Nevidljiva slagalica

Nemam vremena da cekam, a opet to radim. Stojim na stanici i propustam vozove, buseve, tramvaje. Presvuceni u raznobojne reklame izgledaju veselo. U njima razna lica. Ni jedno slicno tebi. Nema te. Nema tvog osmeha, nema tvojih ociju, nema tebe.
Cekam.
Ne osvrcem se. Strpljivo gledam prolaznike. Ponekad se osmehnem. Gledaju i oni mene. Gledamo se, a cinimi se kao da smo nevidljivi jedni za druge. Nisam htela da mi se ovo ponovi. Zelim da zivim, zivot uzivo. Zelim dok se budim, da gledam tvoje sanjive oci. Zelim da zivim sada sa tobom, bez odlaganja.

Pokusala sam da ne krenem ovim putem, ali nesto je bilo jace od mene. Zato, jos uvek bez predaha, verujem da ce ovaj put imati srecan zavrsetak i da ce mo zajedno preseci traku na cilju. A onda su nam mnoga nova vrata otvorena.

Kad volim, znam da mogu. Kad sam voljena- ne poznajem strah.
Verujem u tebe. Nikad nisam ni prestala. Znam da i ti verujes u mene.
Cekam.
Na tvoj poziv. Na tvoju poruku. Na tvoj glas. Na nas susret. Na tvoj povrtak.
Cekam.
Ne postoji cena koju ne bih platila da se vrata za nama zatvore i pocnemo da zivimo zivot uzivo.
U nasoj slagalici zivota, nedostaje taj jedan deo. Hajde, da slozimo sve delove i proverimo da li smo mi vlasnici te dve polovine.
Cekam.
Proslo je cetiri nedelje a ni jendog dana, ni jednog minuta nisam prestala da vrtim slike iz zivota koji zelim da zivim sa tobom.
Cekam, da mi kazes da li je ovo iluzija ili smo mi zaista zivi.
♥r

Meka kao svila

Od svih reči izgovorenih i upućenih meni, najveću moć ima tvoja reč. Nije važno da li je ona savet, kompliment, kritika,važno je, da je tvoja.
Kad se nesretna jutrom probudim i tvoja reč me nespremnu sretne, ulepša mi dan.
Od te reči mi narastu krila.
Od nje se probudi moja uspavana duša. Zbog nje sam opet dobra vila.
I onda kad mi  tvoja rec, slomi srce na milion delova, ja i tada verujem da postoji svet gde beskrajna ljubav caruje.
Pružam ti ruke da me povedes tamo gde još nisam bila, mada znaš da nisam od juce i da sam mnogo toga prošla, zato ti kažem- čuvaj me. Ti si moj lek protiv tuge.

Pamtim sive oblake iznad moje glave, vrata koja žele da me zarobe, tvoj osmeh što kao princ na belom konju stiže, mačem okove seče i nosi me preko pustinja do prve oaze sreće.
Za tebe sam meka kao svila, jer ti si moj mir.
Tvoja reč – to si ti! Iskren, ozbiljan kada zatreba, suosećajan i pažljiv prema svima.
Jedna tvoja reč i ja ću biti tu!

♥r

I u Afriku ako treba

Okrecem moj svetlosno zemljani globus i trazim novu drzavu u koju ces otici. Vec sam obisla pola Evrope i jedan deo Afrike putujuci sa tobom i tvojim glasom. Oci ti ne vidim jer obicno mi takve vesti stizu putem telefona.
Sinoc sam okrenula pola zemaljske kugle i dosla na daleki kontinent. Pa tamo je ratno stanje, bilo je prvo sto sam pomislila. Imala sam ozbiljan problem, ali znam da moram da sacekam i vidim konacan ishod. Jednom sam se zarekla da se necu mesati u tvoje odluke i tako ce biti, pa, ako budem morala opet na front, nije to nista novo, pregurala sam vec neke.
Bicu iskrena. Jutros sam opet zavrtela globus, i znas li gde se zaustavio? Jutros je stao sa mojim prstom na Nemackom tlu. Eto, mozda ipak zvezde odrade onaj deo koji mi ne umemo. Osim toga mogla bih poneti i orhideju, taj put bi prezivela.

