U dzepu njenog kaputa

„Lepota jedne zene se ogleda u njenim pokretima, drzanju tela i njenoj svesnosti kakav utisak ostavlja na ljude oko sebe… Ti si svesna, mojih reci…“

Bila je jedna od prvih poruka.

Dok je nju negde u dubini duse nesto grebalo i teralo na pomisao da je to mozda samo recenica iz nekog filma. Prvo sto joj je palo na pamet bio je „miris zene“ sa Al Pacinom, secate se tog filma.

Ah, ti mirisi. Ah, ti muskarci.

Nemir je prolazio njenim telom. Sputavao njene misli.

Da li postoji jos ovakva komunikacija? Ima li jos ovakvih muskaraca koji su sposobni da iznesu svoje zapazanje, a da ono nije neumesno i vulgarno.

Probudio je iznenada. Uhvatio nespremnu i ma koliko da je verovao da ona zna, ona to nije znala.

Ucili su je da je ljubav centralni pokretac i snaga svakog zivota, jos od malih nogu.

Kao dete verovala je da ako cini dobro, da ce joj se dobro i vratiti i da ce je ljudi zato voleti. Cinila je sve da im se dopadne. Na tom putu odrastanja, negde na kratko zaboravila je sebe.

Nakon mnogih bolnih iskustava, naucila je da bude zahvalna zivotu za svaki njegov i takav momenat. Trudila se da tek posle izvesnog vremena sagleda sve te momente i iz njih izvuce nesto pozitivno za dalji zivotni put.

Prisao joj je blizu, tako da je mogla da oseti njegove otkucaje srca. Bilo je nesto u tom pogledu sto je uznemiravalo.

„Lana, sta cemo nas dvoje ?“

Znala je vec odgovor.

Drzala ga je u saci u dzepu jesenjeg kaputa. Borila se sa stegnutom sakom i pobedila je taj stisak ali samo na kratko. Ruka je ostala u toplom dzepu.

Nije mogla ! Bila je sigurna da nije pravi momenat za to. Iako je znala da nije iskren, da bezi po ko zna koji put iz sadasnjosti, da je izgubljen, ne na jednom nego na vise puteva i da ce ta igra kad tad izaci na videlo, ali da ona nece biti deo nje. Znala je i da zna biti pazljiv, susretljiv, brizan, nezan i na neki njemu svojstven nacin smesan.

Lakse joj je bilo povrediti sebe nego njega.

Ukrala je jos malo vremena i cekala da hrabrost pokuca na njena vrata.

Pisao je i dalje. Znala je kada su to bile reci iz srca, njegove misli, a kada prosledjene sa neke internet stranice. Gledala je kako gubi na svim poljima. Kako tim sitnim recima umanjuje svoju lepotu i velicinu. Cinilo joj se neverovatno da jedan tako pametan i mudar covek moze da se zaigra. Da previse odluta, bez oznaka na putu i bez straha. Valjda je bio previse siguran u sebe.

Jaka kosava nosila je tek pozutelo jesenje lisce i hladila njene vrele obraze. Suskalo je sve pod njenim nogama, dok je koracala ka staroj, drvenoj, planinskoj kucici.

Umotana u debeli zeleni sal, zastala je kraj kapije.

Otvorila svoju cvrsto stegnutu saku i oduvala odgovor u vetar.