Kad zamirise na cimet…

Iznenada i bez najave pitala sam te:

„Da li volis cimet?“

„Otkud ti sad to, obozavam ga ?!“

Ah, ti mirisi…

Carobni mirisi i nasa cula igraju se u lavirintu nasih osecanja. Traze izlaz.

Miris koze.

Miris ljubavi.

Miris kose posle pranja…

Jabuke, Vanila, Cokolada sa malo ruma…

Potreban je samo jedan lagani udisaj.

Cudne hemijske cestice i kristali koji lebde oko nas pronadju u delicu sekunde nase nozdrve i kroz njih krivudavi uzani put i tako stignu do centra. Zakucaju na vrata i posalju nam signal.

Ovoga puta bila je intuicija. Pitanja su postavljana preko zice ili vec nekih drugih magnetnih polja nevidljivih za nase oci, ali jako opipljivih za dusu, prste koji neumorno novu inspiraciju traze kao i zvukove. Hormon srece koji zaspe onda nasa cula i mi tako lebdimo noseni tom snagom, jos uvek cudne energije i osmehujemo se, osmehujemo.

Stajalo je u tvom opisu da moras da volis cimet. Zasto je to tako, ne pitaj me.? To je nesto sto se prepozna.

Sta se jos zna?

Pa na primer, da neverujem u „babske price“.

Mozes da se smejes, znam da i to volis.

Znala sam da je nemoguce da ga ne volis.

Zasto?

Cekam da mi kazes.

I sta sada?

Gde god da zamirise na cimet, znacu da si tu.

Znas i kad se to sve pomesa sa mirisom jabuka i toplom pitom, tek izvadjenom iz rerne, posutom prah secerom, kao kad rani mraz okupa travu i pospe belilom uspavane listove jeseni, ostaje nam samo da se predamo nasim culima.

Osmehujemo se.

Necujno radujemo.

Hvatamo momente. Uhodimo osmehe koji iznenada zatiraju na nasim obrazima. I cuvamo tajnu, jer nema mesta izdaji.

Dok nam kroz misli prolaze slike, mi se dodirujemo i osecamo.

Nema ih puno.

Nekoliko snova.

Nekoliko stranica ispisanih reci.

Sasvim dovojno.

Sitnice cine nas zivot, zanimljivijim i lepsim.

Ta kratka, ali snazna energija koja proizadje iz njih je dovoljna, za dan, za bar jos jedan dan.

Vreme i zivot idu u krug. Nema pauze.

Mada bi ja ponekad zelela da imam  moc i da poneku sliku zaustavim ili kao na filmu „zaledim“ i rasclanim na sekunde, a ako ne moze, zadovoljicu se i stotinkama.

Dorucak u najlepsoj basti u gradu, je jedna od njih. Nas dvoje. Sami. Posle jako puno radnih i iscrpljujucih dana.

Jutro sa malo magle. Ali koga briga za nju.

I dok sam udisala miris cimeta, zamisljala rasclanjene minute sa filmskog platna, terala sam sebe da glasno kazem „sve je isto kao pre“…

A u medjuvremenu…

Vreme je okrenulo nekoliko krugova vise. Par starih fasada je spremno za restauraciju. Muzejske arkade skrivaju neke nove klince u rano jutro…

Ose neumorno traze jos jednu kap marmelade na  nasem stolu. Mirise topla cokolada i budi me iz sna.

Prolaznici zastaju. Slikaju se. Pokazuju prstom prema staroj galeriji i drvenim lutkama koje sede na prozorskim oknima, pogledom uprtim ka jezeru.

Sklonila sam pramen sa lica i oslobodila osmeh.

Moja kosa ponovo mirise na cimet.