♥r

Ljubav u gumenim cizmama

Opet pada kisa. I uvek nekako izabere dan da sakrije moje suze dok pod kisobranom, sakrivam pogled od prolaznika, a preskoci svaki onaj kada zelim da pokazem osmeh. Kisa i ja, dva iskrena prijatelja.
Napisala sam ti pismo, jer sve duge poruke kad stignu na tvoj telefon izgube formu i ti se pogubis citajuci, a ja se ne mogu setiti svaki put sta sam ti htela reci, bas tog trena.
Ne zelim te vise tako daleko. Zelim da se vratis. Zelim da zivis ovaj zivot koji si zavoleo. Nije tesko ziveti ovde. Iako jedan delic mog mozga kaze da ti nisi mozda taj, lako ne odustajem.
Previse volis sigurno i poznato. Previse te greju neke stare navike, ali one ne greju ljubav. Sve znam, a opet zelim samo tebe.

Zelim… toliko toga zelim, i na kraju ostane na tome… jer nasi putevi se razilaze, nakon nekog vremena…
Kako da pisem pricu da bude razumljiva, kada je sve u njoj toliko komplikovanao, a mogla bi biti jednostavna. Smejem se samoj sebi i nekoj svojoj nemoci.
Prestala sam da se pitam svakog novog jutra- zasto?
Cinim to samo jos u izuzetnim danima, kao ovom danas, kad kisa skriva moje suze…

Poslala sam ti osmeh u boci, pustila u jezero, sa nadom da ce stici tamo, juznije a znam da ce samo preci prvu granicu i zavrsiti opet na mojoj plazi. Necu, ma necu sada ni o nadi, ni u nju ne verujem… Hm, vervatno je ovo samo jedan od onih dana, kada sam tuzna i placljiva.

Zelim da te zelim, bas sada, dok mi talasi zapljuskuju crvene, gumene cizme. Cujem tvoj glas. Sklopila sam kisobran, jer zelim da te vidim. Gledam u nebo. Prolecu sivi oblaci. Cudno je sto nema galebova.
Hej, ti tamo, ti moja zvezdo skrivena iza oblaka, vidim te iako sam ja, samo jedna kisna kap ispod prostranog neba. Osecam te, cujem te…

Kisne kapi klize niz moju vec mokru pelerinu i skupljene u potocic zavrsavaju u mojim cizmama. O, kakav divan osecaj, mokrih carapa. Prsti se grce i skracuju u toploj gumenoj cizmi, kao kad ih tvoje usne dodiruju i ljube skriveno od tudjih pogleda.

Zastala sam i na tren zaboravila na poljupce u cizmi. Ispracam pogledom veliki stakleni brod kako uplovljava u luku. Dopire sa njega muzika. Vidim razdragane ljude u belom, kako se vesele, plesu, uzivaju. Kada si poslednji put otisao bio si u belom. Da li je to znak da ces se opet vratiti?

Lupam se dlanom po celu i pricam sama sa sobom: “dosta, prestani, prestani!!…”
U sledecem trenu, vec trcim, jer iza mene juri beli labud, da me ustine gde stigne, jer sam bez namere u svom “ludilu” stigla preblizo do gnjezda sa malisanima, a on je kao ponosni tata, pojurio zamnom. O kako sam samo brzo stigla do kuce. Cudim se da taj beg nije zabelezila i neka kamera.

Smejem se i placem. Volim i tugujem. Ceznem za nasom magijom. Nisi znao kako da me zoves, zovi me “sreco” jer to i jesam…

Znam da jos uvek cuvas moje srce, ali molim te kad se opet sretnemo da mi ga vratis.

♥r

U sportu ima pravila u ljubavi ne…

Pisem price, pesme. Belezim dogadjaje na belom, cistom papiru. Ispisane reci ne mogu me povrediti kao svet u kome zivim. U njih stanu sva moja osecanja i moje suze. To niko ne vidi osim mene.
Zapitkuju me previse cesto: “kako si?”
Odgovaram, dobro sam.
Nocu je jastuk moje ostrvo u moru suza. Samo on, razume svu moju tugu i sve moje molitve. Mislima govorim. Nema sam. Mozda je tako najbolje, jer sve glasno izgovorene reci ne dolaze do srca kojem su upucene.

“Kako si?”
Dobro sam, odgovaram uz osmeh u prolazu.
Mada, ponekad pomislim da cu zbog ljubavi poludeti ali sta ima lepse od toga? Biti zbog ljubavi lud. Izgubiti razum. Evo, tu sam i zelim biti luda. Odgovoricu na svako tvoje pitanje. Ne zelim da bezim. Zelim da zivim sada, odmah, svakog trena.

