I macke vole zar ne?

Sa mackama iz moje ulice sam na «ti», sto se ne bi moglo reci i za pse.

Macke su prave dame. Trenutno ih ima vise nego dece u celom kraju. Nalickane, ocesljane, okupane i uhranjene svakodnevno zanosno masu bokovima. Imena su im cudna i nesvakidasnja, jos ne znam koja je koja…

Slutim da su macori u manjini i samim tim na  velikoj ceni.

Komsinica mi je drzala jednom predavanje zasto je bolje imati macku, nego macora, ali vise ne mogu da se setim koji su to razlozi…?

Sastaju se obicno u mojoj zimzelenoj ogradi(lorber).

Tu suruju i dogovaraju sve predstojece akcije. Ograda ih skriva od nasih radoznalih pogleda.

I sto vam sada sve ovo pisem?

Evo zasto:

Nocas oko 2 sata iza ponoci komsijske macke su mi objavile rat.

Kasno sam otisla na spavanje. Umorna zaspala sam u trenutku  i iznenada sam zacula zapomaganje, bio je to glas deteta. Dopirao je tu tik ispod moga prozora.

Skocila sam tako bunovna i odjurila kod klinaca. Spavali su. Zapomaganje se nastavilo. Kao da neko nekog davi na mojoj terasi.

Moj san je vec bio otisao dojavola. Prolazile su mi slike iz nekih Hickokovih filmova!

Krenula sam ka telefonu da pozovem policiju.

Onda sam pomislila da su provalnici koji se domundjavaju, jer obicno u ovo vreme se obijaju kuce.

Nekoliko komsija je imalo i takvo iskustvo.

Upalila sam sva svetla, podigla roletne i sva besna proturila nos kroz prozor.

A onda sam imala i sta da vidim. Ljubavni sastanak komsijskih macaka.

Stajale su u soku nakostresenih dlaka i gledale me.

Na mijaukanje i mrnjukanje su naprasno zaboravile. Hormoni su im se u momentu smirili.Neki macor iz susedne ulice bio je povod njihovog okupljanja i borbe. Ljubav ne pita koliko je sati?

Briga njih za moju neprospavanu noc.

Prvo sam opsovala i pokusala da ih rasteram. 

« Hajde vreme je za krevet, pis,pis…!»

Ignorisale su me, jer su mislile da se salim,sve u fatzonu:» pa mi se znamo…komsinice…»

A onda sam se setila da one govore samo nemacki i da me nisu razumele.

Zamahnula sam rukama i nestale su.

Jutros smo se srele. Ne znam koja je od njih osvojila macora i provela sa njim ludu noc. Videla sam da su dve dame od preko puta podvijenog repa smugnule u moju ogradu, valjda na jutarnje caskanje…

Razumem ja ljubav i zaljubljenost i hormone, ali ako samo jos jednu noc zacvile pod moji prozorom, ja necu biti dama!  

 

 

 

  

“Dream by night

Wish by day

Love begins this way..”

 

 

**

slike preuzete sa”Flickr”

Da li je On onaj pravi?

 

Previse dugo trazim onog, kome bih zauvek ostala verna.

 

Imam Novog. Da zaista.  Ako sada zelie da mi objasnjavate da se takve odluke ne donose na precac i da treba biti obazriviji, mogu vam samo reci: « e bas zainat».

 

O, ne,ne nije tacno da ja pored mog srca nisam i svoj razum pitala. Pa ne radi se ovde bas o nicemu, zar ne?

Sa onim proslim u poslednje vreme bilo je sve vise diferenza.  On se vise nije trudio oko mene kao na pocetku naseg  poznanstva. Zavrsavao je samnom ne preterano ljubazno i mislila sam da ja ipak zasluzujem nesto bolje. I sto se mojih zelja tice, nije me mogao vise ubediti. Na kraju smo oboje zeleli nesto drugo.

 

Mozda je moja odluka za promenom bila nesto impulsivnija, ali na svakom pocetku se malo sumnja umesa sa pocetnickim entuziazmom.

 

Ne, nije do njega. On je divan. Slusa me dok pricam.  Pun je razumevanja i iskren. Stoji iza mene i mojih odluka  i njegove ideje uvek prezentuje na lep nacin.

Da dodam da nije velika pricalica- osobina koju jako cenim. I verujem da je moje zadovoljstvo njemu vaznije od njegovog dobitka.

 

Nasa pocetna sreca je kao biljka koja treba puno paznje i brige. Ovoga puta smo se cetiri sata trudili. I ja smem da vam kazem bez preterivanja-u tim jako dugim minutama krv i suze iznojili. Oboje.  Zadovoljstva na kraju ipak nije bilo. On mi je obecao da ce sledeceg puta biti bolje.

A  ja sam sklona da mu verujem.

 

Trazenje onog pravog- mogu vam reci: vise puta do sada sam mislila da sam ga pronasla- nije jednostavno. Ovo ce mi mnoge zene potvrditi.

