Srna

Šuškalo je šumsko lišće, pucketalo granje. Slapovi obližnje reke pojačavali su neobični huk jesenjeg toplog vetra.
Skrivena i ranjena u žbunu jesenje šume ležala je mlada srna. Boja njene dlake stapala se sa bojom liśća. Bila je dobro ušuškana i sakrivena od pogleda sa strane i da nema ove rane i krvi sto curi ne bi se bojala. Nikada je ne bi pronašli. Ovako ranjena bila je lak plen za sve grabljivice.
Drhtala je na vetru i tiho jecala.
Verovala je da rana nije duboka i da će zarasti. Mozda je lovci pronadju i spasu pre nego sto neki zalutali vuk oseti krv u vazduhu i udje joj u trag.
Bila je tiha. Načuljila bi povremno uši i osluškivala vetar i zvuke koje je donosio na ledjima osušenog lišća.
Bila je iscrpljena. Izgubila je dosta krvi. Bolela je hladnoca, bolela je žica zarivena u njenu vitku nogu. Zavukla je glavu pod opalo lišće i lizala ranu. Želela je da spere svu osušenu krv, da zatre svaki trag koji vodi do nje.
Noć se spuštala i šuma je postajala sve tamnija. Ugledala bi poneko oko kako zasija u mraku ali na sreću bili su to samo zečevi i neki drugi mali stanovnici šume. Svi su bili na oprezu. Bojali su se jedni drugih a u isto vreme čuvali jedni druge.

Strah, miris krvi, znoja, bojio je mirisom jesenju noć i pojačavao hladnoću.
Ležala je bespomoćno izložena divljini i tiho čekala zoru.

oni

Na kraju svakog dana pruze jedno drugom ruku.Ukrste pogled i osmeh, i tela sastave u poljupcu. U predvecerje svako uspava svoju strazu znajuci da nemiri ostaju s druge strane vrata. Tisine mogu da se skinu i oni postaju svoji na ceo sekund vecnosti. Oluje ne jenjavaju. Neprijatnosti nikoga ne stede, a jedna je uvek gora od drugih. Ni jedno od njih tu rec ne izgovara naglas, ali ljubav je vremenska nepogoda vremenske nepogode. Spusteni na vetrometini ova dva brodolomnika su jedno drugom najtoplije utociste. Zagrljaj je jedino sigurno mesto na koje mogu da odu.Tu u cosku za malenim stolom pale se sva moguca svetla jer jos uvek ne veruju da su se zaista nasli.
Svako vece za njih je poklon,jer sutra mozda osvane,a mozda i ne.Vreme stoji kad nisu zajedno.

Ako vam ikad stanu kazaljke na satu, znajte da je to zbog toga sto je i jedna ljubav negde stala. Ne, ne pricam o njihovom kraju, ne brzajte. Ima ko ce se time baviti,ako do toga dodje,sigurna sam. Sitnih dusa je uvek bilo, ali i uprkos njima ljudi se vole!
A sad!!..
Uskoro ce da svane, strazu ce opet morati neko da cuva, a oni ce cutati sve dok traje dan.

*svaka slicnost sa stvarnim likovima je slucajna, a mozda i ne… necu vam reci,pa da ste jos duplo radoznaliji…

p.s. ali prestupni datum (29.02.) pisanja ovog teksta je zato sasvim nameran

by Shunja

poput dva daha

Ona

Da li je sama ? Da li joj se u oku nešto vidi? O Bože, zašto su joj obrazi tako rumeni? Zašto hoda tako zanosno i zašto joj osmeh sa usana ne silazi? Da li je sretna? Kako živi?
Ili se samo možda pravi da joj je sve normalno? Ima li nekog ko je stvarno voli?

Kako samo, sigurno hoda ulicama grada kao da su njene? Nema mesta sumnji?
Ona i kad oseti strah, prekrije ga osmehom, prodje lagano rukom kroz kosu, kao da je baš tada u nekoj sekvenci filma koji se snima. Oni, koji je ne poznaju i ne slute.

-Pazi kako hodas – kao da joj neko sapuce.
Ispravlja jos jednom ramena i nastavlja svoj zanosni korak. Srce drhti. Čežnja lupa.

Vreme, ono kao da nosi nepoverenje sa sobom. Nije važno sa koje strane ulice ona stoji. Dani prolaze a za njima ostaje trag mirisa na lipu i med… I sve se može podeliti na pola osim tuge.

