In vino veritas

Sadrzaj je tu. Ma, zapravo cela prica je tu, samo ne zeli onako kako ja zelim da se isprica. Ne mislim da nije vreme za nju, mislim da je sazrela- pogotovo u ovih poslednjih godinu dana, brze nego u svim ovim godinama pre.

Muzika, pesma i  pozitivni ljudi, uspeli su da oteraju po ko zna koji put sve teske momente iz moje glave.  I da znate, nije vazno kako se covek oseca posle. Vazno je kako se covek oseca u tim momentima. Ja sam se osecala sjajno!
Za sve je potrebno vreme. Za donosenje odluka, za iskorak, za pocetak, za kraj!

Sazrela kruska padne na tlo pod drvetom – moje vreme je sazrelo i palo pravo u  srce  i u onaj deo mozga koji je zaduzen za raspodelu poslova. Desna ruka je presekla pupcanu vrpcu. Drhtala je pritom i molila da to ucini najbolje sto zna. Nije presekla dovod kiseonika, nije!  Zivot je samo udahnuo novi oplemenjeni kiseonik.
***
Gledala sam juce ljude oko sebe. To nisam radila skoro nikada! Ne na takvim mestima gde se peva i veseli. Nikada mi nije bilo bitno ko stoji pored ili malo dalje, preko puta. Sinoc sam to uradila prvi put svesno, presla pogledom po licima oko sebe. I zamislite -videla sam ih. Videla njihove oci. Videla kako pomeraju usne. Pevaju. Smeju. Bili su sami, u paru, u grupi, a neki samo u zagrljaju sa flasom… Nisam im zapamtila lica ali sam zapamtila poglede!
Prisao mi je neko drag i prosaputao :“ hajde ne kvari…“ bilo je dovoljno za tu jednu noc…

 

Ako vam se ucini da su vam ukrali dusu…

Nisu! Sigurno nisu. Ma kako se neki trudili da mi taj osecaj imamo ili da ga vremenom steknemo nije istina, ne mogu nam je uzeti, kao ni vreme koje je proslo. Sve sto je bilo, bilo je!  Sve to negde ostane zapisano, na papiru, urezano na kori nekog drveta, na klupi u parku, na mermernoj ploci…
Dusa nas ipak sama napusti, na kraju svih krajeva, na kraju svih puteva, tako sto predje u neku drugu dimenziju, a telo ostane da hladno i nepomicno lezi…

Sklopila je i poslednji mozaik. Zadnja kockica je uglavljena. Sve je savrseno dobro uklopljeno. Lana je opet  unapred imala sve odgovore i pre nego sto je postavila bilo kakvo pitanje. Zbog toga se vrlo cesto ljuti na sebe. Kakav je to dar koji poseduje? Zar je to uopste dar?

Zar mora uvek  sve da sazna, pre izgovorenog, pre ucinjenog, pre precutanog. Zasto naslucuje redosled dogadjanja? Da li se to moze nazvati darom ili samo jos jednom otezavajucom okolnosti?

Jedini razlog koji ona nalazi prekopavajuci po svojim mislima, jeste taj, sto joj je stalo do njega, do njegovih stavova, njegovih snova, do njegovih ideja, do njegovih razmisljanja do Njega, kao coveka. Ali i do sebe!
Mozda i zato sto je verovala njegovim recima! U tim razlozima i trazi opravdanje za svaki vec unapred dobijeni odgovor.
Iznenada je prestala da truje sebe zavaravanjima i lazima koje je cesto slusala. Lazima koje su bez velikih poteskoca premostavale njegove usne i niz njih klizile oblikovane i pojacane zvukom glasa, a koje su tako izgovorene zarivale otrovne strele u njeno srce i pustale ga da bez upozorenja krvari. Srce bi tako verovatno i iskrvarilo da nije bilo njene svesti koja je poslednjem casu povukla jednu od nevidljivih kocnica i rekla – d o s t a ! Obrisi sline! Obrisi suze!  Zakopcaj kaput i izlazi napolje iz tog lazima zacaranog kruga.

Lana je istrcala i prekinula krug. Suze su ostavljale cesto slane tragove na njenim obrazima. Okovi oziljke na njenim rukama. Trosila je na kilograme papirnatih maramica. Nekad je mislila da bi je trebali uzeti za zastitno lice tih mekanih belih papirica.

Lana je sacuvala dusu, ali sve ostalo,sto je moglo da se ukrade i odnese, uzeto je.
Sve sto je moglo da stane u kartonske kutije i u one nevidljive protkane nitima, koje nam drze srce u grudnom kosu, spakovano je. Ono isto srce koje je na pocetku lupalo od uzbudjenja, sada zastajkuje od tuge. Kolena koja su klecala i dovodila je do gubljenja ravnoteze, ta ista kolena sada klecaju od ravnodusnosti i umora. Uzarene obraze zamenila je hladnoca.

Dusa, ona se nikada ne predaje bez borbe i dalje nevidljivim nitima trazi pocetak u zamrsenom klupku i ceka male inpulse kao vatrene iskrice da je probude i povuku u novi krug zivota.

Jesen uveliko prelazi u zimu. Bele se krosnje drveca pod prvim mrazevima. Ljudi uzaurbano hodaju da bi se zagrejali. Zima ce doneti sa sobom zavejane ulice i snegom prekrivene predele, ali suma zelenih borova i jela ne menja niti gubi boju,ona je uvek zelena.

