kuhinju, njen muz je vec sedeo sa soljom kafe u ruci, a deca razdragano jurila kroz kucu. Nenaspavana i zabrinuta za svoju prijateljicu gledala sam je brizno i saosecajno okruzenu njenom porodicom.

Ona se muvala okolo, spremala decu za igranje u vrtu i prilazila mi smeskajuci se glasom punim energije:

» Halo, draga moja ! I..? Da li si i ti dobro spavala? Pogledaj samo  kako je predivan dan…?» 

Izgledalo je kao dam sam imala nocnu moru, a ne pricala sa njom o njenim problemima prosle noci. Kao da te uzasne noci nije ni bilo nikad.

Servirala je dorucak muzu,organizovala dan deci i sledece sastanke kao da se sinoc nista dogodilo nije. Ona je znala kako treba da izgleda njen zivot i nije zelela da ga bez borbe preda njenom unutrasnjem ocajanju, neispunjenosti i nezadovoljstvu. 

Veliki problem nije predstavlajo ni njen skoro potroseni brak, nego cinjenica da ona sebi samoj i drugima nije htela da prizna tuznu istinu.

Poznajete li stanje, kada  se vas unutrsnji svet i vas spoljasnji zivot  nadju u jednom spagatu netreniranog izvodjaca i kada misici i veze lagano pucaju. Ja predpostavljam( pa i tvrdim) da vecina ljudi u dugogodisnjim vezama se iznova nalaze u takvim situacijama. Nekada su one jace, nekada laganije dusevno- nervne probe.

Jednu sliku naseg zivota prezentujemo ljudima u nasoj okolini. Uramljenu. Krecemo se u okviru tog rama. I sve ono sto u tu uramljenu sliku ne pristaje skrivamo od nas samih, nasih partnera i nasih prijatelja.

Nasa potreba za pripadnoscu i povezanoscu sa drugim ljudima je toliko velika, da smo u podsvesti spremni za nju i sopstveni zivot da zrtvujemo. Da li je tako?

Moja prijateljica je bila spremnija da dusevno zamre i da sebe kinji razmisljanjima o samoubistvu, nego da svoju familiju i okolinu konfrotira sa svojim stvarnim(istinitim) potrebama.

 

  Lady of the lost Time by Cinzia Rizzo

 

Ledeni breg u plavim ocima

 

Imala je dvadeset godina i jedan ceo zivot pred sobom. Tek zakucala mladost na vrata trazila je da bude prozivljena i dozivljena kroz bezbrojne izlaske, zurke, osmehe, poglede.

 

Danicine plave oci preslikavale su najdublje plavetnilo Bodenskog jezera. Takve  carobno plave oci sa prodornim pogledom i nekom tajanstvenom hladnocom srecu se samo jendnom mislila sam posle naseg prvog susreta.

 

Cinilo mi se da nesto prikrivaju. Imao je taj pogled nesto sto meni nije davalo mira.

Poznajemo se tek nekoliko godina.

Pre jedno par meseci banula je iznenada na moja vrata i kao iz topa uzviknula:

« Znas Sofija nije Petrova kcerka!»

Bila sam zatecena. Nisam znala sta da odgovorim.Verovatno izrogacenost ociju i ukocenost mojih vilica  u obliku reci « Staaaaaaaaaaa» su je naterali u histericni smeh.

Imala je dvadeset godina. Verovala u veliku ljubav i coveka svog zivota. Verovala da ce stati iza nje i njene odluke da na svet donese jednu zdravu bebu.

Ne, nije ostao. Otisao je pre nego sto je devojcica ugledala svetlost dana.

Ostavljena. Sama. Sa vec donetom odlukom da jednoj bebi pokloni zivot u sedmom mesecu trudnoce setala je stazom oko jezera i borila se sa svojim mislima i savescu.

Znala je da mora da zivi. Morala je sebe da prisiljava na kontak sa ljudima, da izdrzi poglede okoline, ponekad i podsmeh.

Tog dana je odlucila da pliva ili da jednostavno potone.

Jos jednom je zastala i pogledala plavetnilo vode, a onda joj je iznenada prisao visoki mladic i rekao da ima najlepse oci na svetu i da te oci nisu zasluzile da budu tuzne.

Otvorila mu je dusu. Nije imala sta da krije, a nije ni mogla. Stomak je dosezao skoro do zuba.