Duša bi njena sada da vrisne, ti si želja iza koje više želja nema, a da zato niko ne zna… Kažu da je zivot slagalica. Rubikova kocka koja se ipak da složiti.
Miriše opet lipa…
Ona nije prividjenje. Ona je stvarna i realna. Ona!
Putnik!

Neka pršte varnice…

Grane drveće pognute od snega kao da ljube belinu na nekoj čarobnoj slici iz bajke. Zamrznute šare hladnoga umetnika na staklu prirode kraljevski uokviravaju pogled.

Deda hoda ispred mene, ponosno noseći Badnjak, pravi prtinu i svojim velikim stopalima probija smrznuti sneg. Za njim moje promrzle nožice probaju da uhvate korak. Moj mlađi brat nas je  nestrplivo čekao kod kuće.

“Gledaj”, kaže deda, „drvo je puklo, rascepilo se od mraza“, dok mi pokazuje njegovom širokom rukom. Čujem pucketanje grana i sneg koji gudi pod našim nogama kao melodija na pogrešnoj žici violine. Drzim se čvrsto za kraj promrzlog dedinog kaputa i žmirkam.

Vidim zaleđena napukla stabla, ali ne razumem kako su pukla. Ne želim da zapitkujem dalje, jer želim da što pre stignemo do toplog ognjišta.

Deda je o svemu pričao sa puno pažnje i ljubavi. Nikada mu nije bilo dosadno da objašnjava i da nas uči raznim običajima.

Po starosti sam ja drugo unuče. Ono najstarije, bilo je daleko preko okeana. Jednom mi je, sa puno tuge, rekao da je njegova velika želja da te večeri svo troje budemo uz njega. Na žalost, ni jednom mu se ta zelja nije ispunila. Još uvek ni nas troje nismo proveli Bozić zajedno iako je mnogo godina od tada prošlo.

Sa uzbuđenjem se dočekivao Badnji dan i Bozić. Nije u to vreme bilo ni toliko ružnih reči, niti ružnih dešavanja. Čini mi se kao da  je to bio neki drugi svet. Kao da ga danas više nema. Kao da su svi izumrli.

Tada nisam imala osećaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem i na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram baš tamo da upalim sveću, da moram… nikada se ništa nije moralo, ništa nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.

Zapanjujuće smirenosti i neobične lepote bilo je u svakom dedinom koraku, priči, objašnjenju, radnji. Lepote koja je dolazila iz njegove čiste duše, naboranih jakih ruku. Iz njegovih plavih očiju koje me još uvek čuvaju i prate, iako već dugo nije sa nama.

Običaji se razlikuju od sela do sela, od grada do grada. U smiraj jednog zimskog dana badnje veče je dolazilo tiho. Mrak se spuštao na naše dvorište i kuće. Gasila su se svetla i dvorišni reflektori.

Bilo nas je osmoro. Okupljali smo se u kući pradede Aleksandra u kojoj je gorelo kandilo i nekoliko sveća, a bilo je i petrolejskih lampi. Struju smo naravno imali, ali sada znam zašto tada sijalice nisu bile upaljene. Svetlost sa kandila titrala je u uglu sobe i bila jedan od najlepših prizora za moje dečije oči. Kuća je sijala nekim čudnim sjajem. Prekrivači su bili od najlepšeg tkanja, jastučnice i stolnjaci belji nego inače. Sve je bilo skromno a istovremno tako bogato.

Trpeza je bila šarena, puna neodoljivih mirisa, ukusa, smeha i radosti. Mir, slobodu i ljubav sam na neki način mogla da definišem. Osećala sam i pripadnost i ponos.

Sve je  to bilo za našom trpezom postavljenom u krug, simbol našeg života. Sve je to tada bilo na licima mojih najdražih. Sve to što ja jos uvek tražim na nekim novim licima danas.

Malenim rukama, brat i ja, grlili smo našeg pradedu, igrali se sa bakama, recitovali po koji stih, valjali po podu, na težinjavom džaku napunjenom suvom slamom i cičali od radosti, nervirajuci pritom našeg lenjog mačka čupajuci ga i vukući za rep.

Onda bi zimska noć utonula u san. Usnuli, čekali smo da svane i da se Hristos rodi.

Ujutru na dan Božića, još u pidžami trčali bi ka vatri i gledali u crvene varnice, iskre zivota kako vrcaju na sve strane i za divno čudo ne peckaju. Smestili bi se udobno u velikom dedinom krilu i iščekivali da dobijemo gutljaj crvenog vina sa zrnom drena. Božičnje veselje je moglo da počne uz – da budete zdravi k’o dren! Svi smo bili na okupu, jedino bi se mačak sakrio da ga ne bi zadirkivali. Kao moje srce.