Ustupam „medijski“ prostor

Sve je počelo odličnim tekstom Dragane Đermanović – Granica odgovornosti pri društvenoj odgovornosti u kome je pokazala kako (ne)bi zaista trebalo da izgleda nasvaustahvaljene kampanje preuzimanja društvene odgovornosti.

Odgovor blogerske zajednice predložio je Ivan Ćosić

Hajde mi da na svojim blogovima “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama.

Ivan je našao reklame koje je Komercijalna banka obećala da će promovisati u svojoj kampanji, ali bez brendiranog uvoda i zaključka i evo ih:

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action



maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi



Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a



Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge



Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Deèje srce



Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe



Kako da se ukljucite u akciju?

Ako imate svoj blog i želite da podržite ovu akciju, to bi bilo jako lepo. Da ne biste morali ručno da ubacujete sve ove video klipove, Istok je na svom blogu pripremio link koji mozete da preuzmete na njegovom sajtu  i ubacite ove videoclipve na vasu stranicu.

Zahvaljujem se Istoku na postavljenom linku i podrzavam ovu akciju jer ne zelim da budem samo posmatrac.  #ustupamoprostor

Za Ivana Cosica – HUT AB !

Zažmuri…

Kraj njenih nogu, stajale su seksi sandale sa visokom tankom petom. Obula ih je sa lakoćom i prošetala ispred ogledala. Gledala je svoje duge noge koje su sada izgledale još duže. Hodala je zavodljivo i spretno kontrolisala svaki pokret. Bilo je već krajnje vrema da se i u ovakvim sanadalama oseća dobro i sigurno. Volela je izazove ovakve vrste. Volela je da se obuče u crno, da se ukrasi blistavim nakitom i elegantnim hodom. Samoj sebi je delovala otmeno ali i poželjno. Svetla kosa je isticala crne oči a dugi prsti njenu ženstvenost. Izgledala je kao da se voli više nego inače! Drugarica je podigla palac u znak odobravanja i rekla: “ tooo, obori ih s nogu! „

Na rođendansku zabavu, stigla je u srebrnoj limuzini. Ulazak i prijem u prekrasnu Vilu iz četrdesetih godina bio je uštogljen – oficijelni pozdravi, usiljena dobrodošlica… Spasla je čaša šampanjca koja je oterala njenu nelagodnost.

Sobe su bile bele, minimalistički opremljene. Tavanice pune gravura odisale su baroknim stilom. Volela je takve kontraste. Na okruglim stolovima stajali su srebrni svećnjaci oko kojih su bile prosute latice ruža. Nije mogla da ne pomisli na venčanja. Kroz široke prozore pružao se pogled na ružičnjak i park koji se protezao sve do jezera.

Lana je klizila pogledom preko prisutnih gostiju. Većinu njih je poznavala. Bila je uzbuđena. Osećala je da se to ne može sakriti. Bila je nervozna ali i ponosna na sebe što je uspevala da kontroliše svoje srce i glas.

Čula se lagana muzika iz susedne dvorane. Kontrabas, gitara, harmonika i violina pojačavali su kod Lane osećaj da se našla u jednoj od njenih omiljenih bajki.

Ni sama ne zna kako se našla u rukama spretnog plesača. Osmehivala se i šaputala kako već duže vreme nije plesala. On se osmehnuo i bez reči nastavio da je vodi. Kako su duže plesali, tako je više letela. Uskoro nije videla ništa osim oblaka. Rukom je dodirivala njegovo rame. To je bio jedini dodir sa realnošću. Osetila je snagu i sigurnost. Dobila je želju da je zarobi i tako malu odnese u njegov svet. Svet pun patuljaka i vila. Strah i uzbuđenje su se uvukli u njene duge noge. Plašila se da ne napravi pogrešne korake.

Nije lako predati se! Nije lako izgubiti kontrolu! Nije lako imati poverenje. Nije jednostavno verovati!

Sve ovo zvuči jako teško. To su oni delovi našeg mozga koji nas toliko drže u svojim čeličnim rukama, da mi ponekad dopustimo da nam mnogi lepi trenuci izmaknu za korak, samo zato sto ne dozvolimo kocnicama da proklize, da popuste ili jednostavno otkažu. Programi koje vučemo iz detinjstva su mnogo jači.

Međutim, bar te noći, Lana je uspela! Plesala je tvist, rocken’roll, polku i valcer čije korake je sama godinama vežbala pred ogledalom, ali ih nikada zapravo nije savladala. Padala je sa oblaka, gazila patuljke i vile, vrtela u pogrešnom pravcu, i stala čak tri puta vuku na šapu, ali osmehu nije dozvolila da je napusti. Njegove sigurne ruke su je svaki put vratile na pravi oblak.

Plesala je skoro šest sati. Nije osećala umor. Osećala je neizmernu sreću. Ako se ta sreća sutra i rasprši u hiljade malih balončića, biće još uvek zadovoljna što je savladala uzbuđenje i strah, što se prepustila, i što je uspela bar za trenutak da se vrati u bajku.

Oblaci su se sklonili. Ostalo je sunce.

Kad vise nije vazno…

Godine su ostale iza nje. Ostale su na papiru. Zato je ne pitajte za godine, nisu bitne! Nisu bitne ni njegove. Ni to da je deset mladji ili deset stariji, nista vise nije vazno, samo je vazan osecaj dok stoji pored njega i oseca pripadnost  stajanja jedno pored drugogog – bez dodira.