Baci me u more

Pisala sam vam o mornaru. O moru koje jos jednom zeli da vidi. Da tamo ostane zauvek, rasprsen po slanim, penusavim talasima uz zvuk vetra i muziku obale.

„Hoces li odneti moju urmu?“

„Cutim!“

„Na ostrvo! Tamo je moja kuca. Oslobodi me svih okova. Baci me u more“

„Obecanje?“

„Ne!“

„Ne, sada u ovom trenutku, ma kako on bio tezak i bezizlazan.“

Mornar je klimnuo glavom…

Razum. Svest koja nam kroji zivot. Misao koja nas vodi u traganje za dokazima o postojanju. Za beleskama koje kao da smo jednom vec napravili, slike poznate kao vec dozivljene.

Mostovi. Mnogo mostova. Ponekad pri kraju nedostaje po koja cigla, betonska ploca, odpali malter sa rubova secanja, ali osecaj da smo bili tu ili tamo ne popusta i on nas nekada vodi do cilja koji smo vec videli negde u nekom snu.

Lutanje ne prestaje.

Mornarska dusa i bol koju nosi, kao da su isprepletane i ne mogu jedna bez druge. Kuca koja putuje i jedna koja uvek stoji kao ostrvo spasa. Kao potvrda da tamo stanuje ta jedna od dusa koju on u sebi nosi.

Zovem je dusom, a vi je nazovite kako zelite.

Ispricao mi je da je prestao da veruje. Ne u Boga. U ljude. Drage ljude. Verovao je da su oni jedan deo njegove duse. Tako je trebalo da bude.Tako je oduvek bilo. Da samo zajedno tugu i srecu mogu da osete i prepoznaju.

Da pokusava da prevari samog sebe. No, nije dorastao prevari, nije uspeo.

Niko nije uspeo. Maske su pale. Zavesa podignuta. Nepoznata lica. Vapaj.

Pokusaj da se udahne vazduh. Da se rasire zenice i da jedna rec, samo jedna pronadje put kroz otvorena usta i dobije boju. Ma kakva ona bila.

Vise nema lica, samo ledja.

Mornar je na putu. Nizvodno.

Vodostaj reke ga lagano nosi i na uscu u more ceka ga brod.

Ovaj put zeli da ostane, dugo. Najduze do sada. Da promeni sve. Da se oslobodi zabluda. Da zivi za sebe. Samo za sebe. Zasluzio je, znam to.

Ljudi. Uspesni. Mali. Veliki. Spretni. Nesnalazljivi.

Svi jednom stignu do ostrva, samo ga neki ne prepoznaju. Ne u odlucujucem momentu. Mnogi od njih nastave dalje. Plove. Plivaju. Tonu. Poneko od njih uspesno izroni.

Mornar iz moje price ima samo ostrvo. Jos uvek je bosonog ali nije izgubio ni prodao dusu.

Verujem ljudima.

Pronaci ce ga.

Pepeo ce jednom nestati u talasima.

Sarah pa gde si ti?

Primetili ste da me nema…    Obradovala sam se toj konstataciji…  

Provela sam izvesno vreme u Srbiji okruzena familijom i dragim prijateljima iz detinjstva i skolskih dana. Uspela sam da se sretnem i sa jednom Blog-prijateljicom i konacno popijemo, dugo nagovestavanu i zakazivanu kafu. Ali o tome sledi prica. To vidjenje nije za par recenica. Cak sam pokusala da produzim boravak do Blog opena ali to nije bilo“ tehnicki“ izvodljivo.

U planu je jedan produzeni vikend u prolece i onda je on rezervisan samo za druzenje, bez obaveznih poseta familiji i protokololarnih ruckova, pita, gibanica, smokinga, visokih peta …  Tako da se iskreno nadam da ce ta poseta Beogradu biti jako zanimljiva i vesela… Vodic i instruktor za nocne provode je vec odabran…

Detinjstvo nam nekako istrasira zivotni put. Smernice i poneka krivina su uvek u tom sadrzaju. Imala sam jako puno vremena za vracanje starih filmskih vrpca. Mnoge glavne glumce nisam prepoznala iz prve, ali utoliko je taj drugi pogled bio srdacniji i topliji. Pisacu vam u narednim postovima o raznim zivotima, epizodama i reprizi nekih zanimljivih i dugometraznih filmova.

Baterije koje sluze za inspiraciju su ponovo pune.  Uzelela sam se reci. Slikanja recima. Mojih pokusaja da to uradim kao slikar.

