Ne, nije mi zao

… bio je to jedan od onih trenutaka koji i kada postanu samo daleka uspomena, ne mogu se zaboraviti- nas susret!
Znali smo da ces sa toplim danima i ti morati da odes. Zbog posla si menjao gradove, drzave.
Znali smo sve to, ali bilo je prekasno za oboje. Ljubav ne bira, ona se dogodi.
Znala sam da u sportu mozes dati maksimum samo do odredjenih godina; nismo hteli da odustanemo.
Gledam te na mnogim naslovnim stranama. Ti znas koliko sam ja na sve to ponosna.

Baka je rekla da ces se vratiti. Verujem njoj a verujem i u nas, jer drugačije u ovim danima bez tebe i nije moguce ziveti.

Ako se ikada vratis, nastavicu da pisem.

♥r

 

Jedan poseban dan…

“Necu te odati kao tajnu i da znam da to jesi,
zivot je jedan da se takva ljubav dvaput desi…”
Sergej Cetkovic

Reci cu samo da je ovaj dan, jedan poseban dan i da ne citiram dalje “Tapovce”, nema sanse!
Nije bitno koliko dugo nekog poznajes, bitno je kako nekog poznajes; ako je dusa sastavljena iz dva dela, ti si njen drugi deo!
U to ime ziveli!

Happy Birthday ❤r

U sportu ima pravila u ljubavi ne…

Pitaju me cesto: “kako si?”
Odgovaram, dobro sam.
Nemam vise zivaca da objsnjavam, tumacim i prevodim na jezik samo njima razumljiv.
Bilo sta drugo da kazem, predmet je pogleda ispod oka i “dobronamernih” ispiranja usta jutarnjim kafama.
Danju belezim osecanja na papir a nocu je jastuk moje ostrvo u moru suza. Samo on, razume moju tugu i moje molitve.
Mislima govorim. Nema sam. Mozda je tako najbolje, jer sve glasno izgovorene reci ne dolaze do srca kojem su upucene.
Ponekad pomislim da cu zbog ljubavi poludeti ali sta ima lepse od toga?
Biti zbog ljubavi lud. Izgubiti razum. Evo, tu sam.  Predajem se!  Zelim biti luda.
Odgovoricu na svako tvoje pitanje. Ne zelim da bezim. Zelim da zivim sada, odmah, svakog trena.

Zima je sa snegom i mrazom donela i tugu u nasa srca.Tada je neko drugi u tvoje ime  doneo  vaznu i presudnu odluku. Nisi imao izbora. Tako je to, sa sportskom srecom na zvezdanom nebu.

Na ovom drugom nebu, ja sam sama odabrala jednu zvezdu. Dala joj tvoje ime. Nacrtala na njoj tvoj lik i tvoj osmeh. Saljem joj svake noci pred spavanje poglede pune ljubavi i topline. Izgovaram molitve i pruzam ruke ka njoj. Lepa je zvezda, bas kao i ti.
Poslacu mesec i vetar da dodirnu tvoju dusu, kao moja ruka nekada, nezno i toplo…
Neka ti kazu, da dobro sam.

Beskrajna je samo vasiona i moja ljubav u njoj. Htela sam beskrajnu pricu. Dobila sam pricu. Mirisala je na ljubav, na poljupce, na tebe. Stigle su ubrzo suze, i daljine i razdaljine, razdvojenost, razlicitost, patnja i ceznja. Sve to je stiglo sa beskrajnom pricom i nemim pogledima.

Mozda bi bilo bolje da si cutao i ovog petka kada si me zagrlio i rekao do sledeceg puta.

Zurio si opet da sto pre pobegnes od siline ljubavi koju si osetio, od reci kojima nisi dao van. Tvoje krupne oci su bile pune suza, dok su snazne ruke podrhtavale. Zagrljaj nikad nije bio snazniji ili mi se  to samo ucinilo.
Bojis se da ces izgubiti sve a u stvari, izgubio si sebe.
Nema mesta koje se zove tvojim domom, a znas li zasto? Dom je tamo gde ti je srce.

“Pocetak pocetka je svuda, kraj kraja je u nama…” – M.A
♥r

Izmedju dve lopte

Secate se skolskih spomenara? Skoro svaka devojcica imala je po nekoliko. Dnevnnici i spomenari sa slikama Sarah Kay. Prava mala invazija sarenih svescica, stihova i prica u njima.
Proslo je od tada mnogo godina, nekoliko zivota i na stotine napisanih strana nevidljivim mastilom, ukrasnim slovima i slicicama.
Pronasla sam jedan sinoc. Preziveo je mnoga seljenja, dva rata i jos mnogo sto-sta. Okretala sam pazljivo pozutele izguzvane stranice, smejala se svojim pokusajima i stihovima napisanim najlepsim slovima i rukopisom. Zelje i snovi jedne devojcice izmedju korica starog spomenara i medju njima jedan Vasa. Jedna sportska ljubav, daleka, pomalo zaboravljena ali evo tu na papiru  jos uvek zivi.
Zaziveo je deo snova iz spomenara. Trenuci sa treninga, vezbe sa loptom. Ja, ponovo na sportskom terenu. Moja odbojkaska ekipa. Svi su bili tu. Osecam da mi nedostaju.
Nisam imala hrabrosti. Nisam imala ni snage, ni samopouzdanja, ta zelja me je gusila godinama. Trcala sam, vozila biciklo, planinarila, ma sta nisam, ali lopta ona je deo mojih ruku, ona je deo moje duse od trenutka kada sam prohodala i dobila prvo onu krpenu, pa kasnije i pravu koznu i ni jedan drugi vid sporta je ne moze zameniti.
Prosle su godine.

Ti si doneo jednu drugaciju loptu sa sobom.
Vratio si me u dane kad sam bila zeljna uspeha. Kada sam gorela od zelje da se dokopam tima “crvene zvezde” i da osvojim svet. Vratio si me tamo gde sam uvek pripadala, a jedna mala bezazlena prehlada sve te snove pokopala. Sada sam tu uz tebe, bodrim te i dajem sve ono sto je meni nedostojalo u godinama kada sam ja bila na terenu.
Tvoj osmeh je decacko nevin. Ponekad kao da se ne uklapa sa tvojim sirokim ramenima i tvojom snaznom desnicom. E, tada bih na njoj nacrtala osmeh da ne izgleda tako zastrasujuce snazno, a znam da mora!

Spretno cavrljas uz caj, med i vanilu. Pustam te da pricas, dok pokusavam da odgonetnem svaki tvoj pogled. Pogled tako topao i drag dok klizi po mom licu.
Gledam kako nas gledaju. Upadljivo zainteresovano prate nase pokrete. Ima li tu necega vise od samo pogleda, zednih zbog duge razdvojenosti, ukrstenih, dalekih puteva i cudnih sudbina.

Zastajes na tren, gubis nit, gledas me pomalo zbunjeno, sklanjas pogled u stranu ali nastavljas da pricas.
O, pomislila sam da ces stati, da nemas vise reci, ni prica, a ti u poslednjoj sekundi izvuces jos jednu ne ispricanu iz rukava.
Spretno kao madjionicar kad sakrije zeca u svom cilindru, krijes svoju zbunjenost iza osmeha i nevinog decackog pogleda.
Trudis se da osetim ozbiljnost u tvom glasu. Slatko namrgodjen me upozoravas da ti se ne smejem, da ne remetim vaznost i lepotu trenutka. Klimam glavom i slazem se napucenih usana, kao klinka koja je uhvacena u lazi.
Pustam da me vodis kroz sadasnjost, bez buducnosti, bez juce, samo sada i svakog dana iznova. Konacno je i zivotno iskustvo donelo nesto lepo sa sobom. Konacno se isplacuje ovaj zivot i prozivljeno u njemu.

Dopada mi se ova sloboda i mir koji osecam tu negde ispod srca. Naucila sam da drzim jedan minut u ruci, jedan tren dugacak kao zamah galebovih krila i tren zalaska sunca, kao citavu vecnost.
Naucila sam da drzim tvoju snaznu ruku u svojoj.

Pokazala sam ti isarane stranice starog spomenara. Jednog cupavog snaznog mladica. Trebao je postati zubar. Ne znam sta se sa njim dogodilo. Mozda cu jednog dana saznati.
Samo si se nasmejao i rekao: “sta da radim sa frizurom?”

♥r

Dodiri bez prstiju

Nacrtala je tri simbola i spojila ih u pricu. Ne mogu se razdvojiti. Povezani su zlatnim nitima i samo tako se i mogu  preneti na platno, na srebrni papir i kozu mekanu kao svila.

Izbacila je iz recnika rec “nikada”. Zaboravila na sve one, koji su je povredili i zbog kojih  se cinilo, da je izgubila veru u ljude. Prestala je, da njoj upucene lepe reci  stavlja na vagu, da u njih sumjna. Reci su danima otapale celicnu ogradu oko njenog srca i otopile je. Zar postoji ista toplije od uzarenog celika?
Gleda sa radoscu u njegove krupne oci i veruje u njih. Veruje u dodire usana i snazne ruke koje je grle.

Nacrtala je simbole crnom tankom bojom. Osusena boja se oseca pod prstima, papir suska. Zeli da to isto oseti na kozi.
U njima je skrivena tajna jedne ljubavi o kojoj govore, o kojoj drugi pricaju a da je nikada nisu videli. Reziju kroje neki nevazni mali ljudi koji ne slute da samo osmehe  mame na njihova lica, mada ih ponekad i zabrinu ali onog trenutka kada se njih dvoje pogledaju u oci, sve price iza ledja ispricane, gube vaznost kao i u svakoj varosici. Njih dvoje zive za taj   trenutak susreta i zato ga  cuvaju od tudjih pogleda. On je samo nihov i nerado ga dele.

Dok njegovi prtsi klize po njenom telu, kao svilena haljina koja lagano pada sa njenih ramena na pod i zguzvana ostavlja trag, tako ce ostati i trag  boje na delu tela koji su izabrali…
Nosice znak, svako na svojoj kozi. Dodirivace se bez dodira i kad su daleko, kada ih granice razdvoje, mozda cak i mora. Na svilenoj kozi ostace zauvek trag jedne jos uvek velike ljubavi…

♥R