*Moja čestitka svima vama koji slavite Bozić.

Budite zdravi kao dren!
Iskre života neka traju, neka se nove rađaju, neka vam donesu mir i sreću.

Kad te umesto Amorove strele pogodi neka druga

Najteze je ziveti sa svojom savescu. Posebno kad ona bas nije „cista“. Zna ona da muci, na razne nacine. Nesanicom, bolovima u stomaku, glavi, mucninom, umorom, nerovozom,povecanim znojenjem, snovima koji nisu bas najlepsi- rekose mi neki iskusni po tom pitanju jer moja necista savest je mnogo naivna i jos uvek se bori sa decijim bolestima.

Znaci, ovde se radi,o nama koji smo tom „velikom“ necistom savescu drugih pogodjeni. Mislim na ruzne postupke, izdaju, prevaru, lazi, otrovne reci- koje nas pogode kao strela, a onda ti koji su nas pogodili budu na gore navedenim mukama. Uh al’ su im muke? Sta cekamo? Da pocnu da se preznojavaju, da povracaju, dobiju proliv- uh, kako samo muci ta „necista savest“.  Verovatno zato, mnogi  jos uvek pristaju da zive u zajednici sa njom. Mozda kojim kilogramom manje, ali brate mili, zive. Mi ne mozemo da zavirimo u njihove duse, ali znamo kako izgleda u nasim.

E, sada ima onih koji ce reci: „sami ste krivi! Zasto ste dozvolili da vas uopste nesto ili neko povredi?“

Bas iz tog razloga, hocu  jos jednom, da podvucem, da sam ja, samo obicna zena sa svim svojim manama i vrlinama. Pazljiva  u odabiru najuzeg kruga ljudi, sa kojima provodim vreme. Naravno polazim uvek od toga da su ljudi bar na pocetku iskreni i dajem im sansu da se pokazu u svakom svetlu. Izgleda da ta moja teorija bas i ne „drzi vodu“. Sve vise je sebicnih ljudi u svakom krugu, pa cak i u onom najuzem.

Pocinjem da verujem da meni nesto fali. Neka daska ili bar letva. Rekli su mi da imam dozu preterane tolerancije. Zato pokusavam da je smanjim. Ucim svakodnevno. Mozda bas iz tog razloga, jer mi nije tesko da popustim i da mnoge stvari razumem, to neki iskoriste u svoju korist. U takvim trenucima se i dogodi pogodak strelom, ali nazalost ne Amorovom. Jer takvi su ipak egoisti i zele bez obzira na sve, prvo sebe da zadovolje. Zbog tog malog zakasnjenja ne stignem da navucem oklop i zastitim sebe.

Oklop do pola navucen, kaciga negde zaturena u podrumu a strela vec odapeta i taman da trepnem kad ono „tup“ pogodi me direktno u meso. Bar da hoce u „debelo meso“ da manje boli,pa bi moga i salu da zbijam na svoj racun, govoreci da me zabole  *upe, ne nego, direktno u srce. E taj pogodak kad se desi, kasno je za sve, osim za cupanje strele bez preteranog gubljenja krvi.

Koristimo sve vise rec „komunikacija“. Na sva usta pricamo o njoj. Da pricamo. Ali ne komuniciramo. I kada to radimo obicno padamo u fraze. Nekome sam nedavno  rekla „bolje da padnem u vatru, nego u fraze“ , mislila sam vatru- kao borbu za zivot, za prave vrednosti, i za njihovo ispravno tumacenje i ujedno na primeru pokazano sprovodjenje komunikacije. Ili onoga sto se u toj komunikaciji zakljuci.

Elem, opet nista pametno ne rekoh ali verujem da ce me vecina vas razumeti. Da rezimiram: komunikacije ima sve manje- ili ako je ima ona je totalno ne kvalitetna. Obicno se krece sa stavom „Ja- pa Ja“ tako da ona obicno nicemu ne vodi, zato mnogi i pribegavaju cutnji.

Egoizam je tesko oboljenje, ne izlecivo kad jednom uhvati maha.

Amorovih strela- onih pravih nekako sve manje ili sam ja u nekoj pogresnoj orbiti. Sebicnih strela premazanih otrovom je nazalost sve vise. Iz tih razloga „prodavnice“ za zastitu dusa sa oklopima i kacigama nicu kao pecurke posle kise. Retko gde ima slobodnih termina, a liste za cekanje su sve duze.