Putovanje je bilo „kratko“. Autoruta duga preko 1200km. Ali sve se to ne oseti kada vas par ociju prati i podrzava tokom voznje. Recima koje daju krila. Recima koje jednostavno izbrisu napetost i stres nastao voznjom, bukom… “ moje oci te prate i cuvaju, znam gde si sada….pijes kafu i odmaras medju planinama na prelepoj terasi. Budi oprezna…“

Necu reci „hvala“. Znam da ne smem!

Ali smem reci da mi je znacilo puno vise od reci hvala.

Videla sam da je napisano puno lepih tekstova. Zato blog-drustvo, eto mene kod vas …

Ti znas sta ja mislim…

Da li znas gde je ona sada?

Prostranstvo ograniceno vencima Alpa. Krivudavi put kroz zelenilo i sumske proplanke vodi ka jednoj klupi, gde razum prestaje da vlada, gde dusa slobodu uzima i baca je kroz otvorene sake.

Za let nisu potrebna krila, vec rasirene ruke,milovanje vetra, jedno razdragano lice i jedno pitanje:“kako se osecas?“

Slobodno! Poput zrelog oraha dok u slobodnom padu gubi i oslobadja se ljusture i predaje na milovanje travi ili rukama koje u njemu uzivaju.

Nije bilo scenarija, ni rezisera samo dva glavna glumca i milioni zvezda na tamno plavom nocnom nebu. Sevanje munja i sivi oblaci puni kise jurili su gonjeni vetrom, podalje od njih. Kao da bi svojom lepotom i neizvesnoscu koju su sa sobom nosili ucinili da ovaj momenat postane nestvarano, nezaboravno lep.

Noc je napravila najlepsu binu osvetljenu hiljadama zvezda. Bila je to noc zvezda padalica. Noc u kojoj su se dvoje glumaca konacno dodirnuli i prosetali ivicom kanjona satkanog od emocija i zelje da se njihove ruke pri svakom novom dodiru prepoznaju i poklone tu malu caroliju magnetnog polja koje je pri svakom laganom dodiru nastajalo…

Zavesa se spustala u kapima kise. Laganim tempom, zauzimajuci sve vise slobodnog prostora i dobijajuci na gustini i pretvarajuci se u pravi letnji pljusak.

Carolija prekinuta kisnom zavesom nije prestala, tek pocinje…

Ona je tamo. Budna. Ziva. A verovala je da je umrla, po ko zna koji put. Svesno.

Znam i ja gde je ona. Dugo je cuvala svoje skroviste. Pokrivala ga i zakopavala, sve dublje i dublje. S vremena na vreme bi izvadila stari kovceg. Skinula nekoliko poveza sa stariih pisama, ispisanih naliv perom i pomirisla mastilo koje se polako gubilo i ostavljalo samo senku i izbledela slova.

Noc je imala boju mastila.

Magija jednog broja

Jedan broj, znam samo ja.

Taj jedan broj znas samo ti.

Koliko reci u jednom broju?

Srecom ispunjeni sati.

Osmehom zasecerena jutra

Miris kafe u zoru.

Tisina i radjanje novog dana.

Sve je to stalo u jedan broj…

On nosi svu tezinu nase srece

spaja i razdvaja u isto vreme.

Ponekad ozive cifre i krenu

da plesu,

da bude uspavane duse.

I ozive na trenutak sve reci

prosaputane u jednom dahu

u jednom momentu

u trku

u koraku

u prolazu

Zasvetli nas broj

namigne mi mangupski

srce poskoci

kolena zaklecaju

glas me izda

kao nekad…

Danas ja castim

Kao i svake godine izmisljam i pokusavam kobajagi da ne slavim.

Ipak se u poslednjem momentu pokajem, pa onda padnem s’nogu meseci i spremajuci. Iako nerado priznajem, uzivam u svom zvezdanom danu. 

U to ime Ziveli!!!

Puz po drugi put!

Puzeva kucica

 

„Zivot je lep“, rekla je Angela, iako se nalazila u najvecoj zivotnoj krizi. Iz koje je tek trebalo izaci ranjene duse, ali sa ponosom.

Ona je majka sestoro odrasle dece,psiholog, divna dama, veliki prijatelj, savetnik, moja druga mama.

Deli nas samo jedna tanka drvena ograda dugi niz godina. Izvezbale smo se u  njenom preskakanju, bolje to radimo od njenih macaka.

 

Moja terasa je i njena terasa. Kad god bi bila kod kuce imala je vremena da podeli samnom solju kafe, pa makar to bilo i u nekom letecem tempu. Pocela je da razume srpski. Puno smo se smejale.

 

Ispracale smo zalaske sunca uz casu crvenog vina otpijale gutljaje zivota i ponekad zamotane u deke docekivale zore i jutarnje rose. Spremala je strucni diplomski ispit za psihologa uz moja propitivanja i podrsku. Bila je najbolja i u svojoj ruci nakon doktorata imala i tu diplomu. Sa ponosnih 58 godina. Deca su u svakom segmentu njenog zivota imala prioritet, a onda je ona dosla na red. Radi kao uspesan psiholog za decu i omladinu.

