Kad zamirise na cimet…

Iznenada i bez najave pitala sam te:

„Da li volis cimet?“

„Otkud ti sad to, obozavam ga ?!“

Ah, ti mirisi…

Carobni mirisi i nasa cula igraju se u lavirintu nasih osecanja. Traze izlaz.

Miris koze.

Miris ljubavi.

Miris kose posle pranja…

Jabuke, Vanila, Cokolada sa malo ruma…

Potreban je samo jedan lagani udisaj.

Cudne hemijske cestice i kristali koji lebde oko nas pronadju u delicu sekunde nase nozdrve i kroz njih krivudavi uzani put i tako stignu do centra. Zakucaju na vrata i posalju nam signal.

Ovoga puta bila je intuicija. Pitanja su postavljana preko zice ili vec nekih drugih magnetnih polja nevidljivih za nase oci, ali jako opipljivih za dusu, prste koji neumorno novu inspiraciju traze kao i zvukove. Hormon srece koji zaspe onda nasa cula i mi tako lebdimo noseni tom snagom, jos uvek cudne energije i osmehujemo se, osmehujemo.

Stajalo je u tvom opisu da moras da volis cimet. Zasto je to tako, ne pitaj me.? To je nesto sto se prepozna.

Sta se jos zna?

Pa na primer, da neverujem u „babske price“.

Mozes da se smejes, znam da i to volis.

Znala sam da je nemoguce da ga ne volis.

Zasto?

Cekam da mi kazes.

I sta sada?

Gde god da zamirise na cimet, znacu da si tu.

Znas i kad se to sve pomesa sa mirisom jabuka i toplom pitom, tek izvadjenom iz rerne, posutom prah secerom, kao kad rani mraz okupa travu i pospe belilom uspavane listove jeseni, ostaje nam samo da se predamo nasim culima.

Osmehujemo se.

Necujno radujemo.

Hvatamo momente. Uhodimo osmehe koji iznenada zatiraju na nasim obrazima. I cuvamo tajnu, jer nema mesta izdaji.

Dok nam kroz misli prolaze slike, mi se dodirujemo i osecamo.

Nema ih puno.

Nekoliko snova.

Nekoliko stranica ispisanih reci.

Sasvim dovojno.

Sitnice cine nas zivot, zanimljivijim i lepsim.

Ta kratka, ali snazna energija koja proizadje iz njih je dovoljna, za dan, za bar jos jedan dan.

Vreme i zivot idu u krug. Nema pauze.

Mada bi ja ponekad zelela da imam  moc i da poneku sliku zaustavim ili kao na filmu „zaledim“ i rasclanim na sekunde, a ako ne moze, zadovoljicu se i stotinkama.

Dorucak u najlepsoj basti u gradu, je jedna od njih. Nas dvoje. Sami. Posle jako puno radnih i iscrpljujucih dana.

Jutro sa malo magle. Ali koga briga za nju.

I dok sam udisala miris cimeta, zamisljala rasclanjene minute sa filmskog platna, terala sam sebe da glasno kazem „sve je isto kao pre“…

A u medjuvremenu…

Vreme je okrenulo nekoliko krugova vise. Par starih fasada je spremno za restauraciju. Muzejske arkade skrivaju neke nove klince u rano jutro…

Ose neumorno traze jos jednu kap marmelade na  nasem stolu. Mirise topla cokolada i budi me iz sna.

Prolaznici zastaju. Slikaju se. Pokazuju prstom prema staroj galeriji i drvenim lutkama koje sede na prozorskim oknima, pogledom uprtim ka jezeru.

Sklonila sam pramen sa lica i oslobodila osmeh.

Moja kosa ponovo mirise na cimet.

Divno, predivno…

Pre dva dana snimljen je spot za ovu pesmu.
Jutros slusam, gledam i uzivam u filmskom umecu…. u recima pesme u glumcima… jednostavno PREDIVNO !

BRAVO Sergej!!

Znam da nije lako zivjeti sa tim
znam, al’ipak svaki novi dan na nas me podsjeti
da je moglo biti sve bolje i drugacije, al’ te nema
da je moglo biti sve kao nekad, kao prije
kad su te ruke grlile
Znaj da nije lako da te prebolim
sad trazim razlog da te sto puta vise povrijedim
da na dusi osjetis ovaj nemir, ovu bol sto se sprema
kad na kozi ostane jedan trag i sjecanje
da nas vise nema

Sta ja sve mogu?

