Pisala sam vam o mornaru. O moru koje jos jednom zeli da vidi. Da tamo ostane zauvek, rasprsen po slanim, penusavim talasima uz zvuk vetra i muziku obale.
„Hoces li odneti moju urmu?“
„Cutim!“
„Na ostrvo! Tamo je moja kuca. Oslobodi me svih okova. Baci me u more“
„Obecanje?“
„Ne!“
„Ne, sada u ovom trenutku, ma kako on bio tezak i bezizlazan.“
Mornar je klimnuo glavom…
Razum. Svest koja nam kroji zivot. Misao koja nas vodi u traganje za dokazima o postojanju. Za beleskama koje kao da smo jednom vec napravili, slike poznate kao vec dozivljene.
Mostovi. Mnogo mostova. Ponekad pri kraju nedostaje po koja cigla, betonska ploca, odpali malter sa rubova secanja, ali osecaj da smo bili tu ili tamo ne popusta i on nas nekada vodi do cilja koji smo vec videli negde u nekom snu.
Lutanje ne prestaje.
Mornarska dusa i bol koju nosi, kao da su isprepletane i ne mogu jedna bez druge. Kuca koja putuje i jedna koja uvek stoji kao ostrvo spasa. Kao potvrda da tamo stanuje ta jedna od dusa koju on u sebi nosi.
Zovem je dusom, a vi je nazovite kako zelite.
Ispricao mi je da je prestao da veruje. Ne u Boga. U ljude. Drage ljude. Verovao je da su oni jedan deo njegove duse. Tako je trebalo da bude.Tako je oduvek bilo. Da samo zajedno tugu i srecu mogu da osete i prepoznaju.
Da pokusava da prevari samog sebe. No, nije dorastao prevari, nije uspeo.
Niko nije uspeo. Maske su pale. Zavesa podignuta. Nepoznata lica. Vapaj.
Pokusaj da se udahne vazduh. Da se rasire zenice i da jedna rec, samo jedna pronadje put kroz otvorena usta i dobije boju. Ma kakva ona bila.
Vise nema lica, samo ledja.
Mornar je na putu. Nizvodno.
Vodostaj reke ga lagano nosi i na uscu u more ceka ga brod.
Ovaj put zeli da ostane, dugo. Najduze do sada. Da promeni sve. Da se oslobodi zabluda. Da zivi za sebe. Samo za sebe. Zasluzio je, znam to.
Ljudi. Uspesni. Mali. Veliki. Spretni. Nesnalazljivi.
Svi jednom stignu do ostrva, samo ga neki ne prepoznaju. Ne u odlucujucem momentu. Mnogi od njih nastave dalje. Plove. Plivaju. Tonu. Poneko od njih uspesno izroni.
Mornar iz moje price ima samo ostrvo. Jos uvek je bosonog ali nije izgubio ni prodao dusu.
Verujem ljudima.
Pronaci ce ga.
Pepeo ce jednom nestati u talasima.
30 reagovanja do sada ↓
veshtichanstvena // 08/09/2009 u 19:48
Duša će sama naći put,ma gde pepeo odneo vetar…Mornari uvek putuju i plove,pravim ili zamišljenim morima…i sanjaju svoje obale…
Svi imamo obalu kojoj ćemopristati,ako je kao takvu prepoznamo…
Divna priča…
stevo // 08/09/2009 u 22:33
Da, tako je to. Nekima je sudjeno da „preplivaju“ otok, ostrvo… i da ne stignu tamo gde misle da im je mesto, gde žele da pripadaju… Tu nema pomoći, ili ćeš ili nećeš… premda smo svi mi tamo gde treba da budemo a ne pripadamo…
dudaelixir // 08/09/2009 u 22:36
Zelju treba ispoštovati i pepeo moru predati!
A mornari smo ceo život, tragamo, lutamo, pa ko nadje, ko ne nadje nikada svoju obalu! Život je čudo, a posle njega… neka javi neko!
sarah // 08/09/2009 u 22:43
Veshtichanstvena
prepoznati u traganju tu pravu obalu… mnogi je nadju a onda pojure u nadi da ima negde nesto bolje i ostrvo
nestane u moru, mali potop i nema ga vise
veshtichanstvena // 08/09/2009 u 22:47
To je u ljudskoj prirodi….na žalost,da uvek imaju onu Hamlet-ovsku dilemu…
Da je ono iza bolje i lepše…eh.Valjda izoštravamo svoju moć percepcije godinama i naučimo da prepoznamo „naše ostrvo“…Nadam se))
sarah // 08/09/2009 u 22:47
Stevo
da bas tako. Ili jesi ili nisi!
a mornari smo svi mi..
sarah // 08/09/2009 u 22:59
Dudo
zivot je cudo nisam ni ja verovala do pre par godina…
ali cudni su vise ovi mornari na kopnu, nego na moru….
sarah // 08/09/2009 u 23:06
Veshtichanstevena
kad izgube onda kao shvate… obicno prekasno za popravni
Charolija // 08/09/2009 u 23:12
Tužno mi je kada mornar ne prepozna svoje ostrvo. Desi se da prođe pored njega i da čak ne zastane u pokušaju da ga prepozna.
