Dede sa mirisom vrbovine

Pradeda Aleksandar   proslavivsi svoj sedamdeseti rodjendan, smatrao je svojim velikim uspehom i to sto je uspeo da saceka dolazak nas praunuka na svet. Docekao da  nas sa ponosom drzi u krilu. Odvede u sumu i pokaze njegove lovacke staze i tajne. Sa njim smo videli prvu lisicu i njenu jazbinu, jurili za zecevima i brali u prolece ljubicice.

Voleo je da sedi na klupi pod lipom ispred kuce.  Odatle se pruzao pogled na celo dvoriste i na sljivike.

Nosio je neizbezne bridz pantalone, vezene carape i opanke. Visok, vitak, imao je nebo plave oci, lepe negovane sede brkove i naravno stap u rucnoj izradi.

Bio je strastveni lovac i stolar. Divan covek. Pun prica i strpljenja za nas male djavole, kako nas je iz milosta zvao. Nosio je subaru. Ispod nje  je izvirivala seda kosa.

Deda je bio puno mladji. Na njegovoj glavi cucao je sesir, onako malo na stranu nakrivljen. Ljude bi pozrdavljao podizajuci isti. Imao je za svaku priliku po jedan i to u raznim bojama i izradama.

Voleo je konje, bolje receno bio je njima zaludjen i ocaran i nije mogao bez njih i ceza. U nasem dvoristu bilo je uvek po nekoliko konja i zdrebadi. Secam se da je u Ljubicevo udaljeno preko trideset kilometara, na konjicke trke odlazio biciklom. Navecer bi se vratio umoran i iscrplen od puta, ali radost je frcala iz njegovih plavih ociju. Bio je veliki i vredan radnik. Sa ponosom je pricao o svojim njivama, sumama i vinogradima. O rakiji koju je sam pekao  starim kazanom, oblepljenim po ivici mekinjama.

Pravio je i odlicno domace vino i zajedno samnom uzivao o njemu.

Radovali smo se letnjim raspustima kod dede. On je uvek imao raznorazne poslove za nas.

Skupljanje sljiva i cuvanje ovaca mrzeli smo  iz dna duse i satima se skrivali  u kuci  ili na nekom  tavanu, da nas ne pronadje i otera na neki od tih dosadnih poslova.

Voleli smo naravno da beremo grozdje, jabuke, visnje, da se vozimo traktorom, da sedimo na kombajnu, da se veremo po senjacima, sve ono sto bas i nije bilo dozvoljeno.

Pradeda Aleksandar nas je u tim teskim trenucima, cesto skrivao ispod klupe. A mi smo se veselo cerekali i musavi od prasine izmileli onda kada opasnosti vise nije bilo, seli u njegovo krilo, slusali lovacke price i pritom izvodili raznorazne budalestine i nestasluke. Uzivali smo da mu sakrijemo stap bez kojeg on nije ni spavao. Onda bi mu skinuli opanak pa igrali sa njim fudbal. Gunjdjao je i ljutio se, no njegov brk se pri tom uvek veselo smejuljio.

Hranio nas je kao ptice. Njegovi dzepovi uvek puni, skrivali su male, slatke tajne. Bilo je u njima svezih oraha, sljiva, skorupi. Mi smo samo otvarali usta i smacali.

Otisao je jednog dana tiho iz nasih zivota napunivsi osamdesetdve godine. Ostale su za njim njegove plave oci da se pronose kroz generacije. 

Dede su obogatile moje detinjsvo i bile glavni sastojak istog.

Bake su sluzile da prave najsladje krofne i grde dede kad bi nas stavili na konja, popeli na neku sljivu, ili nekakvu strasnu radnju za koju one nisu imale zivaca. Culo bi se samo:

“ Crni Lesandra, ziv nebio, sta to radis, poginuce dete!”

Sledilo bi dalje gundjane bake, a takodje i dede.

Ucili su nas kako se radi na imanju, sedlaju konji, odrzava vinograd, kako se hrane mali jaganjci, kako se pletu batare koje su obicno u nasem dvoristu bile pune zutog kukuruza ili grozdja.

