Opet pada kisa. I uvek nekako izabere dan da sakrije moje suze dok pod kisobranom, sakrivam pogled od prolaznika, a preskoci svaki onaj kada zelim da pokazem osmeh. Kisa i ja, dva iskrena prijatelja.
Napisala sam ti pismo, jer sve duge poruke kad stignu na tvoj telefon izgube formu i ti se pogubis citajuci, a ja se ne mogu setiti svaki put sta sam ti htela reci, bas tog trena.
Ne zelim te vise tako daleko. Zelim da se vratis. Zelim da zivis ovaj zivot koji si zavoleo. Nije tesko ziveti ovde. Iako jedan delic mog mozga kaze da ti nisi mozda taj, lako ne odustajem.
Previse volis sigurno i poznato. Previse te greju neke stare navike, ali one ne greju ljubav. Sve znam, a opet zelim samo tebe.
Zelim… toliko toga zelim, i na kraju ostane na tome… jer nasi putevi se razilaze, nakon nekog vremena…
Kako da pisem pricu da bude razumljiva, kada je sve u njoj toliko komplikovanao, a mogla bi biti jednostavna. Smejem se samoj sebi i nekoj svojoj nemoci.
Prestala sam da se pitam svakog novog jutra- zasto?
Cinim to samo jos u izuzetnim danima, kao ovom danas, kad kisa skriva moje suze…
Poslala sam ti osmeh u boci, pustila u jezero, sa nadom da ce stici tamo, juznije a znam da ce samo preci prvu granicu i zavrsiti opet na mojoj plazi. Necu, ma necu sada ni o nadi, ni u nju ne verujem… Hm, vervatno je ovo samo jedan od onih dana, kada sam tuzna i placljiva.
Zelim da te zelim, bas sada, dok mi talasi zapljuskuju crvene, gumene cizme. Cujem tvoj glas. Sklopila sam kisobran, jer zelim da te vidim. Gledam u nebo. Prolecu sivi oblaci. Cudno je sto nema galebova.
Hej, ti tamo, ti moja zvezdo skrivena iza oblaka, vidim te iako sam ja, samo jedna kisna kap ispod prostranog neba. Osecam te, cujem te…
Kisne kapi klize niz moju vec mokru pelerinu i skupljene u potocic zavrsavaju u mojim cizmama. O, kakav divan osecaj, mokrih carapa. Prsti se grce i skracuju u toploj gumenoj cizmi, kao kad ih tvoje usne dodiruju i ljube skriveno od tudjih pogleda.
Zastala sam i na tren zaboravila na poljupce u cizmi. Ispracam pogledom veliki stakleni brod kako uplovljava u luku. Dopire sa njega muzika. Vidim razdragane ljude u belom, kako se vesele, plesu, uzivaju. Kada si poslednji put otisao bio si u belom. Da li je to znak da ces se opet vratiti?
Lupam se dlanom po celu i pricam sama sa sobom: “dosta, prestani, prestani!!…”
U sledecem trenu, vec trcim, jer iza mene juri beli labud, da me ustine gde stigne, jer sam bez namere u svom “ludilu” stigla preblizo do gnjezda sa malisanima, a on je kao ponosni tata, pojurio zamnom. O kako sam samo brzo stigla do kuce. Cudim se da taj beg nije zabelezila i neka kamera.
Smejem se i placem. Volim i tugujem. Ceznem za nasom magijom. Nisi znao kako da me zoves, zovi me “sreco” jer to i jesam…
Znam da jos uvek cuvas moje srce, ali molim te kad se opet sretnemo da mi ga vratis.
♥r
gledam jer želim sve da pamtim….
rasturi ti mene na sitne komade
Tako je dolly, bas tako, svaki delic je za pamcenje a u stvari cela prica je u pesmi… i ponesto u cizmama …
sjajno
hvala
uhhh! uhhh!!
i ko zna kad, i ko zna gde….
kazu: bice happyend, mada mi se danas i ne polazu nade u nadu… #
pa neka bude tako kao u pesmi… nasoj…
neka bude!
Sve sam rekla, sve …:))))))) prica je tu da se prica, malo ‘vako, malo ‘ nako…
e, ako si rekla, jer –
”Ljubav ne treba obećanja, pravila ni uslove. Samo dvoje ljudi koji se vole i žele biti zajedno.”
Tako je !!! Samo dvoje ljudi koji se vole !!!! Dočekaćemo i tu priču, jednom …i tamo i ‘vamo
))))
upravo slusam, pa reko’ da malo pozajmim njihove reci u nedostatku mojih, jer bih tako slicno prokomentarisao
Dugo nije bilo stihova
hvala
svako od nas moze sve…u glavi ali van nje je problem
Dobro napisana priča! Nadam se da ti pomaže
Mislim da, da
))) valjda zato i pisem, brisem i uzdisem … 
) ova stranica je ko ” zid plača” … Ispricam se, pomolim se i idemo dalje …
Ah, ta ljubav. Pobediće.
Breskvice, jednom mora… A verujem da ljubav samo pobedjuje kad je iskrena i stvarna i obostrana
)) hvala ti na komentaru…poz
Zašto nisam vidio ovaj post ranije? Vjerovatno zbog gužve u koju sam zaglibio ovih dana… U svakom slučaju, bravo Sarah
Sapnula mi pticica da si u guzvi
, Bero nije vazno kada, vazno je da stignes da procitas ove moje zapise u dnevnik, jer me to uvek obraduje… tj. svaki komentar na ovoj strani me obaduje, tu je desetak ljudi koji verno bez odustajanje prate mene i jedan deo mog zivota… Hvala tebi i hvala svim ostalim blog-prijateljima …
Saljem sunčani osmeh, konačno je kiša napravila pauzu
))
dodji malo juznije, ovdje i gusteri bjeze u hladovinu
Kod nas je trenutno 30, ali blizina jezera i planina cini da je vece prijatno
) a vi ste se znaci danas “pekli”