Nije verovala kada je Petar predlozio da zive zajedno i da ce se on brinuti o svemu. U takvu jednu ljubav nije mogla da veruje. Pa ko se moze zaljubiti u zenu pred porodjajem.

Rodila se Sofija i Petar je postao tata jedne prelepe devojcice. Danica jos uvek nije mogla da veruje i svaki novi dan je sa strahom iscekivala.

Nakon pet godina dobili su sina.

Danica sada veruje.

Zajapurenog lica sa tajanstvenim osmehom stala je ispred mene i rekla: 

«Zelim da mi budes kuma»

Podignutih obrva cekala je na moj odgovor.

« Staaaaaaaaa….?» vrisnula sam iznenadjeno.

«Ne postavljaj nikakva pitanja. Ti si uvek tu kad mi trebas, a u cetvrtak te trebam sa moje leve strane kao nikad do sada»

 

Kada sam prvi put videla Petra, prvo sto sam pomislila kako i on ima prelepe plave oci i neku tajanstvenost u njima kao i Danica. Dva ledena brega okruzena plavetnilom u isto vreme hladna i topla.

Nisam nalazila objasnjenje ni za povremena pomracenja kada bi se sunce na momenat sakrilo iza njihovih zenica i neka tajanstvena senka presla njihovim licima.

Petar me je svojom paznjom i skromnoscu kupio u prvoj minuti i osecaj me nije prevario. On je divan covek.

Negde u isto vreme kad je Danica ostala sama, on je izgubio zauvek svog malog andjela . I kaze da kad god pogleda u nebo vidi njegove plave oci. Proslavio je bio tek prvi rodjendan.

Petar je ostao sam.

Tog popodneva dok je setao jezerom ugledao je Danicu, kako zastaje nadomak vode. Ucinilo mu se kao da se bori sa zivotom. Osetio je potrebu da joj pridje i obrati joj se. Njegov osecaj ga nije prevario. Spasao je dva zivota.

 

Pre nekoliko dana bila sam svedok jedne velike i neobicne ljubavi. Stavila sam potpis na njihovu zelju za jednim prezimenom, jer zajednicki zivot vec imaju.

 

56.strana, 5.recenica

Videla sam ovo kod    Suske,  zgrabila prvu knjigu i evo rezultata….

A pravila su sledeca:

1. Zgrabite najblizu knjigu

2. Okrenite stranu 56

3. Pronadjite petu recenicu

4. Napisite unos s tom recenicom i pravila igre

1. „Schwerelos“, Ildiko’ von Kürthy

2.  Strana 56 (nema naslov)

3.“ Einer dieser Idioten war meine große Liebe und hat sich nicht mal an mich erinnert!“

 

Mlada nemacka autorka pise savremeno, vickasto sa puno humora i ponekad imam osecaja na svoj racun, iskreno, opipljivo, zivotno….

Meni prija ovo  njeno vidjenje zivota u ovim tmurnim hladnim novembarskim danima, jer mi izmamljuje osmeh i uz nju zaboravljam svkodnevicu….

 

***

(schwerelos= beztezinski, ja bih prevela kao „lebdenje“…

a 5.recenicu ovako:“ jedan od tih idiota bio je moja velika ljubav, cak me se nije ni setio.“)

Zeleni fijaker

 

 

Letniji raspusti kod dede na selu bili su izvor mnogih avantura. Inspirisani Tomom Sojerom, pa druzinom Pere Kvrzice, Pipi dugom carapom i mnogim drugim pricama koje bi nam podarile krila, cesto smo jedrili oblacima nase maste zategnutih jedara.

A masti nikad kraja…

Secam se da smo na jednom tremu imali ostatke nekog (Trem je imao slamnati krov i na desetine pticijih gnjezda u njemu.)starog fijakera, koji je bio podignut radi zastite od vlage i kise. Bio je ko stvoren za nase igrarije. Sluzio je kao svemirska stanica mom bratu i njegovom pomocniku Raji.

Njih dvojica su dane i sate provodili u njemu. Verali  se po tremu, nesto pravili, kucali, vukli na metre zice i kablova i sve to u velikoj tajnosti.

 

Nama devojcicama(zenskima) pristup je bio dozvoljen samo uz posebno odobrenje sefa misije, naime moga brata.

