Wage es …

… i iskoci iz senke, koja ti toliko puta stoji na putu, kao sujeta, kao anksioznost, kao pogodnost…

Usudi se!

Necu citirati poznate pisce a ni pesnike…

Pitacu vas samo “da li je stvarno toliko tesko voleti iskreno?”

Ili sam ja nepopravljiva romanticarka ili vise nema takvih ljudi, ne znam… odustajala sam puno puta. Jesam! Kao i sto sam se uvek iznova nadala…

Znam gde gresim, a to je u nacinu na koji volim, pa onda ocekujem da valjda i mene tako vole … mozda su me inspirisali pogresni ljudi, prijatelji, prijateljice, mozda me je sunce malo vise tresnulo u ova poslednja dva dana… sve je moguce i nije… volim jos uvek galebove, slobodno nebo, jednu divnu osobu, nekoliko prijtelja… i neke nevazne sitnice…

Nebo nije promenilo boju, moje lice je povremeno izgubi, pozeleni na trenutak od daljine, od osecaja koji mi opet neda mira i koji me ne vara, po ko zna koji put, opet… i rece mi sinoc dobra prijateljica” ne dozvoli da ti zarobe srce, nikada vise…ono je samo tvoje… zapamti nikada vise…”

U poruci je stajalo : … mir bleibt leider nichs anders übrig als dich einmal zu entführen…”

Wage es!

Usudi se! Pa ako ti podje za rukom, mozda ces saznati da se dve reci ne pisu samo, vec mogu i da se osete i da ozive… V.t

* I nadam se da ce google imati odlican prevod za ovaj tekst, za sve one koji tek uce srpski jezik…

Obozavam Xaviera …. jedino u njegovom glasu zvuci nemacki jezik kao pesma…

Taj decak u tebi

Volim utorak i cetvrtak…

Volim rec” beskrajno”…

Volim i kad se pomalo pravis blesav…

Volim i kad imas spreman izgovor…

kad kazes da si previse zaposlen…

i ne stignes  da razumes… reci iz poruka

a pritom  se osmehujes, nevest pravis

jer volis igru i igras je najbolje od svih…

Vec u sledecem trenutku

kazes da postoje i momenti u kojima

pogazis pincipe… pokupis cigarete sa susednog stola

iako pusenje prezires…

volim da ozivim tog decaka u tebi,

uzivam da te gledam

dok se ti pravis da me nevidis

pa pogledom ispod trepavica

vracas bumerang zelja u moje oci

eto, zato….

ti  slutis da si moja slabost

ali ja to nikada necu priznati :)


Ispricaj mi pricu o mangu…

Umislila sam opet sve – prolazi joj kroz glavu dok nesigurnim koracima grabi niz uske gradske stepenice…
Zvono sa crkve upozorava da je vec osam sati dok Lana pokusava da vrati film unazad, da zaviri duboko u  njegov osmeh, u misli.

Zaboravila je kako se verovanje oseca. Prstima, ocima, recima? Kako?

Nije tesko ali je sve manje onih kojima moze da veruje. I zato je i zaboravila kako se “verovanje” oseca.

Trebam li ovaj put popustiti? Prestati sa tvrdoglavoscu i decijom ljutnjom.

“Lana, hej Lana! Dobro jutro? Pricas li sama sa sobom ili pevas?”, osmehivao se razdragano dok joj je pruzao ruku.

“Aha, pevam”, odgovorila je pomalo namcorasto.

Posmatrala ga je dok je ubacivao torbe u auto.

Zasto ne moze da dokuci sta on misli? Primecuje samo malu nelagodu na njegovom licu i to onu pozitivnu kada on pred njenim pogledom spusta svoj i kao da ispod trepavica prati svaki njen treptaj. Osmeh i oci koje poznaje a opet ne toliko  koliko bi zelela.

Lana je sigurna da voli toplinu i briznost koje zrace iz njegovih reci. Odmerenost. Posrednost. Saosecanje. Iskrenost. Nepovrsnost.

On voli mirise. Ona mu je jednom vec poklonila miris dunje. Veliku svezu zutu dunju. Nju je podsecala na kucu i bakin ormar, njega na egzoticno voce.
Jutros je ponela mango. Na dnu njene tasne cekao je da bude poklonjen.

Razmenili su jos nekoliko recenica i on je vec zurno ulazio u auto. Lana je pokusavala da se osmehne najlepsim osmehom koji ima, a da li je uspela- jos ne zna. Mahnuo joj je kao da cita njene misli i dobacio kroz otvoren prozor,” za sve postoji resenje, nije uvek glavni put ali se i zaobilaznicom moze stici do cilja.”-
Lana je potrcala za njim vadeci nespretno mango iz velike tasne. Zastao je.  U jednom dahu mu je pruzila mango i dobacila: ” znam da ovo voce prepoznajes- a njegov miris? – volela bih da cujem  tvoje utiske o ukusu i mirisu, kad se budes vratio…”

Zelim da znas

…a znam da nikad saznati neces…

Uzela sam cetkicu i veliko belo platno.

Zelim naslikati tvoj osmeh,

jer ga ne umem opisati recima,

ni preneti, sve ono sto u tim sekundama osetim,

i sve one slike koje u zenicama tvoga oka naslutim

dok  se smejes i osmehujes.

Zaustim da kazem a usta nema,

rukom da te dodirnem, prsti nepomicni.

Stiskom usana, drzim ceznju da ne vrisne

i povijam se kao breza na povetarcu.

Sklapam krisom oci na tren,

osecam vetar i cujem tvoj glas,
ali jos uvek ne umem da nacrtam tvoj osmeh,

ni da ti kazem koliko ga volim.

Opet cutim i precutkujem,

jer samo, ja znam, zasto…

Samo me pogledaj

Postoji mnogo toga sto je samo naizgled neosvojivo. Dugo sam bila u ubedjenju da to nije tako. Mozda i previse rano odustajala.

Ne mislim samo  na ljude. Vec na mnoge zivotne situacije.

Verovala sam da nikada necu osvojiti stenu visoku 10m. Znate li sta je to za nekog ko ima strah od visine? Uzas! Jeza!

Stavila sam remene, osigurala se sajlom  i krenula u osvajanje zelenih i crvenih plasticnih drzaca na zidu visokom preko deset metara. Tu na deset sam stala i rekla: dosta, zelim dole!

I znate sta cu sad napraviti?

Idem dalje! Zelim da naucim sve o uspinjaju i zelim to da pokazem na pravoj steni, na otvorenom.

U prirodi sigurno sve to izgleda mnogo lepse. Necu otkopcavati vezove i sajle, bicu osigurana, obecavam!

 

Ich werde…

mehr nach meinem Rhythmus leben…