Mislim da previse dugo trazim onog kome bi se sa poverenjem predala. I bila verna.

 

Da li ovaj Novi, moze biti taj pravii?

Ne znam. Mozda su samo ovo pocetnicki problemi.

Mozda ce sledeci put znati bolje moju duzinu i moje krajeve dovede do savrsenstva i konacno mom licu napraviti jedan odgovarajuci ram.

 

Jos jedan put necu dozvoliti da sa narandzasto, pepelljastom kosom napustim salon. Preko moje divne braon boje, nece smeti niko, cak ni moj novi frizer!

Zaštićeno: Od cokolade do masline

Članak je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo unesite je:

Lozinka:

Treca sreca…nisam probala

Dobri ljudi dosadili su i meni ovi cvorovi i vezice, al’ nikako da nesto srocim. Mislim napisem ja i obrisem. Jos nisam navikla da napisem i ne razmisljam sto bi rekli” sto na um, to na drum”….no, toga se drzim samo u pogresnim trenucima…..onda kada bi stvarno trebala dva puta da razmislim sta cu reci….ohohooho…

Glavna tema kod mojih mi milih austrijanaca je naravno Putin i njegovo zavrtanje slavine. Uplaseni su jer nas navodno lazu o zalihama,a neke firme lagano islkjucuju. Nisu oni navilki da drhte.

Minus stegao i kod nas. Magla ne vidi se prst pred okom. Krenemo mi danas da bezimo iz grada onako familijarno na 2000m. Tamo sija sunce, a dole debela magla da je nozem seces.

Predamo mladunce ucitelju skijanja. Moja hrabra polovina odmah skije na rame i ode  u visine. Ja kao i svaka brizna mama ostanem na padini da posmatram poletarce, pomalo skijam i psujem moju desnu cipelu, jer me i steze i nervira.

Tako gundjajuci sama sa soboma, a  vise sa cipelom, primetim sa drugog brda mase meni neko. Ukapiram da je to moja hrabra  i odlucna strana, mlatara i pokazuje mi i rukama i nogama. Jedva vidim coveka, a da ga cujem boze sacuvaj!

Pokazem mu na telefon i dal’ je normalan i nazovem: ” pa pobogu covece imas li ti oci? Pa ja te jedva vidim, kako da te cujem?”

Kaze on, kreci ovamo idemo na 2000m. Jao majko, cek da se prvo sa decom oprostim i po naredjenju krenem. 

Tu na toj  strani  je slep lift(sidro, valjda se tako kaze) i vuce po dvoje.  Uskocimo bez problema. Voznja traje jedno dvadesetpet minuta, ali ne znam da li mozete da zamislite pod kojim uglom. U jednom trenutku sam pomislila da letim.

Do mene dopire: samo se opusti, ispravi kolena, ne naginji se, ne panici, drzi paralelno skije. Ma ko ce ovoliko radnji od jednom da izvede. Smeskam se ja, a u sebi brojim i prebrojavam sve, zive i ostale….

Stigosmo! Sada treba savladati nizbrdicu. A staza ledena.  Nisam naravno zanovetala nego dala sve od sebe i spustila se do lifta  i sva sretna  sto sam u jednom komadu, saopstila da ja idem kod dece.  Ma kakva deca  idemo jos jednom….!  

Jaoooo, jos jednom poletanje.

Lift te tako cimne, pa krene uz strminu da vidis samo nebo.

Do mene dopiru blagonamerna  naredjenja, al’ vise nista ne pomaze. Grcevi u misicima se smenjuju sa jedne noge na drugu, skije skacu kud-koja, preznojavam se od glave do pete, cak se i smejuljim, ali ako za minut ne sidjem sa ovog ******* lifta ubicu nekoga.

Jeste, stigla sam gore i sad mi je trebala pauza. Velim ja: “predivna panorama, pogled puca preko planinskih vrhova u nedogled, hajde da malo uzivamo ?”. A dahcem ko pas i skupljam hrabrost za dalji spust.

Posto se nauzivasmo, morasmo i da krenemo.

Levo-desno, op- op, do polovine staze, a onda jedan pogresan zaokret i ja zavrsih u ledjnom polozaju, na strmini gde samo jos rucna pomaze. Jedan stap odleteo, skija jedna ostala iza mene, jednu drzim da mi ne zbrise, a moj dragi  ispred mene odskijao i nema povratka. Kako sam se sabrala i pokupila sve delove, pojma nemam. No, nisam imala izbora. 

Bese mi malo i muka, al ne smedo da kazem…

Krenem ponovo sve osmehujuci se, al’ noge ne slusaju. Tresu se ko grane na vetru!

Ledena staza, led samo prsti. Letis 50km/h.  Ja bez slema. Majko moja ovi sa  daskama ko nenormalni. Struzu po ledu oko mene bez mrvice savesti.

Posto sam ovo napisala prezivela sam, ali treci spust sigurno ne bi.