Jednog dana su se docepali nekog starog radija, braon-zute boje, sa dva velika okrugla dugmeta sa leve i desne strane( mislim da je bio nemacke proizvodnje) i celi dan su tajanstveno radili i nesto pripremali.

Fijaker se nalazio na visini od jedno cetiri-pet metara, drzale su ga grede i nije se moglo do njega lako. Pogotovo ne ja. Imala sam strah od visine i nisam bila vicna veranju, a radoznala  itekako.

 Zato sam cesto stajala ispod. Cvilela i slinila. Molila da mi otkriju sta po celi dan tamo rade. Dosadjivala sam im i gnjavila ih. Na penjanje nisam pomisljala.

Odozdo se video po neki komad zice, kabla, deo stare krovne antene, njihove cupave glave…

 

Retko su mi odgovarali. Znali su da se iscere ponekad odozgo i ljutito mi odbruse:

 

“Nije ovo za bebe i kukavice!”

“Brisi kod mame i ne cvili tu!”

„Ovo je samo za hrabre!“

“Sto si bre, dosadna, samo nam smetas!”

 

Nisam  se predavala. Zelela sam da se  domognem tog vasionskog broda i vidim tu cudesnu radio stanicu koja navodno funkcionise…

Osluskivajuci njihova saputanja i price koje su dopirale do mene, samo sam jos vise mucila sebe.

Danima sam smisljala plan kako da im dolijam?

 

Tada su eurokremovi bili hit. Zamolila sam mamu da kupi tri komada i da ih meni preda po povratku iz prodavnice. Srecom mama je bila dobre volje pa sam ih dobila.To danasnja deca mozda nece razumeti, ali u nase vreme to se dobijalo na slavu ili rodjendan. Bila su to neka druga vremena.

 

Kao i svaki drugi dan brat i njegov drug su vec  visili u fijakeru i kao razgovarali radio stanicom, dovikivali su nesto, pozivali nekoga i bili u pravom radnom zanosu sve dok se nisam pojavila Ja sa eurokremom u ruci.

Lizala sam svoje prstice sve u slast, cmoktala i sistala ko plovka, ne bi li me primetili, mene i eurokrem. Dabome,  nije dugo trebalo i spazili su ga…

Izvirili su iz fijakera cupavi, musavi i masni i povikali u glas:

 

„Hej, otkud ti tooo, hocemo i miiii!“

„Odakle ti eurokrem?“

„Daj i nama malo!“

 

No, ja sam smelo prsticem sarala po eurokremu i uzivala…i potajno likovala…

Rekla sam im odvazno, da ako dobijem dozvolu da vidim taj njihov vasionski brod, onda ce oni za uzvrat dobiti kremic…

Iznenada ih vise nisam cula, ni videla, nestali su …..

Prolazili su minuti.

Dok sam cekala odluku i hoce li moj plan konacno upaliti, nekoliko vrabaca izletelo je  iz svojih gnjezda u potragu za hranom. Culo se sistanje mladih vrapcica. Videla sam i njihove kljunice kako izviruju iz slamnatih gnjezda.

Njih dvojica su se jos uvek nesto domunjdjavala. Onda su dve cupave glave pune slame izvirile i klimajuci, kao odobravaju, promrmljale:

„Hajde popni se, ali prvo pokazi kremic“…

 

Izvukla sam dva iz dzepa.

Kad su se uverili da su tu, mogla sam da krenem sa veranjem prema njima.Nije bilo lako, verujte mi na rec…

 

Skupila sam svu hrabrost i zatvorenih ociju krenula.

Uspela sam da dodjem do prve grede i tu sela. Zurila sam tako u fijaker i tu nihovu kao radio stanicu i posle duzeg premisljanja odlucila da kad sam vec dovde stigla, da u njega i sednem. Skupila sam poslednji atom hrabrosti iiiii….

Naglo sam ustala, udarila glavom u slamnati krov i ostala prikovana na njemu, jer se u moju glavu zario esker.

 

 Brat me je prvo zadirkivao i govorio da ubrzam, sta sam se skamenila, jos samo jedan korak, …ali ja nisam mogla dalje, ni korak!

Tek kad je primetio da krv curi niz moje obraze  panicno  je zvao mamu i vristao od straha! Dok je njegov hrabri drug prekrio oci rukama..

