„Cudno je, kako je malo potrebno da budemo sretni i jos cudnije kako nam cesto to bas malo nedostaje“
Ivo Andric
Gomila rasutih secernih kockica leze na stolu ispred mene.Nehotice sam ih prosula.
Pazljivo da sacuvam svako cose i ivicu tog malog belog savrsenstva slazem ih nazad u «secernudozu». Znate onu kristalnu koja je krasila mnoge posluzavnike u nasim domovima i sepurila se u svoj svojoj kristalnoj lepoti. I teska otprilike“ kiloipo“. Sve ispod te mere nisu bile vredne. Bar su tako govorile neke gospodje bake.
Najlepsa je nekako bila s’jutra. Napunjena do vrha prefinjenim belim kockicama. Uz nju casa hladne vode i slatko od tresanja. Ponekad i ratluk sa orasima.
Nisam uvek sa toliko ljubavi i paznje posmatrala tu lepotu satkanu iz samo nekoliko grama belih kristalnih zrnaca. Koji bi se pod malo vecim pritiskom pretvarali u vece cvrste mrve. Cesto i u secer u prahu.
Bili su to oni momenti kada je mama na njih ukapavala raznorazne kapi protiv kaslja i ostalih decijih bolesti. E, tu gorcinu nikad nista nije moglo da neutralise. Mislila sam tada.
Boze kako smo se samo becili i kreveljili posle svake takve progutane kocke.
Ne volim ih ni danas. Mozda bas iz tog razloga.
Jednostavno nisu jos napravili secernu kockicu po mojoj meri. Ili je premala ili je prevelika.
Kako uopste pronaci pravu meru? Danas je sve skoro dozirano. Cesto, nazalost pogresno. Neko zbog toga dobije ospice, neko povisen krvni pritisak, neko pocrveni i «udari mu pena na usta»… A nekome samo zadeblja koza na odredjenim mestima.
Otkricu vam jos jednu tajnu. Nisam nista vestija ni sa kasicicom i usitnjenim secerom. Kafa je obicno ili pregorka ili preslatka.
A o kafi tek necu! Sve ove iz automata izreklamirane i izvikane, nemaju ni trunku savrsenstva jedne nase «dzezveruse».
I znate cega sam se jos setila „buljeci“ u ove kocke. Kaze se kod nas ko pije gorku kafu, zivot mu je sladak i obrnuto. Ima li istine u tome pitam ja vas? Ili je to samo jos jedna u nizu lazi sa kojom su nas obmanjivali kao i ona „od kafe ce ti izrasti rep“!