Zima je sa snegom i mrazom donela i tugu u nasa srca.Tada je neko drugi u tvoje ime  doneo  vaznu i presudnu odluku. Nisi imao izbora. Tako je to, sa sportskom srecom na zvezdanom nebu.

Na ovom drugom nebu, ja sam sama odabrala jednu zvezdu. Dala joj tvoje ime. Nacrtala na njoj tvoj lik i tvoj osmeh. Saljem joj svake noci pred spavanje poglede pune ljubavi i topline. Izgovaram molitve i pruzam ruke ka njoj. Lepa je zvezda, bas kao i ti.
Poslacu mesec i vetar da dodirnu tvoju dusu, kao moja ruka nekada, nezno i toplo…
Neka ti kazu, da dobro sam.

Beskrajna je samo vasiona i moja ljubav u njoj. Htela sam beskrajnu pricu. Dobila sam pricu. Mirisala je na ljubav, na poljupce, na tebe. Stigle su ubrzo suze, i daljine i razdaljine, razdvojenost, razlicitost, patnja i ceznja. Sve to je stiglo sa beskrajnom pricom i nemim recima.

Mozda bi bilo bolje da si cutao i ovog petka kada si me zagrlio i rekao do sledeceg puta. Zurio si opet da sto pre pobegnes od siline ljubavi koju si osetio, od reci kojima nisi dao van. Tvoje krupne oci su bile pune suza,dok su snazne ruke podrhtavale. Zagrljaj nkad nije bio snazniji ili mi se sve to samo ucinilo.
Bojis se da ces izgubiti sve a u stvari, izgubio si sebe.
Nema mesta koje se zove tvojim domom, a znas li zasto? Dom je tamo gde ti je srce.

“Pocetak pocetka je svuda, kraj kraja je u nama…” – M.A
♥r

Svakom strpljenu dodje kraj

“Greife nicht leicht in ein Wespennest: Doch wenn du greifst, dann greife fest.”
Matthias Claudius

“Nemojte olako dirati u osinje gnezdo, ali ako to ucinite, onda ga cvrsto zgrabite.”

✌

Ti si mi bas se …

Magnetsko polje bilo je prejako, nije bilo sanse da promenim smer.

“…I ne e vazno kolku…
Ne prasuvam do koga…
Go ziveam denov kako posleden da e…”

♥r

Pogledaj u dlan tu pripadam

GDE JE SRCE TU JE DOM

♥r

Izmedju dve lopte

Secate se skolskih spomenara? Skoro svaka devojcica imala je po nekoliko. Dnevnnici i spomenari sa slikama Sarah Kay. Prava mala invazija sarenih svescica, stihova i prica u njima.
Proslo je od tada mnogo godina, nekoliko zivota i na stotine napisanih strana nevidljivim mastilom, ukrasnim slovima i slicicama.
Pronasla sam jedan sinoc. Preziveo je mnoga seljenja, dva rata i jos mnogo sto-sta. Okretala sam pazljivo pozutele izguzvane stranice, smejala se svojim pokusajima i stihovima napisanim najlepsim slovima i rukopisom. Zelje i snovi jedne devojcice izmedju korica starog spomenara i medju njima jedan Vasa. Jedna sportska ljubav, daleka, pomalo zaboravljena ali evo tu na papiru  jos uvek zivi.
Zaziveo je deo snova iz spomenara. Trenuci sa treninga, vezbe sa loptom. Ja, ponovo na sportskom terenu. Moja odbojkaska ekipa. Svi su bili tu. Osecam da mi nedostaju.
Nisam imala hrabrosti. Nisam imala ni snage, ni samopouzdanja, a zelja me je gusila godinama. Trcala sam, vozila biciklo, planinarila, ma sta nisam, ali lopta ona je deo mojih ruku, ona je deo moje duse od trenutka kada sam prohodala i dobila prvo onu krpenu, pa kasnije i pravu koznu i ni jedan drugi oblik sport je ne moze zameniti.
Prosle su godine.

Ti si doneo jednu drugaciju loptu sa sobom.
Vratio si me u dane kad sam bila zeljna uspeha. Kada sam gorela od zelje da se dokopam tima “crvene zvezde” i da osvojim svet. Vratio si me tamo gde sam uvek pripadala, a jedna mala bezazlena prehlada sve te snove pokopala. Sada sam tu uz tebe, bodrim te i dajem sve ono sto je meni nedostojalo u godinama kada sam ja bila na terenu.
Tvoj osmeh je decacko nevin. Ponekad kao da se ne uklapa sa tvojim sirokim ramenima i tvojom snaznom desnicom. E, tada bih na njoj nacrtala osmeh da ne izgleda tako zastrasujuce snazno, a znam da mora!

