” …nema leta s’jednim krilom…”
Ko sam ja?
Rodjena u Sumadiji. Ucila sam i odrastala okruzena ljudima, dragim ljudima. Nije uvek bilo lako, kome jeste? Bilo je dosta tuge u mom destinjstvu, tuge koja je ostavila tragove i oziljke. Ucili su me da idem dalje. Govorili “ne okreci se, to ne donosi nista”. I nije donelo osim suza, nista. Nista lepo.
Trazila sam utehu u sportu u osmesima koje sam poklanjala i dobijala. Lopta je bila moj zivot. A kako i ne bi? Otac zaludjen fudbalom, mama odlicna atleticarka. Samo ja sam bila devojcica koja je trebala da se rodi kao decak. A zasto? Pa zato sto sam odlicno jurila za loptom, a fudbaler nisam mogla postati.
Ruke su zamenile noge i ja sam postala odbojkasica. Zalim sto nisam zaigrala u Zvezdi, jer jedna na oko bezazlena bolest prekinula je moju karijeru, preko noci a onda je dosao odlazak iz Beograda.
Progutala sam prvi neuspeh. Sa tugom i srecom koje su bile nekako podjednako jake.
U to vreme sam vec zivela u Beogradu. Nase tadasnje glupo skolstvo tj. usmereno obrazovanje, me salje na put od tih 60km . Zavrsila sam srednju skolu i upisala fakultet; zelela da kao i svi mladi ljudi zivim normalno.
I trajalo je studiranje vise od dve godine. A onda dolazi ruzno vreme, politicka previranja, moje nedoumice…
Otici ili ostati?
Nisam bila toliko hrabra. Mada sam iza sebe imala vec nekoliko meseci provedenih u Torontu. Dozvolila da neka druga kultura utice na moje misli i na tok mog zivota. Taj put, promenio je mnogo moje poglede na svet. Otvorio mi oci. Znala sam tada kako zelim da zivim.
I onda sam odlucila da sve ostavim i odem. U nepoznato. U zemlju ciji jezik nisam govorila. Ali sta covek sve ne radi iz ljubavi.
Prolazile su godine. Bilo je tesko. Ali ne toliko kao sada. Ne kazu ljudi : «mladost ludost».
Naravno morala sam da radim, da zaradjujem za zivot. Da ucim jezik, da nostrifikujem diplome koje nisu bile u Austriji priznate. Kada kazem da ucim, da govorim to podrazumeva pisanje, citanje i govor( gramaticki ispravno)
Uspela sam upornoscu.
Onda su dosli klinci. Prvo kcerkica, pa onda sin. Nikada nisam pozela da ih predam nekom drugom u ruke. Misljenja sam da sam ih rodila jer sam ih zelela i sa svime onim sto to sa sobom nosi. Ovde nemam nikoga ko bi mogao da mi pomogne a jedina osoba koja bi mogla doci u obzir je moja mama- no, ona je samo 1250km daleko.
Zivim ovde vec dugo. Nisam u pocetku osecala zavist ili neku nelagodu zato sto sam stranac. Kad god bi se poveo razgovor o tome, kao odgovor sam dobijala: pa ti si normalna integrisana osoba, ti ne mozes imati problema. Osim toga govoris jezik, pametna si, uspesna, radna…. itd.
Da, sve sam to ja. Uspela sam da pored dvoje malisana od 3 i 5 godina, zavrsim socijalni menadzment. Danju predavanja, svaka pauza trk kuci, kuvanje i briga o deci, onda opet predavanja, nocu kad bi oni zaspali ja sam dalje radila. Citala, pisala, ucila…
Proslo je. Imala sam moju diplomu u rukama i htela da pokazem sta znam. Aha, ali sada sam Migrant. A, pa ne moze to tako lako. Sada smeta moje prezime. Smeta bez da me vide. Da pricaju samnom oci u oci. Ha, kako to ja mislim da idem po lestvici tako brzo.
Ok. odmah sam ukapirala u kom pravcu vetar duva. Nema veze, pa preguracu i to.
I ne samo to. Zelim da idem dalje. Ljuta sam. Besna sam. Osecam da mi tlo polako izmice pod nogama. Godine koje nemilosrdno prolaze, su na mojim ledjima. Ne osecam ih fizicki, jer ja nikad necu odrasti, ali one su na papiru.
Ostavila sam jednu zemlju, tamo sa njom sve sto sam imala, mada srce i moji koreni su uvek samnom. Vreme je otislo u nepovrat, jer su ludaci odlucili da ratuju. Prekinuli su moj i jos na milione zivota. Ne, neokrecem se, ne zelim vise suze. Samo da pojasnim zasto sam ovde, a trebala sam da budem pre dvadeset godina. Tada sam trebala da zavrsim faks, da nadjem posao.
Zavrsicu ja i «mentalcoaching», jos koja godina studija, pa sta? Samo se pitam da li ce mi to doneti neku promenu? Jer ja svoje ime ne zelim da menjam. Ma ako me naljute i doktoriracu na temu «migracije i integracije».
Iscupali su mi jedno krilo, eto zato ne mogu da poletim.
