Lola je u pesmi

 

Zaskripalo je! Zvuk koji para usi trajao je samo nekoliko sekundi.

Igla na starom gramofonu iskocila je iz svog koloseka. Pogresno je ukljucila obrtaje ili je to bila samo  jedna od ogrebotina na sirokoj staroj ploci.

Dugo, cuva ploce koje je sama kupovala ili dobijala za rodjendane.

Volela je oduvek  tatin gramofon. Imao je cudesnu moc. Uspeo je da je izleci od mnogih decijih bolesti. Sa njim je putovala i plovila morima, okeanima nosena vetrom i letnjim notama.

Sedela bi i zurila u obrtaje crne ploce satima. Pratila pogledom neznu igru igle po njenoj crnoj povrsini i upijajuci najlepse melodije nekih davno zaboravljenih  pesama.

Samo jednom je taj stari gramofon zakazao. Samo jednom je ta njegova lekovita moc ostala tamo negde zagubljena u noci.

Ni posle mnogo godina nije uspela da izbrise secanja na glas koji je tada obojio muzikom njen zivot. Taj glas nikada vise nije cula. Ostao je jedinstveni primerak najlepseg glasa. Pa zar je moguce da se boje i tonovi ponove vise puta. Nemoguce!

Kad god bi zazvonio telefon osmeh bi prekrivao njeno lice, dok su sa druge strane dopirale reci koje su prvo milovale njenu usnu skoljku, a onda kroz krivudavi lavirint stizale do srca. Nikad je niko nije zvao imenom koje je dobila od njega, a i kad bi to neko pokusao, ljubazno je trazila da je tako vise ne zove. Postoji uvek samo jedan orginal sve ostalo su kopije. Kako u umetnosti tako i u zivotu.

Muzika je bila njen pratilac i po danu i  po noci. Melodija u njenim ocima i njegovom glasu pravili  su najlepsi duet tog leta. Hodajuci korzom kroz mali grad obavijeni necujnim zvukom i osmehom naslikanim na njihovim licima bili su previse srecni za «gradske oci «… koje su strpljivo  cekale da gramofonska igla izgrebe crnu plocu. Postavljali nogu, ne bi li se oni sapleli. Gurkali ih neprimetno i slucajno laktovima, a njihova melodija je odolevala svim nepogodama… Note su lebdele iznad njihovih glava i glas koji je najlepse izvodio «Lolu» samo za nju, grlio je i skrivao, snaznim rukama kadgod bi neko pokusao da im stane na put. Vodio je nevidljive ratove i cuvao Lolu. Znala je ona to.

Obozavao je njenu dugu smedju kosu. Nije bio sretan kad je klinka pokusala da kobajagi odraste i prati sminkom odrasle. Nezno bi prstima prelazio preko njenih kapaka i svetlu plavu senku neprimetno brisao sa njih i govorio da najlepse oci ne trebaju nista osim melodije u njima.

A ona je bosonoga na toplom asfaltu plesala samo za njega. Vrtela se u krug i pokusavala da napravi koreografiju smisljajuci u momentu pokrete. Nije bila rodjena plesacica, ali sa njim, sve to nije bilo vazno. Vazno je bilo u tom momentu uhvatiti tu nevidljivu nit i baciti note u nebo kroz osmehe, zagrljaje i poljupce…

Ostala je jedna klupa. Na njoj jedno secanje. Urezane note u srcu sa violinskim kljucem. On ih cuva. Kao cuvar ili vitez na ulazu u dvorac.

Lola je naucila da plese. Stari gramofon prekriven slojem debele prasine i paucinom koju samo ona ponekad pokusa da rasplete kad stigne leto i ugreje kamene stepenice jedne terase negde na jugu, a ona krene na jos jedan ples sa samo njoj  prepoznatljivom melodijom u ocima kao nekada. Nikada nije video njene nove plesne korake.