Vodim te u setnju

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

...samo se osmehni…


U zemlji gde limun cveta

„Vidimo se kasnije“ doviknuo joj je na rastanku, promuklim glasom uz zagonetni osmeh.
Kasnije se salila da su se tog dana tri puta sreli i da ce taj dan zabeleziti u svom kalendaru kao jedan jako interesantan i neobican dan.
Samo noc pre tog jutra imala je pun dzak briga na ramenima. Pokusala je da ga zbaci sa ledja i pokida na sitne komade. Da od tezine kojom je bio satkan napravi vodene potoke i pusti da se sliju u jednu toplu reku koja ce ih odneti negde daleko.
Jedva, da je te noci, uspela da na nekoliko minuta sklopi oci. Nije mogla da zaspi. Zelela je da tog jutra izgleda lepo i opusteno, bez naduvenih ocnih kapaka i tamnih podocnjaka. Nista joj nije od toga uspelo. Jedino je uspela da pronadje negde na dnu dzaka izgubljeni osmeh i vrati ga.
Onog trenutka, kad je ugledala njegove zelene oci, zaboravila je na sve nocne more i zelela je samo da se smeje i uziva u svakoj zajednickoj sekundi.
Stao je pored nje i pokusavao da sazna zasto su joj oci tuzne. Nije se predavala. Osmehivala se i negirala svaki osecaj tuge. Ne, nije istina. Sretna sam!
Bio je na poslu i ona ga je posmatrala dok je sa puno paznje objasnjavao neke komplikovane procese i pri tome krao te iste sekunde da bi je pogledao i uputio joj osmeh.
„Poznajes li zemlju u kojoj cvetaju limunovi?“, upitao je tihim glasom.“Odvescu te tamo“.
Zavrtela je odricno glavom.
Limuna ima svuda, ali limunovog cveta samo ponegde.
„ A zasto bas u zemlju gde cvetaju limunovi? „ – upitala je.
„Da li umes da cuvas tajnu?“
Ovoga puta potvrdno je klimnula glavom.
„Ipak ti ne mogu reci!“
Prosula je carobno mastilo po belom papiru. Natopila stranice jedne knjige i zaronila duboko u tamu da u njoj pronadje carobni cvet.
Ispruzenih ruku trazila je dodir. Opipavala povrsine i probijala zidove od kartona. Ostavljala na njima ponekad ispisane poruke starim pismom, za mnoge ne razumljive. Za mnoge nevazne.
I cekala da krene na put. U zemlju gde limun mirise. Gde samo jedan osmeh ima carobnu moc i jedan pogled razume sve ispisane redove.
Nece poneti kofer. Nece poneti ni dzak.Uspela je da se oslobodi tereta. Uspela je da pronadje osmeh. Uspela je da u jednim ocima pronadje coveka sa dusom koja mirise na limun.
Ova prica nema kraj.Ima jedno ali…
Ako ga ikad napisem javicu vam.
*
tekst: Slavica Rankovic

Neka druga ja

Danas je dan „D“.

Neka druga ja preuzima kormilo.

Veceras idem da gledam nas gradski derbi (rukometni)

A sutra pojma nemam kako ce izgledati jutro?

Drzi te mi palceve !

Nikada kao do sada mi to nije bilo potrebno.

Pozdrav i osmeh za sve moje drage citace i pratioce ovde na blogu.

Nestasica nemackog…

Bila sam jutros u prodavnici. Tamo svega ima :)

Ulje, mleko, secer, hleb… nista ne fali. Ali nema nemackog? ! Digla se ogromna prasina! Fali im nemacki?  Nezadovoljnih lica hodaju i zale se jedni drugima.

Skole, vrtici i ostale institucije.

Skoro u svim medijima glavna tema. U neverici vrte glavama  neznajuci  kako da rese ovaj problem. Integracija?

O njoj se prica. U nju se ulaze ali to mora da zele obe strane.

Pokusali su da im olaksaju boravak ovde tako sto su svuda sve lepo preveli na turski a time su ih samo podrzali u neucenju nemackog jezika.

Da nam je ovo neko pricao pre tri godine ne bi smo verovali, zale se austrijanci.

A lepo se videlo, po statistici da ce do ovoga doci. Radila sam dugo godina u porodilistu i broj novorodjene dece se povecavao kao i procenat dece ciji roditelji nisu austrijanci. E sada da li to ima i neku politicku pozadinu, pojma nemam  :roll: samo znam da prosek dece u jednoj  familiji sa dalekog istoka iznosi troje .

