Kraj njenih nogu, stajale su seksi sandale sa visokom tankom petom. Obula ih je sa lakoćom i prošetala ispred ogledala. Gledala je svoje duge noge koje su sada izgledale još duže. Hodala je zavodljivo i spretno kontrolisala svaki pokret. Bilo je već krajnje vrema da se i u ovakvim sanadalama oseća dobro i sigurno. Volela je izazove ovakve vrste. Volela je da se obuče u crno, da se ukrasi blistavim nakitom i elegantnim hodom. Samoj sebi je delovala otmeno ali i poželjno. Svetla kosa je isticala crne oči a dugi prsti njenu ženstvenost. Izgledala je kao da se voli više nego inače! Drugarica je podigla palac u znak odobravanja i rekla: “ tooo, obori ih s nogu! „
Na rođendansku zabavu, stigla je u srebrnoj limuzini. Ulazak i prijem u prekrasnu Vilu iz četrdesetih godina bio je uštogljen – oficijelni pozdravi, usiljena dobrodošlica… Spasla je čaša šampanjca koja je oterala njenu nelagodnost.
Sobe su bile bele, minimalistički opremljene. Tavanice pune gravura odisale su baroknim stilom. Volela je takve kontraste. Na okruglim stolovima stajali su srebrni svećnjaci oko kojih su bile prosute latice ruža. Nije mogla da ne pomisli na venčanja. Kroz široke prozore pružao se pogled na ružičnjak i park koji se protezao sve do jezera.
Lana je klizila pogledom preko prisutnih gostiju. Većinu njih je poznavala. Bila je uzbuđena. Osećala je da se to ne može sakriti. Bila je nervozna ali i ponosna na sebe što je uspevala da kontroliše svoje srce i glas.
Čula se lagana muzika iz susedne dvorane. Kontrabas, gitara, harmonika i violina pojačavali su kod Lane osećaj da se našla u jednoj od njenih omiljenih bajki.
Ni sama ne zna kako se našla u rukama spretnog plesača. Osmehivala se i šaputala kako već duže vreme nije plesala. On se osmehnuo i bez reči nastavio da je vodi. Kako su duže plesali, tako je više letela. Uskoro nije videla ništa osim oblaka. Rukom je dodirivala njegovo rame. To je bio jedini dodir sa realnošću. Osetila je snagu i sigurnost. Dobila je želju da je zarobi i tako malu odnese u njegov svet. Svet pun patuljaka i vila. Strah i uzbuđenje su se uvukli u njene duge noge. Plašila se da ne napravi pogrešne korake.
Nije lako predati se! Nije lako izgubiti kontrolu! Nije lako imati poverenje. Nije jednostavno verovati!
Sve ovo zvuči jako teško. To su oni delovi našeg mozga koji nas toliko drže u svojim čeličnim rukama, da mi ponekad dopustimo da nam mnogi lepi trenuci izmaknu za korak, samo zato sto ne dozvolimo kocnicama da proklize, da popuste ili jednostavno otkažu. Programi koje vučemo iz detinjstva su mnogo jači.
Međutim, bar te noći, Lana je uspela! Plesala je tvist, rocken’roll, polku i valcer čije korake je sama godinama vežbala pred ogledalom, ali ih nikada zapravo nije savladala. Padala je sa oblaka, gazila patuljke i vile, vrtela u pogrešnom pravcu, i stala čak tri puta vuku na šapu, ali osmehu nije dozvolila da je napusti. Njegove sigurne ruke su je svaki put vratile na pravi oblak.
Plesala je skoro šest sati. Nije osećala umor. Osećala je neizmernu sreću. Ako se ta sreća sutra i rasprši u hiljade malih balončića, biće još uvek zadovoljna što je savladala uzbuđenje i strah, što se prepustila, i što je uspela bar za trenutak da se vrati u bajku.
Oblaci su se sklonili. Ostalo je sunce.
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