malabreskva // 08/09/2009 u 23:17
Nešto te tera da ploviš, tražiš… čak iako ne prepoznaš to ostrvo, ako ga napustiš… lutaj… nekad je sreća i u lutanju…ko zna zašto
sarah // 08/09/2009 u 23:45
Charolija
jako, jako je tuzno. Mornaru iz price se bas to dogodilo. Bio je na njemu, ali ga je ispustio…prepoznao ga je mnogo godina kasnije kao pravo i jedino. Onda je pokusao da stane i da poveruje da moze sebe da ubedi da i tako se ziveti moze. Mogao je dosta dugo, dok ga ti najdrazi nisu izdali i pustili niz vodu…e sada bi ponovo na ispusteno ostrvo…no ono vise nema kordinata i nije vidljivo…
sarah // 08/09/2009 u 23:49
Malabreskva
Kao sto rekoh, nemamo kristalnu kuglu i nikad ne mozemo da vidimo unapred…Zivot je nepredvidiv… Ko zna zasto… Lutamo, trazimo, propustamo prilike, nalazimo, gubimo, pobedjujemo… sreca je svuda oko nas…ceka na nekom cosku… Rekla sam to i mornaru… „kreni“
dollybel // 09/09/2009 u 01:05
Sve dok vjeruje u sebe mornar će umjeti da nađe pravi put.
zelenavrata // 09/09/2009 u 02:22
Neko rece: „Sve za dusu, dusu ni za sta“.
Dok je ima, bice i njega, a ima i ostrvo, malo li je, ima i ko ga trazi i ceka…doci ce, ako je sudjeno.
Reminder // 09/09/2009 u 20:39
Život je more …
sarah // 10/09/2009 u 21:50
Tako je Dolly samo vera u sebe…. nadam se da ce se spasiti i da ce konacno naci mir…
sarah // 10/09/2009 u 21:51
Zelena
tako je to je ono sto mornar ima „dusu“, zato sto je nije prodao zato je malkice i ****bao…
sarah // 10/09/2009 u 21:52
Reminder
sve si rekao
bubazlatica // 11/09/2009 u 17:02
Kad naucis, da strah od toga da neces prepoznati ono pravo, ostrvo, obalu, zaliv, rukavac, kako god ga nazvali, usmeris na to da ti se cula izostre, oci budu sirom otvorene, intuicija usresredjena, mislim da ne moze da ti promakne. Prosto osetis da je to ono pravo, da si doplovio kuci. Covek je bice koje sumnja,covek je bice koje gresi i koje traga. Samo je poenta da te traganje ne odvede u corsokak. Pozzz draga tebi, nismo se odavno kuckale.
Reminder // 12/09/2009 u 17:35
Nemo me bacaš u more ne znam da plivam
electrasdreams // 12/09/2009 u 22:47
Ja dosla. Bilo lepo. Cujemo se.
sarah // 12/09/2009 u 22:56
Danas htedoh da ti pisem, da vidim dokle si stigla
sarah // 12/09/2009 u 23:03
Reminder
uz bacanje ide i pojas za spasavanje
sarah // 12/09/2009 u 23:33
Tako je Bubi,mornar je u corsokaku, sada trazi izlaz i znam da ce ga naci, samo se boji vremena jer ono ko’ pesak u pescaniku brzo curi…
pozz
afroditta // 13/09/2009 u 00:33
Radije i bez ostrva ali sa sacuvanom dusom. Takve plovidbe traju duze,ali se na koncu pokazu jedine ispravne.
Dobro more mornaru !
sarah // 13/09/2009 u 09:53
Afroditta
hvala ti
I ja mu zelim samo dobro more, jos jedino sto mogu
crnaperla // 10/10/2009 u 01:12
Znati stati velika je mudrost.. ponekad nedokučiva…a čini se tako jednostavna. ..
Priča je potresna na neki način. Da li plivati uz struju ili pustiti da te voda nosi, hoću reći voda je strpljiva i jaka.Sačekaće da se umoriš i odnećete tamo gde ona želi-ako ne nadješ svoje ostrvo…
sarah // 11/10/2009 u 12:25
Crnaperla
dobro dosla
Drago mi je da si pricu prepoznala kao potresnu i jeste ona to, zaista jeste. Mornar iz moje price jos uvek luta, a nema jos mnogo vremena. Ostrvo ima, ali nije na njemu… mogla bih o Mornaru jos nekoliko prica da napisem, mozda kao sinonimu za sve nas, jer svi mi ponekad lutamo iako smo mudri ,iako se ponekad cini da je jako jednostavno kao sto sama kazes….
hvala ti na ovoj divnoj analizi, dala si mi neke nove ideje i kljucne reci, da mozda napisem ovu pricu iz jednog drugog ugla…
Pozz
crnaperla // 12/10/2009 u 18:30
Bolje te našla
Radujem se novim pričama o Mornaru…
sarah // 13/10/2009 u 21:47
Crnaperla
obecavam 
bice ih