Koliko puta sam samo cula frazu : „oci govore vise od reci“. Da, ali sta?
Lili kaze da vidi sledece:“ Simpatija postoji.“
Seka kaze: „opasnost na pomolu.“
Dva para ociju.
Nema reci.
Nema tumacenja, razclanjivanja, prevodjenja.
Nema akcenta, samo ponekad podignuta obrva iznad najplavljih ociju na svetu.
„Sanja B, smem nesto da ti porucim. Opusti se! Ja znam kada je sala. Licno ne propustam priliku ako mogu da se nasalim ili da kazem nesto dvosmisleno .“
Hajde, ti to moras sama. Ja stvarno ne znam. Nisam ja ti. Ne ocekuj od mene da resim ovaj rebus.
Sara:“ za moj ukus su previse hladne.“
Mozda sam samo ustala na levu nogu. Znas da uvek nadjem neku manu.
Sevanje munja i udare gromova sam dozivela vise puta, ali ovakvo nevreme koje smo nocas imali nisam do sada u zivotu ni jednom! Pocelo je oko pola deset i zavrsilo oko cetiri ujutru. Bez prestanka je pucalo, gruvalo,sevalo! U jednom trenutku sam pomislila da ce svi prozori ispasti iz okvira… Drzala sam zatvorene usi i pokusavala da smirim klince koji su bili pod pokrivacem. Kroz sve otvore na kuci prolazilo je plavo svetlo munja…. Cim je svanulo utisala se buka i nastupio je umor…
Pokazacu vam mirnu i prelepu sliku grada u kome smo se sinoc tresli kroz buku gromova:
Nakon vise od dvadeset godina pronasla sam sasvim slucajno pesmu koju sam ako se dobro secam prvu naucila napamet. Slusajuci je na starom gramofonu uz podesavanje obrtaja. Uzivala sam u muzici i recima ove pesme. Sretna, bezbrizna sa prvim leptiricima u stomaku. I mastala da krenem brodom, na kome bi jedini putnici bili on i ja. Neznanac koji ce nekoliko godina kasnije, sasvim slucajno igzovoriti dve recenice, ne sluteci ni on tada koliko ce nam se sa njima zivoti promeniti.
«Devojke idete li do grada?Da li bi mogle da me povezete?»
U to vreme kada je ova pesma bila aktuelna i ja jedva cekala da svi napuste kucu da mogu konacno da se razmahnem i zapevam iz svog glasa i srca, nisam mogla predpostaviti da ce brod srece jednog dana sasvim slucajno dociu moju luku.
Drhtali su mi prsti od uzbudjenja jedva sam cekala da je snimim na Cd i napravim krug autom, odvrnem radio do daske i zapevam. O tome sam vam vec pisala danajlepse pevam u autu iz razloga sto sebe necujem, a na srecu i niko drugi.
Nisam zaboravila reci. Niti jednu jedinu. Pogodila sam sve. Odslusala sam je dvaput i dozvolila uspomenama da se vrate. Oseka je brzo nastupila i plima je bila tu. Talasi srece i spokojstva isti onakvi kakve sam osetila pre dvadesetak i vise godina. Svi ljudi i svi trenuci su ponovo bili zivi. Tako blizu.
Videla sam kroz svoje osmehe sve njih.Sve moje drage ljude. Sve zaboravljene osmehe i poglede. Bili su na trenutak tako zivi, razdragani, glasni i neizmerno srecni. Bili smo ponovo svi na okupu u nasoj prostranoj letnjoj kuci.
Dok se brod za srecu spremao, a mi samo on i ja bili jedini putnici na njemu, nestala su sva druga lica i opet sam videla sebe kako razdragano jurim kroz kucu pevam i radujem se zivotu i jednoj staroj crnoj ploci sa 45 obrtaja.
U belom overalu bosih nogu jednog avgustovskog dana, tamo daleko u mojoj kucisa visokim mermernim stepenicama, terasom na kojoj se nalazila pletena garnitura fotelja i stolica, tu iza jednog mermernog stuba, drzeci me za ruku odveo u gradna moju prvu zurku u dvoje. On i ja= Mi smo otisli na ples.
Mislila sam procice. Samo da dodje suncei sve ce opet biti kao pre. A ono «sipak». Nista od toga. Pocecu da verujem u babe i zabe i po koju vracaru. Dal’ da stavim cesanj belog luka u dzep od jakne? Zahladnelo je!
Dokle ce ovo da traje? Ni lepo, ni ruzno. Jednostavno prava crta, kao i moja dosadna zelena ograda od lorbera, na kojoj umalo neki dan nisam glavu izgubila. Da li sam vam o tome pricala? Nisam? O, zanimljive li price. Elem, umalo ne ostadoh da visim na toj ogradi. Onako naglavacke, ma znate vec.
Tri metra visine i koji centimetar pride. Gledam je danima kako raste i divlja. Sve je sira i gusca. I resim cvrsto da je skratim za glavu, al’ umalo ne dodje ona meni glave.
Kupim potreban alat, tj. motorne makaze za sisanje zelene ograde i krenem, naoruzana rukavicama i voljom da joj promenim licni opis.
Stanem ispred nje i ne vidim nista. Malo neba i to je sve. Popnem se na stolicu, ali ni to ne pomaze. Donesem merdevine i krenem da se penjem ko na mesec. Kad sam vec bila dovoljno visoko ukapiram da su makaze od jedno pet kila ostale na zemlji pod mojim nogama.
Sidjem smireno i sutnem merdevine u *************
Podignem se na prste, istegnem vrat za jos jedno 10cm, produzim ruke do maksimuma i krenem da sisam. Malo dole, malo gore. Talasam po lorberu i psujem, srecom pa me komsije ne razumeju.
Milsim i da je bio najtopliji dan u maju!
Prvih 25m, sam nekako prezivela.
Kad sam uspela da je skratim do negde moje visine i vidim kuce preko puta, bilo mi je vec lakse. Utom izadje i komsinica i poce da me hvali.
U tim trenucima sake i ostali delovi tela nisu pripadali vise meni. Tako rasclanjena i pomucenog razuma sam uspela da joj se osmehnem.
Kad stize i moja jaca polovina. Ja sva zelena od umora kazem: „vidis ti ovo cudo od ograde!“
Kaze on gledajuci u uredjenu ogradu: „nemoj da se mucis, sutra cu ja sve to lepo da posecem!?“ Okrenu se i odjuri u kucu.
Umalo mi oci ne ispadose gledajucu za njim. Nisam rekla nista. Otisla sam pod hladan tus, jer bi mozda zavrsilo drugacije. Instinkt me retko kada vara!
Naredna dva dana sam provela sa teskom upalom svih misica lezeci u krevetu!