 

Pre par nedelja drhtavim hodom i rukama koje nisu mogle nista da drze, saopstila mi je da se seli. Rekla je jednostavno ja moram da pocnem iz pocetka.

Ne osecam se dobro.

 

Proslo je jos jedna nedelja stala je ispred mene i rekla: „odlucila sam pocinjem definitivno iz pocetka. Moja misija na ovoj adresi je zavrsena.“

Plakale smo.

 

Osetila sam hrabrost i snagu jedne zene u njenim uplakanim ocima. Sijale su ovog puta nekim olaksanjem.  Nije dozvolila da se izgubi u lavirintu izdaja. Ni kao puz da se iz straha sakrije u svoju kucicu i ceka da jos jedna opasnost prodje. Bilo je i previse takvih momenata, nije mogla da podnese tu ravnodusnost i intresovanje drage osobe za neke nove price, onda kada se trebalo uci u mirnu luku i sa ponosom se brinuti o unucicima.

 

Danas me je nazvala i rekla: „ znas da si mi obecala pokazati Srbiju,taj put je pred nama. Ne budi tuzna samo sam, nekoliko ulica dalje, sve ostaje isto.“

 

 

 

 

Puzeva kucica

Napisala sam pricu od koje je ostao samo naslov, jako mi je zao i ne mogu sebi oprostiti sto sam tako neodgovorno postupila prema svojoj prici. Istresla sam je iz rukava, onako iznenada, zato sam direktno pisala….kucnula sam na „objavi“ i sta sam dobila samo naslov, a teksta ni od korova….

Izvinite dragi ljudi. Steva je u tom momentu vec ostavio komentar tako da nisam zelela da obrisem naslov….ako se setim u toku noci…pokusacu da je ozivim…

Jos uvek neznam kako nestade tekst    

Da li je dovoljno…

da kazem “ SRECAN  RODJENDAN “     

da ti kazem da je zivot zanimljiv i lep 

da suze ne vrede              

da posle njih ostaju samo slani oziljci

da ti kazem

da sam srecna sto te imam

da se radujem  sa tobom u ovom danu

da znam da je crvenkapica

vesela i razdragana 

i da nema tog’ vuka

od koga bi se  uplasila

da ti kazem

da ne postoji niko na ovom svetu

ko me bolje poznaje od tebe

i zelim da, danas budes srecna i  ne samo danas , ali danas  BAS  posebno srecna !

I znam da nikad izmedju nas nije dovoljno reci ,

uvek prekratko, uvek premalo, jer nase price traju…

Znam da ce biti dovoljno da samo pomislim na tebe i nazdravim casom vina.

Srecan rodjendan draga Sanja!

Plavooki rebus

Koliko puta sam samo cula frazu : „oci govore vise od reci“.  Da, ali sta?

Lili kaze da vidi sledece:“ Simpatija postoji.“

Seka kaze: „opasnost na pomolu.“

Dva para ociju.

Nema reci.

Nema tumacenja, razclanjivanja, prevodjenja.

Nema akcenta, samo ponekad podignuta obrva iznad  najplavljih ociju na svetu.

„Sanja B, smem nesto da ti porucim. Opusti se! Ja znam kada je sala. Licno ne propustam priliku  ako mogu da se nasalim ili da kazem nesto dvosmisleno .“

Hajde, ti to moras sama. Ja stvarno ne znam. Nisam ja ti. Ne ocekuj od mene da resim ovaj rebus. 

Sara:“ za moj ukus su previse hladne.“

Mozda sam samo ustala na levu nogu. Znas da uvek nadjem neku manu.

Previse razmisljam. Sve bi da bude sigurno. 

Ti nisi takva i ja ti ponekad zavidim na tome…

Bilo je u recima, sada u slici…

Sevanje munja i udare gromova sam dozivela vise puta, ali ovakvo nevreme koje smo nocas imali nisam do sada u zivotu ni jednom! Pocelo je oko pola deset i zavrsilo oko cetiri ujutru. Bez prestanka je pucalo, gruvalo,sevalo! U jednom trenutku sam pomislila da ce svi prozori ispasti iz okvira… Drzala sam zatvorene usi  i pokusavala da smirim klince koji su bili pod pokrivacem. Kroz sve otvore na kuci  prolazilo je plavo svetlo munja…. Cim je svanulo utisala se buka i nastupio je umor…

Pokazacu vam mirnu i prelepu sliku grada u kome smo se sinoc tresli kroz buku gromova: