Ispricala sam jednom nekome jednu tajnu. Bolje receno odala tajnu. Ne, nije ona bila nicija, bila je moja. Ovoga puta sam izdala sebe.
Dosao je decembar i nekako vreme za svodjenje racuna. Dani su kraci, brzo padne noc.
Vemena previse za razmisljanje uz pravljenje bozicnih keksica, kuglica, raznobojnih slatkih tajni.
Da li je moguce da sam se prevarila? Da li je moguce da mi to neko moze nekada prebaciti, onako usput… Ne, neverujem. Verovatno je i ovoga puta samo bio brzi jezik od pameti. Nije bilo vremena za razmisljanje… Sat upozorenja zavijao je tu pored rerne, trebalo je pospremiti kekse i namazati crvenom marmeladom.
Necu dozvoliti da ovo vreme i ovi dani prodju u nekom negativnom sabiranju i oduzimanju. Podigla sam casu i nazdravila vremenu koje trci tu ispred mene. Maraton je to! Nema predaje, samo jaki i izdrzljivi stignu do cilj linije.
Pripreme pred pocetak novog, obojila sam mirisom vanile i cimta, limunovom korom…Mirisom kuvanog vina.
Mirise i moja kosa, mirise i moja dusa. Verovacu ovom miru. Dacu mu jos jednu sansu.
Da pobedi, da grudima padne na cilj.
«Loslassen…» kazu prijatelji austrijanci. Pusti sve, odvezi sve uzice, pusti da se klupko odmota, neka se neki zamrseni koncici sami raspletu. Neka izrastu im krila, neka polete…Mozda ce biti bez padova, ali to nemozemo znati, pre nego sto ih ne pustimo…
Zato sam odlucila da pustim sve van iz moje duse, da je oslobodim i stanem. Stanem na kamen i krenem jos jednom, bez osvrtanja. Jos jedan duboki udah i ja sam spremna.
Dragi prijatelji sa raznih blogova,
zelim vam prvenstveno zdravlje,
zelim vam slobodu duse,
zelim vam da ako niste naucili da ucite sa mnom,
nikada nije kasno i niko se naucen rodio nije.
Zelim vam toplinom i razumevanjem protkane predstojece praznike.
Ziveli!
Christmas in my heart- Sarah Connor
