Mika je samo vrabac

O,kada bi samo ova kisa vec jednom prestala? Rominja danima. Ne, nije vise ni romanticna, ni dosadna , jenostavno je nepodnosljiva, kao i mrak koji sa sobom donosi. Ni belilo visibaka koje smelo namiguju iz pokojeg busena trave ne donosi to zeljeno osecanje.

Mozda sam malo na izmaku snage ili strpljenja? Znam da ne mogu protiv prirode i znam da je ona neumoljiva, jer ona uvek istera svoje. Kao i ja ponekad, pa onda kako se to isterivanje zavrsi vise nje ni vazno.

U mojoj radnoj sobi je svetlo. Krovni prozor mi pruza sliku prostranstva i u daljini vrhove planina, cini mi se ako samo ispruzim ruku dodirnucu ih. Krov crkve me smiruje i veliki krst na njemu blista izmedju visokih zgrada i porodicnih kuca.

Tiho je napolju. Po neka kap kise dok udara u metalne lampe narusi tu mirnocu.

Petak popodne. Grad je vec utonuo u mir. Svi koji su imali priliku nekuda otputovati, to su vec uradili.

Kisa je oprala snezno belilo, zato je danas sve nekako sivo, vlazno i cinimi se pomalo tuzno.

Vidim pale se svetla u visokoj zgradi tamo pored crkve. Zivot sa upalaljenom sijalicom dobija na vrednosti i toplini. Kod mene je jos uvek dovoljno svetlosti. Osim male mirisljave svece koja mi daruje miris narandze i cimta ne svetli nista.

Zurim da zavrsim nekoliko vaznih dokumenata koji moraju jos danas u kasno popodne da otputuju. A onda sam planirala da se veceras druzim sa Doris Lessing, nobelovom dobitnicom za «the golden notebook». Knjigu sam kupila davno. Procitala sam nekoliko stranica. Prica o bolnoj emancipaciji i posebnim problemima zene u ovom nasem svetu, da bude samo jedno potpuno ljudsko bice. Roman odgovara datumu.

O, nesto kuca po mom prozoru. Jedam mali pokisli vrabac na prozorskoj dasci sakuplja neke zaostale mrvice hrane za ptice. Poskakuje i boji se. Izmamio mi je osmeh ovako nakostreseno vlazan i promrzao. Slobodan je i otici ce. Mozda samo do susednog drveta, mozda nesto dalje. Da li ga neko ceka?

Ja cu umesto krila da rasirim prste po tastaturi, da zavrsim poslovni deo. Zvono na crkvi otkucava. Ne brojim, jer nije vazno koliko je sati. Vazan je mir i odlucnost da se istraje. I da jos nesto: vazno je ne cekati previse, ni na jednom planu, privatnom, poslovnom…

U cekanju se ponekad izgubimo, zapletemo pa dok se opet izmigoljimo i stanemo, prodje vreme koje ne zastaje, ne saplice se, ono gura napred…

Ovaj moj Mika vrabac, da je jos koju minutu cekao ne bi pronasao vise mrvice hrane na mom prozoru, nestale bi sa kisom…

Pada polako mrak. Mika je na sigurnom.

Idem cekaju me dve male ptice. Nestrpljivo i gladno.

Rasirite krila, ugrejte vase malisane, vase najblize, dajte im sigurnost i podrsku i ne oklevajte!