Ti znas sta ja mislim…

Da li znas gde je ona sada?

Prostranstvo ograniceno vencima Alpa. Krivudavi put kroz zelenilo i sumske proplanke vodi ka jednoj klupi, gde razum prestaje da vlada, gde dusa slobodu uzima i baca je kroz otvorene sake.

Za let nisu potrebna krila, vec rasirene ruke,milovanje vetra, jedno razdragano lice i jedno pitanje:“kako se osecas?“

Slobodno! Poput zrelog oraha dok u slobodnom padu gubi i oslobadja se ljusture i predaje na milovanje travi ili rukama koje u njemu uzivaju.

Nije bilo scenarija, ni rezisera samo dva glavna glumca i milioni zvezda na tamno plavom nocnom nebu. Sevanje munja i sivi oblaci puni kise jurili su gonjeni vetrom, podalje od njih. Kao da bi svojom lepotom i neizvesnoscu koju su sa sobom nosili ucinili da ovaj momenat postane nestvarano, nezaboravno lep.

Noc je napravila najlepsu binu osvetljenu hiljadama zvezda. Bila je to noc zvezda padalica. Noc u kojoj su se dvoje glumaca konacno dodirnuli i prosetali ivicom kanjona satkanog od emocija i zelje da se njihove ruke pri svakom novom dodiru prepoznaju i poklone tu malu caroliju magnetnog polja koje je pri svakom laganom dodiru nastajalo…

Zavesa se spustala u kapima kise. Laganim tempom, zauzimajuci sve vise slobodnog prostora i dobijajuci na gustini i pretvarajuci se u pravi letnji pljusak.

Carolija prekinuta kisnom zavesom nije prestala, tek pocinje…

Ona je tamo. Budna. Ziva. A verovala je da je umrla, po ko zna koji put. Svesno.

Znam i ja gde je ona. Dugo je cuvala svoje skroviste. Pokrivala ga i zakopavala, sve dublje i dublje. S vremena na vreme bi izvadila stari kovceg. Skinula nekoliko poveza sa stariih pisama, ispisanih naliv perom i pomirisla mastilo koje se polako gubilo i ostavljalo samo senku i izbledela slova.

Noc je imala boju mastila.