Trn u oku

Čim zamirišu ruže i krene zvuk truba da se širi mojom ravnicom, krenu i pitanja: „Gde je sledeća svadba? Koga ćemo sada da ženimo?“

Sa letom stigne i neko posebno raspoloženje. Krenu da zavijaju automobilske sirene, da kolone jure okićene zastavama, belim peškirima i cvetnim dekoracijama. Nas sunce malo „tresne“ po glavi, i tako “udarene” bi i mi na neku svadbu. Pod “mi” mislim na moje sestre i mene, pošto momcima u našoj familiji i nije baš do zaklinjaja na večnu ljubav. Shodno tome se i ne obaziru na naša začikivanja.

Posebno jedan, koji je veliki “trn u oku” celoj familiji! Prevalio je trdidesetu, ali o svadbi nit romori nit žubori. Ako gledamo genetsko nasleđe, koje vuče na ujaka, onda se skoro neće ni ženiti. Naš “trn u oku” svadbu ne spominje, bolelo nas ili ne. Bilo kako bilo, ima neko ko bol ne može da podnese i ko o tom isceljenju pomno misli svaki dan!

I od te pomame, čovek pobeći ne može! Ne pomaže ni to što eskivira sva porodična okupljanja. Izvrdava i hvata krivine na sve načine. Putuje, juri tamo-amo, ali malo-malo pa ga neko dojuri i priupita „za zdravlje“.

Ovi što pitaju se obično prave ludi i ne čuju isti odgovor koji im on već godinama daje: “ Tamo negde oko četrdesete“- kaže on svaki put i uhvati maglu.

Eto, čim krene letnja sezona, naš “trn u oku” zbriše u nepoznatom pravcu. Ove godine je promenio nekoliko destinacija, ne bi li trag zavarao, svim strinama, tetkama i babama koje po svaku cenu žele da ga ožene, sve uz pretnju da mogu skoro umreti a na njegovoj svadbi da nisu zaigrale. No, ne haje braco za babskim kuknjavama. Nekoliko meseci, ni ja nisam znala kud se denuo… Jedni rekoše u Italiji je, drugi u Austriji, treći nisu ništa rekli, samo su se smejali i zbijali sale na njegov račun.

I tako krenem ja, pre par dana, da istražujem. Kao da tražim iglu u plastu sena, a ne “trn u svom rođenom oku”. Kad eto poruke: „Seko na Kritu sam! Ne govori za Boga miloga nikome, jer ako se one dve naše Babe ustreme, preplivaće i Dunav i Savu i svih sedam mora, uradiće sve samo da me ožene!“

Ćutim evo danima. Kada zvoni telefon, prvo proverim broj, da nije slučajno baka. Kako da je lažem, da ne znam gde je naš “trn u oku”, kad eto juče me ubode. Mislim da je bolje bilo dok nisam ništa znala.

Ovog leta nema ništa od svadbe, bar ne njegove. Lepo je “trn” rekao da će tek sa četrdeset da nam se iz očiju vadi. Ima još nekoliko godina do tog određenog datuma. I kako promiču dani bake su sve nervoznije i nervoznije. To što on trenutno nema “trnoružicu”, ih ne zanima. Našle bi one i organizovale sve.

I posle se čude kad se on nabije duboko u zenice očiju naših i ne javlja se mesecima.


Krava je krava

Stajala sam na mnogim raskrsnicama. Nekada u autu, nekada na biciklu, nekada na trotinetu, nekada na svojim dugim nogama… ali nikada  na motoru.
Imala sam zelju, s vremena na vreme, da se upustim i u tu avanturu zvanu „motor“, ali uvek bi nekako na kraju pobedio strah…

Proslog leta me je komsija skoro ubedio da „okrenemo“ jedan krug po nasoj ulici, ali sam u poslednjem trenutku odustala…

Vozila sam juce, austrijskim brdovitim ulicama i cekajuci na raskrnicama uzivala, gledajuci kako motoristi jurcaju po krivinama, kroz zelenilo prelepih brda… ne remeteci mir kravama na ispasi.

Pocela sam da vam pisem o raskrnici. O cekanju da se upali zeleno svetlo ili da se na kruznom toku jednostavno pogodi pravac…

Sigurna sam, da su mnogi od vas, cekajuci na semaforu, donosili vazne ili manje vazne odluke. Ja jesam. Cesto sam se u tim sekundama sudarala sa raznoraznim mislima. Ponekad sam imala utisak da su od betona i cudila se kako odaberu trenutak kada ce svratiti u moju glavu. I to bas onda kada trebam da dodam gas i prodjem kroz zeleno.

