Secate se skolskih spomenara? Skoro svaka devojcica imala je po nekoliko. Dnevnnici i spomenari sa slikama Sarah Kay. Prava mala invazija sarenih svescica, stihova i prica u njima.
Proslo je od tada mnogo godina, nekoliko zivota i na stotine napisanih strana nevidljivim mastilom, ukrasnim slovima i slicicama.
Pronasla sam jedan sinoc. Preziveo je mnoga seljenja, dva rata i jos mnogo sto-sta. Okretala sam pazljivo pozutele izguzvane stranice, smejala se svojim pokusajima i stihovima napisanim najlepsim slovima i rukopisom. Zelje i snovi jedne devojcice izmedju korica starog spomenara i medju njima jedan Vasa. Jedna sportska ljubav, daleka, pomalo zaboravljena ali evo tu na papiru jos uvek zivi.
Zaziveo je deo snova iz spomenara. Trenuci sa treninga, vezbe sa loptom. Ja, ponovo na sportskom terenu. Moja odbojkaska ekipa. Svi su bili tu. Osecam da mi nedostaju.
Nisam imala hrabrosti. Nisam imala ni snage, ni samopouzdanja, a zelja me je gusila godinama. Trcala sam, vozila biciklo, planinarila, ma sta nisam, ali lopta ona je deo mojih ruku, ona je deo moje duse od trenutka kada sam prohodala i dobila prvo onu krpenu, pa kasnije i pravu koznu i ni jedan drugi oblik sport je ne moze zameniti.
Prosle su godine.
Ti si doneo jednu drugaciju loptu sa sobom.
Vratio si me u dane kad sam bila zeljna uspeha. Kada sam gorela od zelje da se dokopam tima “crvene zvezde” i da osvojim svet. Vratio si me tamo gde sam uvek pripadala, a jedna mala bezazlena prehlada sve te snove pokopala. Sada sam tu uz tebe, bodrim te i dajem sve ono sto je meni nedostojalo u godinama kada sam ja bila na terenu.
Tvoj osmeh je decacko nevin. Ponekad kao da se ne uklapa sa tvojim sirokim ramenima i tvojom snaznom desnicom. E, tada bih na njoj nacrtala osmeh da ne izgleda tako zastrasujuce snazno, a znam da mora!
Spretno cavrljas uz caj, med i vanilu. Pustam te da pricas, dok pokusavam da odgonetnem svaki tvoj pogled. Pogled tako topao i drag dok klizi po mom licu.
Gledam kako nas gledaju. Upadljivo zainteresovano prate nase pokrete. Ima li tu necega vise od samo pogleda, zednih zbog duge razdvojenosti, ukrstenih, dalekih puteva i cudnih sudbina.
Zastajes na tren, gubis nit… gledas me pomalo zbunjeno, sklanjas pogled u stranu ali nastavljas da pricas… O, pomislila sam da ces stati, da nemas vise reci, ni prica, a ti u poslednjoj sekundi izvuces jos jednu ne ispricanu iz rukava.
Spretno kao madjionicar kad sakrije zeca u svom cilindru, krijes svoju zbunjenost iza osmeha i nevinog decackog pogleda.
Trudis se da osetim ozbiljnost u tvom glasu. Slatko namrgodjen me upozoravas da ti se ne smejem, da ne remetim vaznost i lepotu trenutka. Klimam glavom i slazem se napucenih usana, kao klinka koja je uhvacena u lazi.
Pustam da me vodis kroz sadasnjost, bez buducnosti, bez juce, samo sada i svakog dana iznova. Konacno je i zivotno iskustvo donelo nesto lepo sa sobom. Konacno se isplacuje ovaj zivot i prozivljeno u njemu.
Dopada mi se ova sloboda i mir koji osecam tu negde ispod srca. Naucila sam da drzim jedan minut u ruci, jedan tren dugacak kao zamah galebovih krila i tren zalaska sunca… Naucila sam da drzim tvoju snaznu ruku u svojoj.
Pokazala sam ti isarane stranice starog spomenara. Jednog cupavog snaznog mladica. Trebao je postati zubar. Ne znam sta se sa njim dogodilo. Mozda cu jednog dana saznati.
Samo si se nasmejao i rekao: “sta da radim sa frizurom?”
♥r
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