Spretno cavrljas uz caj, med i vanilu. Pustam te da pricas, dok pokusavam da odgonetnem svaki tvoj pogled. Pogled tako topao i drag dok klizi po mom licu.
Gledam kako nas gledaju. Upadljivo zainteresovano prate nase pokrete. Ima li tu necega vise od samo pogleda, zednih zbog duge razdvojenosti, ukrstenih, dalekih puteva i cudnih sudbina.

Zastajes na tren, gubis nit… gledas me pomalo zbunjeno, sklanjas pogled u stranu ali nastavljas da pricas… O, pomislila sam da ces stati, da nemas vise reci, ni prica, a ti u poslednjoj sekundi izvuces jos jednu ne ispricanu iz rukava.
Spretno kao madjionicar kad sakrije zeca u svom cilindru, krijes svoju zbunjenost iza osmeha i nevinog decackog pogleda.
Trudis se da osetim ozbiljnost u tvom glasu. Slatko namrgodjen me upozoravas da ti se ne smejem, da ne remetim vaznost i lepotu trenutka. Klimam glavom i slazem se napucenih usana, kao klinka koja je uhvacena u lazi.
Pustam da me vodis kroz sadasnjost, bez buducnosti, bez juce, samo sada i svakog dana iznova. Konacno je i zivotno iskustvo donelo nesto lepo sa sobom. Konacno se isplacuje ovaj zivot i prozivljeno u njemu.

Dopada mi se ova sloboda i mir koji osecam tu negde ispod srca. Naucila sam da drzim jedan minut u ruci, jedan tren dugacak kao zamah galebovih krila i tren zalaska sunca… Naucila sam da drzim tvoju snaznu ruku u svojoj.

Pokazala sam ti isarane stranice starog spomenara. Jednog cupavog snaznog mladica. Trebao je postati zubar. Ne znam sta se sa njim dogodilo. Mozda cu jednog dana saznati.
Samo si se nasmejao i rekao: “sta da radim sa frizurom?”

♥r

Ljubav nije greska…

Padala je kisa danas. Sumorno nebo nad mojim malim gradom. Jezero  nije imalo plavu boju, ali sam ja imala mir u dusi. Da li me je tvoj glas sinoc umirio ili sam uspela da nadjem mehanizme odbrane, nevidljivo instaliram i na brzinu osiguram srce i za vreme kise, pitam se jos uvek?
Ponekad je dovoljno da na neke ljude samo pomislimo pa da nam izazovu osmeh i da nam srce zakuca u poznatom ritmu bum-bum.

Padala je kisa, ali nije bilo hladno. Pozelela sam da u gumenim cizmama prosetamo obalom jezera- rekla sam to naglas, da me cuju, da me i nebo cuje. Sta si ti danas pozeleo, ne znam ali znam da si ti setao vinogradima po suncanom i veselom danu, tamo negde daleko… Da li ti je nedostajo moj osmeh, to cu mozda saznati sutra…

Kisa, jezero, vinogradi, vino, neki nepoznati osmesi, dani koje ne poznajem, ni njihov tok, ni tvoje navike kada nisi ovde, ni ljude koji govore nekim drugim jezikom, ni kuce, ni puteve, ni to nebo sto je iznad tvoje i moje glave, jeste isto ali  iznenada nepoznato i daleko…

Ovaj moj dnevni zapis ima samo jednu poruku, volite se ljudi i delite osmehe, drzite se za ruke, darujte i primajte ljubav, uzivaj te u njoj kad je pored vas, dok je u vama, sa vama… i nikada, nikada ne mislite da je greska, jer ljubav ne moze biti greska…

Verujem da ste ovo sigruno 100x do sada culi, ali verujem i da izgovorite tek onda kada neke stvari krenu nizbrdo ili pri gubitku dragih osoba… e, onda svi mi zalimo za proslim danima i nedovoljno izrecenim osecanjima…

Jedan voz je otisao, ali sam  ubedjena  da ce se jednom taj voz vratiti ili ce ovog puta biti avion, jos uvek se ne zna, jer nisam vlasnik carobne kugle a nemam ni Aladinovu lampu..

Ljubav nikada nije greska i ne cinite to od nje.
♥r