Naravno da je bilo i zastoja. Trubenja sirena nervoznih vozaca iza mene. Mahanja prstom, pokazivanja istim da sam luda, slepa, gluva  jer sam okupirana mislima zaboravila da dodam gas i bila opet na crvenom. Ne dogadja mi se cesto, ali se dogadja, zar ne?

Jednom se, u trenutku kada sam htela da krenem, niodkuda ispred mog auta pojavila pozamasna alpska krava. Da je imala malo vece rogove sigurno bi me i podbola. Gledale smo se nekoliko trenutaka oči u oči, dovoljno da iza sebe ostavi gomilu balege i krene lenjim korakom prema obliznjoj livadi.

Sta joj je ovo trebalo? Zar nije lepse ostaviti balegu na zelenoj, mokroj travi? Kasnije sam primetila da njen cuvar trci izbezumljeno ulicom, dok sam ja izbezumljena od iznenadjenja pokusavala da krenem. E da, bilo je u mojoj vozackoj karijeri, koja nije kratka, svega i svacega…

Tako da znate da ni ove alpske krave nisu nista pametnije niti kulturnije od nasih, i to sto ih farbaju u lila i zovu „Milka“ ne znaci ama bas nista… u stvari to je samo jos jedan dobar marketinski trik.

Stakleni zid

Kakve mi ono poruke pises po zidu?- pitala si me kroz osmeh.

Nisi sacekala da odgovorim. Nije ni bilo potrebno. Znala si jos pre nekoliko dana skoro sve.

Ti si uvek u pravu. Znas da me to jako nervira?

Znala si to i dok smo stajale u „65″ i vozile se sa Zvezdare prema Slaviji.

Jedino smehom mozemo da opisemo te nase male zavrzlame. I niko ih ne razume osim nas dve.

Vrtelo mi se ovih dana u glavi, lagana nesvestica zbog bola.

I to si osetila. Imas li ti nevidljiva krila?

Proslo je sest dana.

Nestrpljivo cekas da se javim. A znas da ces biti prva sa kojom cu i to podeliti.

Ti takodje znas ko bi mogao da dobije kljuc od muzicke kutije. U njoj na staklenom podu ceka na jos jedan ples krhka balerina.

Onog trenutka kad dodire od stakla zamene ruke ozivece ponovo.

Ovoga puta april u Beograu bice puno lepsi i topliji, ne moram da te pitam, jel’ da? Ti to vec znas …

Sirena bez peraja…

Plivam odlicno. Ronim na dah-duboko … a izronim obicno na neku od stena u plicaku…

U pricama koje pisem ovde na Blogu, inspirisana nekim stvarnim dogadjajima ili izmisljenim, ljubav moze da ima ili nema granice…

Tu zivot ne igra  bas preveliku ulogu… ovde sam samo ja gospodar mojih reci… i zato volim ovo parce virtuelnog papira.  Ostaju tragovi nekih proslih i nekih sadasnjih , velikih i malih, tajanstvenih i magicnih zavrzlama. Dok zongliram recima i izbacujem lopte visoko u vazduh obicno zazmurim i zamislim zelju tako da svaka izbacena loptica ipak pronadje put  do uvezbane zonglerske ruke…

Slicnosti sa junacima u mojim pricama ili junakinjom koju vec skoro svi poznajete a zove se Lana – postoji jednim delom… sve ostalo je moja masta. Lanu mogu da zastitim. Lana ne mora da zna sta je tuga. Da je sacuvam od sveta. Da joj nacrtam peraja i sjajne ljuspice. Obojim oci i ususakam izmedju bisera.

Jednom mi je Ivan rekao da pisem bolje u trecem licu. Ne uspeva mi uvek.  Volela bih da naucim da pisem kratke price.  Znam ko bih volela da budem kad porastim, ali vam necu otkriti :)

Reci cu vam i ovo: necu vise da se svadjam sa ludacima. Kundera kaze u“ smesnim ljubavima“ : “ zamisli da sretnes ludaka koji tvrdi  da je riba i da smo svi ribe. Hoces li da se svadjas sa njim? Hoces li se pred njim svlaciti i pokazivati da nemas peraja? Hoces li mu kazati u oci sta mislis?

Ako bi mu zaista rekao sta o njemu mislis prihvatio bi tako ozbiljan razgovor sa ludakom i sam bi tako postao ludak.

Ako mene pitate ja bih izabrala Sirenu  i jednu stenu na Losinju…. :D