Tu je procenat nas iz bivse Jugoslavije zanemarljiv, mi jedva imamo jedno dete u proseku.

E sada su ta deca koja govore pretezno turski porasla i krenula prvo u vrtic, onda u skolu a onda zavrsila na birou za zaposljavanje. U svim ovim institucijama formulari su  prevedeni na nekoliko jezika  tako da i nije potrebno da se poznaje nemacki jezik.

Demokratija je demokratija, ali ovo je previse za austrijance koji se polako osecaju nesigurno u svojoj zemlji. Sto znaci da od dvadeset cetvoro dece u grupi u vrticu petoro njih  govori nemacki. Ostala deca govore turski a vaspitacice pokosavaju da kroz mimiku i  uz pomoc ruku i nogu saznaju sta dete zeli.

Nedopustivo je da treca generacija migranata ne poznaje oficijelni jezik zemlje u kojoj zivi.

Austrijanci kukaju i pisu! Salju peticije, pisma, zovu medije, organizuju tribine… ali nema  nekog veceg uspeha.

Dal’ da im predlozim nas scenario ?

(*ovako izgleda u mom gradu)

Zongler

Ne umem.

Daj mi vremena.

Nisam spretna. To su previse male loptice i preveliki broj. Sa tri bi se mozda i izborila ali cetiri, nema sanse- rekla sam i krenula sirokim setalistem uz jezersku vodu.

Evo popecu se na svetionik. Visok je. Dovoljno visok sa uzanim drvenim stepenicama koje vode do prekrasne terase tamo na vrhu.

Hocu!

Vec trcim prema ulazu i grabim uz stepenice starog svetionika. Visoko iznad kamenih ploca i vode koja ih zapljuskuje pogledom trazim horizont dok predamnom  na stotine belih jedrilica lezi i  ljuljaju se na mirnoj vodi, kao prosuta saka bisera na tamno- plavoj, svilenoj postelji.
Kroz trepavice pustam da se slika preslika  u moj pogled i da je tako preslikanu ponesem sa sobom. Da kad krene ova reka tuge iz mojih ociju, uhvatim taj momenat i sakrijem bar jednu suzu kao biser u dlan.

Cuvacu ga izmedju prstiju i nostiti kao amajliju. Jer nemam vise snage. Osecam da je sve manje tu i da se polako i spretnost zaplice i vuce ka dnu, tamo gde obicno spavaju skoljke u kojima se ponekad biser sakrije.
Stajala sam dugo na terasi, tog starog svetionika, na raskrscu triju drzava. Nije bilo vetra da mi oduva prasinu iz kose. Da otera bol iz grudi. Uporno sam hvatala plavetnilo oko sebe i memorisala slike, zelela da po svaku cenu odem odavde nasmejana. Danas mi to nije poslo za rukom, ali sutra, mozda vec sutra bude drugacije.

Na toplom kamenju setalista bilo je sve vise ljudi. Kao da je i susedni grad krenuo u setnju sa svim svojim stanovnicima.

Gledala sam prema ljudima koji su stajali u krugu, veselo aplaudirali i smejali se. Ubacila sam novcic u dvogled na terasi i sad sam jasno mogla da vidim o cemu se radi.

U sredini kruga -mladi student.

Zongler.

Spretno je izbacivao cetiri loptice. Okretao se u krug dok bi sve cetiri bile u vazduhu i hvatao ih ponovo spretnim prstima. Pri svakom zaokretu padao mu je karirani kacket sa glave na prasnjavu stazu. Oznojenog crvenog  lica podizao bi ga sa zemlje i nastavljao da animira publiku. Pri tome se bez prestanka osmehivao i prosipao razdraganost po krugu koji je bivao sve veci.

Sve vise ljudi je zastajalo i posmatralo spretnog zonglera. Aplauzi su se prolamali jezernom promenadom na toplom jesenjem danu. Plavo nebo bez ijednog oblacka iznad nasih glava. Pod mojim nogama  plavo-zelena jezerska voda  i uske drvene stepenice.

Istrcala sam iz svetionika i pozurila da bar jos jednom vidim zonglersku spretnost iz neposredne blizine.

Ljudi su se mimoilazili  lenjim koracima izmedju postavjenih stolova, standova, molova. Zastajali razgledajuci privezane brodice tik uz promenadu i nastavljali dalje.

Tu negde medju njima bila sam i ja.

*
tekst: Slavica Rankovic