A tih korpi je kod dede bilo na desetine. Pravile su se od vrbovog pruca i znam da su svi muskarci u nasoj familiji, osim mog oca znali to da rade. Uzivali smo gledajuci kako vesto provlace i savijaju pruce, nadmecu se u lepoti izrade, a izmedju dva pruta cugnu po koju rakiju, koja se sluzila u malim cokanjcicima i razvezu pricu, a bogami ponekad i pesmu…

A mi deca bi sedeli ili cucali negde u cosku pored njih i dok bi se miris svezeg pruca sirio promatrali nasim radoznalim ocima nastanak, prvo dna a potom i cele batare sa izvajanim ruckama. Pruce je bilo vitko i lako se savijalo pod njihovim vestim prstima.

Svake jeseni smo se pripremali za berbu kukuruza. Deda bi okupio radnike i naravno sve ukucane i nas unucice. Mi smo sluzili kao glavna navigacijska snaga.

I tako bi beraci krenuli u osvajanje kukuruznih polja, a mi smo sa nestrpljenjem cekali da odmaknu i odrade deo njive da bi onda mi sa nasim batarama krenuli u pronalazenje gomila kukuruza, koje su lezale skrivene i rastrkane po celom polju.

Trcali bi prema njima, praceni suskavom melodijom kukuruznih stabljika i listova i takmicili se cija ce batara biti brze puna. Odrasli su ih onda odnosili i praznili u prikolice.

Jureci kroz kukuruzna polja imali smo ogrebotine po licu, nogama, rukama. Suvi kukuruzni listovi su bili ostriji od ivice papira. No, peckanje i bol sveze nastalih ranica bi tek osetili pod tusem ili u krevetu…

Posle zavrsenog posla okupljali smo se ispod kukuruznog trema i slavili do kasno u noc. Uz bogatu trpezu deda je sluzio najbolja vina i rakiju, dimljenu sunku i kobasicu, mekan i topao domaci hleb, degustiralo se uz razne price, sale i pesme…

Dok se vazduhom sirio miris sveze obranog kukuruza, bakinih krofni sa dzemom od sljiva, a u daljini cuo lavez komsijskih pasa mi smo naravno drzali nase oci i usi sirom otvorene, da nam ne bi nesto  slucajno promaklo. A onda bi obicno deda iznenada dreknuo:

“Deco, na spavanje!”

Pokret je bio u sekundi, sa dedom nije bilo sale.

Godine su prolazile, a sa njima je stigla i mehanizacija, razni beraci, jednoredni, dvoredni i nase batare su izgubile vrednost…

Retko se danas, koriste batare u dedinom dvoristu. Ima ih jos nekoliko, nisu odolele zubu vremena. Stoje pod tremom, probusenog dna, otkinute rucke i pricaju svoje price, tiho, bez nametanja. Stoje nemo, kao svedoci jednog bezbriznog i veselog detinjstva, detinjstva koje nije slutilo kakva nas sve vremena cekaju.

Danas je sve manje ljudi na selu, u poljima tu i tamo po koja masina, sve je mehanizovano, umesto pesme cuje se zujanje trajktora.

Moj deda. On je bio divan covek. Marljiv. Posten. Strog i pravedan. Uvek spreman da pomogne, da ugosti, da se proveseli, bio je veliki u mojim malim ocima. No, jedna saobracajna nesreca u aprilu, uzela je njega iznenada i prerano iz mog zivota.

Letnji raspusti su bili skole zivota na svezem sumskom vazduhu, zitnim i kukuruznim poljima pod budnim okom nasih deda.

Davali su nam sebe, nesebicno, onako kako su znali i umeli i mislili da je najbolje.Reciti nisu bili. Mozda te reci tada ne bismo ni razumeli. Njihove snazne i radom izvajane ruke, kad nas podignu ili zagrle i sjaj u njihovim ocima, su bili vazniji i potrebniji od svih ne izgovorenih pohvala.

 

 

** Blizi se godisnjica, jos jedna. Deka je otisao, ali ne u zaborav! Videla sam kroz prozor kod komsije dve batare ispod nadstresnice pune sitnih grancica spremljenih za kamin. Dve batare skoro iste kao nekad dedine i napisala ovo secanje…