Utorak je obecavao da ce biti samo jos jedan dan u nedelji.

Svanulo je. Hladan vazduh nas je pri samom izlasku iz kuce naterao da se vratimo i uzmemo toplije jakne.

Nije bilo uobicajenih jutarnjih pozdrava u ulici, ali ni to nije bilo posebno cudno, jer je tek drugi dan skolske godine. Treba nam malo vremena za uhodavanje.

Dok sam se vozila, cula sam i radosnu vest, da je Federer nocas izgubio i bila sretna zbog mladog argentinca.

Pravo iz skole odjurila sam kod frizera i nakon sat vremena srecna i pomalo zaljubljena u samu sebe otisla na posao. Odradila najhitnije stvari i izasla na termin. Usput sam popila sa drugaricom kafu. Vec je bilo priajtno suncano. Sedele smo u centru grada i uzivale u velikim soljama kapucina.

Pricale, smejale se, veselo ogovarale nase politicare koji su delili brosure i jabuke, jer u nedelju su izbori…pa da nas malkice podmite…

Obavila sam jos dosta posla. Dovezla decu iz skole.

Izvadila iz frizidera pripremljene lazanje, po receptu naseg najboljeg kuvara. Napravila ih kasno sinoc da bi bile sto ukusnije.

Sve je“ islo kao po loju“…

Taman sam htela da porcelansku cetvrtastu posudu ubacim u rernu. Ispala mi je iz ruku i smesa se prosula po podu pomesana sa komadima porcelana. Tako je puklo da su klinci vec bili kraj mene i samo konstatovali:

„Mama to su samo lazanje, ne nerviraj se“ i dodali mi papir za ciscenje.

Lazanja je bilo svuda po podu, a najvise ispod frizidera koji ne moze da se pomeri, a moja ruka ne stane ispod njega. Ocistila sam nekako sav taj „svinjac“, da bi na kraju moj sin uzviknuo: „Mama odkud ovoliko krvi na podu?“

Dve velike posekotine su krasile moje prste. Nisam ni osetila, a ni znala da porcelan tako ljutito reze.

Srecom pa se snalazim sa ranama („profesionalna deformacija“), mozda su bile i za sivenje, ipak sam ih zalepila i previla. Nadam se dobrom ishodu.

Rucak je bio na podu. Klinci razocarani.

Odlucili smo se za rucak kod najboljeg italijana i krenuli. Jakna, tasna i „tres“ vratima, a kljucevi, gde su mi kljucevi?

E, tako lepo, stajali smo ispred garaze i ispred zakljucane kuce sa sve kljucevima u njoj.

Uh, sela sam na klupu i nisam mogla da verujem!

Cula sam klince kako telefoniraju i objasnjavaju ocu sta se sve dogodilo.

„Aha, onda dolazis za 15 minuta“.

Sreca nasa pa nije bio van grada. Inace bi smo jos uvek sedeli ispred kuce.

Prsti me  bole, ali sutra je novi dan, bice vec puno bolje!

Ne pitajte me sta smo jeli i kako sam sve improvizovala, bilo je vec proslo jedan, a u tri me je cekao novi poslovni termin.

Uopste nisam histerisala, ni psovala, ma ton nisam povisila. Pojma nemam zasto?

Istina, zar ne?

„Ko zeli da nesto ucini, on ce naci resenje, ko ne zeli nacice opravdanje“

Pikaso

*zelim vam lepu i uspesnu narednu nedelju.

Baci me u more

Pisala sam vam o mornaru. O moru koje jos jednom zeli da vidi. Da tamo ostane zauvek, rasprsen po slanim, penusavim talasima uz zvuk vetra i muziku obale.

„Hoces li odneti moju urmu?“

„Cutim!“

„Na ostrvo! Tamo je moja kuca. Oslobodi me svih okova. Baci me u more“

„Obecanje?“

„Ne!“

„Ne, sada u ovom trenutku, ma kako on bio tezak i bezizlazan.“

Mornar je klimnuo glavom…

Razum. Svest koja nam kroji zivot. Misao koja nas vodi u traganje za dokazima o postojanju. Za beleskama koje kao da smo jednom vec napravili, slike poznate kao vec dozivljene.