 

Nisam mogla da vristim. Zanemela sam i nisam se mrdala.  Suze pomesane sa krvlju lile su niz moje obraze i vrat. Noge su podrhtavale dok sam ja pokusavala da ostanem mirna, a pritom sam stajala na gredi promera od samo nekoliko centimetara.

 

Kakav sam ja baksuz, prvi put se odlucim, na tako hrabro veranje i eto kako zavrsi, ostanem da visim na ekseru!

Skupili su se naravno svi ukucani i pola komsiluka, da utvrde sta se iza takve dreke moga brata krije. Jer ovaj je drecao kao da ga deru!

 

Nakon kratkog vremena i vecanja, zagledanja moje glave, opipavanja eksera, odlucili su se da me spasu i nekako spuste na zemlju.

Mama i deda su uspeli bukvalno da me otkovu i spuste. No, na noge nisam mogla!

Hitno su samnom odjurili u bolnicu.

 

Ekser naravno nisu poneli. Ostao je zakovan u gredi.

 

 

U hitnoj su se svi prvo zgranuli, kad su me videli onako krvavu, a onda pitali gde je ekser. Posto su utvrdili da on nije u mojoj glavi, nastala je panika jer krvarenje, nije prestajalo, pa su mi lepo oprali ranu, osisali jedan deo kose, obrijali i zaheftali rupu.

(Nisam primetila da me sisaju, obrijan deo glave sam videla na sledecem previjanju i od verovatno soka i vristanja koje je licilo na vatrogasnu sirenu sam se onesvestila,valjda me je tek tada sve stiglo.)

Na kraju se sve dobro zavrsilo, dobila sam veliki zavoj preko glave, pa sam izgledala kao egipatska mumija, a i injekcija protiv tetanusa vise nije bila tako strasna. 

 

Tako preplaseni i izmuceni vratili smo se kuci, gde su nas moj brat i cela druzina organizovano u spaliru cekali i naravno nisu mogli da zadrze osmehe i kikot kad su me videli umotanu u beli zavoj, ali i sretni da me vide ponovo kod kuce.

Kasnije su priznali da su skoro napunili gace od straha.  Da su se pribojavali sta ce biti sa njima, ako se meni nesto nedaj Boze dogodi ili ostanem u bolnici.

 

No nije bilo vreme za ukor.

Mama je bila srecna da se sve dobro zavrsilo, pa nam je svima podelila kolacice i sok, ali i dodala ozbiljnog lica da ce mo o ovome jos razgovarati!

 

Stari zeleni fijaker godinama  jos, je stajao na istom mestu sa starim radiom u njemu i svim onim kablovima, antenama i zicama.

Vrapci su i dalje ziveli sretno i nesmetano u slamnatom krovu i ispunjavali ga svojim cvrcanjem.

No, mi smo plovili na nekim drugim oblacima i krenuli u organizovanje igara bez granica, ovog puta na zemlji…!

 

 

 

Ne govorim, pisem….

Zivot pun bola.

Razocarenja.

Nerazumevanja.

Potraga za srecom koja kao da ne postoji.

Potraga za pripadnoscu.

Za osecajem biti voljen

koji sam izgubila.

 

Potraga za slobodom.

Za prijateljstvom koje sam zaboravila.

Zidovi, zidovi 

unistavaju zivot, uzimaju nadu.

 

Trazim ljubav iza njih

Niko me ne razume

Niko me zapravo i ne poznaje.

 

Osecaj krivice.

Uzaludno trazenje.

Nigde nikog.

Jedan osmeh- suze u ocima.

Jedan osmeh- suze u dusi.

Svakodnevica.

Nerazumevanje.

Ljudi koji misle da me razumeju.

Ljudi!

Nada.

Izdaja.

Ponovo sama.

 

Iza zidova su samo maske.

Zatvor.

Sagradila sam ga

Bez svetla. 

Usamljenost.

Niko ne zeli da vidi.

Niko ne moze da vidi.

Slomljena krila.

Ponor.

 

Padanje sve dublje i dublje.

 

Jos jedna bol.

Jos jedan korak.

Strah.

Sumnja.

Misli.

Imena.

Zaboravljeno verovanje.

Lica.

Radosna lica.

 

Jedan korak. Jedan jedini.

Jedan korak unazad.

Poruseni zidovi.

 

Jedan novi zivot.

NADA.