U zemlji gde limun cveta

„Vidimo se kasnije“ doviknuo joj je na rastanku, promuklim glasom uz zagonetni osmeh.

Kasnije se salila da su se tog dana tri puta sreli i da ce taj dan zabeleziti u svom kalendaru kao jedan jako interesantan i neobican dan.

Samo noc pre tog jutra imala je pun dzak briga na ramenima. Pokusala je da ga zbaci sa ledja i pokida na sitne komade. Da od tezine kojom je bio satkan napravi vodene potoke i pusti da se sliju u jednu toplu reku koja ce ih odneti negde daleko.

Jedva, da je te noci, uspela da na nekoliko minuta sklopi oci. Nije mogla da zaspi. Zelela je da tog jutra izgleda lepo i opusteno, bez naduvenih ocnih kapaka i tamnih podocnjaka. Nista joj nije od toga uspelo. Jedino je uspela da pronadje negde na dnu dzaka izgubljeni osmeh i vrati ga.

Onog trenutka, kad je ugledala njegove zelene oci, zaboravila je na sve nocne more i zelela je samo da se smeje i uziva u svakoj zajednickoj sekundi.

Stao je pored nje i pokusavao da sazna zasto su joj oci tuzne. Nije se predavala. Osmehivala se i negirala svaki osecaj tuge. Ne, nije istina. Sretna sam!

Bio je na poslu i ona ga je posmatrala dok je sa puno paznje objasnjavao neke komplikovane procese i pri tome krao te iste sekunde da bi je pogledao i uputio joj osmeh.

„Poznajes li zemlju u kojoj cvetaju limunovi?“, upitao je tihim glasom.“Odvescu te tamo“.

Zavrtela je odricno glavom.

Limuna ima svuda, ali limunovog cveta samo ponegde.

„ A zasto bas u zemlju gde cvetaju limunovi? „ – upitala je.

„Da li umes da cuvas tajnu?“

Ovoga puta potvrdno je klimnula glavom.

„Ipak ti ne mogu reci!“

Prosula je carobno mastilo po belom papiru. Natopila stranice jedne knjige i zaronila duboko u tamu da u njoj pronadje carobni cvet.

Ispruzenih ruku trazila je dodir. Opipavala povrsine i probijala zidove od kartona. Ostavljala na njima ponekad ispisane poruke starim pismom, za mnoge ne razumljive. Za mnoge nevazne.

I cekala da krene na put. U zemlju gde limun mirise. Gde samo jedan osmeh ima carobnu moc i jedan pogled razume sve ispisane redove.

Nece poneti kofer. Nece poneti ni dzak.

Uspela je da se oslobodi tereta. Uspela je da pronadje osmeh. Uspela je da u jednim ocima pronadje coveka sa dusom koja mirise na limun.

 

Ova prica nema kraj.Ima jedno ali…

Ako ga ikad napisem javicu vam.