Mostovi. Mnogo mostova. Ponekad pri kraju nedostaje po koja cigla, betonska ploca, odpali malter sa rubova secanja, ali osecaj da smo bili tu ili tamo ne popusta i on nas nekada vodi do cilja koji smo vec videli negde u nekom snu.

Lutanje ne prestaje.

Mornarska dusa i bol koju nosi, kao da su isprepletane i ne mogu jedna bez druge. Kuca koja putuje i jedna koja uvek stoji kao ostrvo spasa. Kao potvrda da tamo stanuje ta jedna od dusa koju on u sebi nosi.

Zovem je dusom, a vi je nazovite kako zelite.

Ispricao mi je da je prestao da veruje. Ne u Boga. U ljude. Drage ljude. Verovao je da su oni jedan deo njegove duse. Tako je trebalo da bude.Tako je oduvek bilo. Da samo zajedno tugu i srecu mogu da osete i prepoznaju.

Da pokusava da prevari samog sebe. No, nije dorastao prevari, nije uspeo.

Niko nije uspeo. Maske su pale. Zavesa podignuta. Nepoznata lica. Vapaj.

Pokusaj da se udahne vazduh. Da se rasire zenice i da jedna rec, samo jedna pronadje put kroz otvorena usta i dobije boju. Ma kakva ona bila.

Vise nema lica, samo ledja.

Mornar je na putu. Nizvodno.

Vodostaj reke ga lagano nosi i na uscu u more ceka ga brod.

Ovaj put zeli da ostane, dugo. Najduze do sada. Da promeni sve. Da se oslobodi zabluda. Da zivi za sebe. Samo za sebe. Zasluzio je, znam to.

Ljudi. Uspesni. Mali. Veliki. Spretni. Nesnalazljivi.

Svi jednom stignu do ostrva, samo ga neki ne prepoznaju. Ne u odlucujucem momentu. Mnogi od njih nastave dalje. Plove. Plivaju. Tonu. Poneko od njih uspesno izroni.

Mornar iz moje price ima samo ostrvo. Jos uvek je bosonog ali nije izgubio ni prodao dusu.

Verujem ljudima.

Pronaci ce ga.

Pepeo ce jednom nestati u talasima.

Sarah pa gde si ti?

Primetili ste da me nema…    Obradovala sam se toj konstataciji…  

Provela sam izvesno vreme u Srbiji okruzena familijom i dragim prijateljima iz detinjstva i skolskih dana. Uspela sam da se sretnem i sa jednom Blog-prijateljicom i konacno popijemo, dugo nagovestavanu i zakazivanu kafu. Ali o tome sledi prica. To vidjenje nije za par recenica. Cak sam pokusala da produzim boravak do Blog opena ali to nije bilo“ tehnicki“ izvodljivo.

U planu je jedan produzeni vikend u prolece i onda je on rezervisan samo za druzenje, bez obaveznih poseta familiji i protokololarnih ruckova, pita, gibanica, smokinga, visokih peta …  Tako da se iskreno nadam da ce ta poseta Beogradu biti jako zanimljiva i vesela… Vodic i instruktor za nocne provode je vec odabran…

Detinjstvo nam nekako istrasira zivotni put. Smernice i poneka krivina su uvek u tom sadrzaju. Imala sam jako puno vremena za vracanje starih filmskih vrpca. Mnoge glavne glumce nisam prepoznala iz prve, ali utoliko je taj drugi pogled bio srdacniji i topliji. Pisacu vam u narednim postovima o raznim zivotima, epizodama i reprizi nekih zanimljivih i dugometraznih filmova.

Baterije koje sluze za inspiraciju su ponovo pune.  Uzelela sam se reci. Slikanja recima. Mojih pokusaja da to uradim kao slikar.

Putovanje je bilo „kratko“. Autoruta duga preko 1200km. Ali sve se to ne oseti kada vas par ociju prati i podrzava tokom voznje. Recima koje daju krila. Recima koje jednostavno izbrisu napetost i stres nastao voznjom, bukom… “ moje oci te prate i cuvaju, znam gde si sada….pijes kafu i odmaras medju planinama na prelepoj terasi. Budi oprezna…“

Necu reci „hvala“. Znam da ne smem!

Ali smem reci da mi je znacilo puno vise od reci hvala.

Videla sam da je napisano puno lepih tekstova. Zato blog-drustvo, eto mene kod vas …