Nacrtala je tri simbola i spojila ih u pricu. Ne mogu se razdvojiti. Povezani su zlatnim nitima i samo tako se i mogu preneti na platno, na srebrni papir i kozu mekanu kao svila.
Izbacila je iz recnika rec “nikada”. Zaboravila na sve one, koji su je povredili i zbog kojih se cinilo, da je izgubila veru u ljude. Prestala je, da njoj upucene lepe reci stavlja na vagu, da u njih sumjna. Reci su danima otapale celicnu ogradu oko njenog srca i otopile je. Zar postoji ista toplije od uzarenog celika?
Gleda sa radoscu u njegove krupne oci i veruje u njih. Veruje u dodire usana i snazne ruke koje je grle.
Nacrtala je simbole crnom tankom bojom. Osusena boja se oseca pod prstima, papir suska. Zeli da to isto oseti na kozi.
U njima je skrivena tajna jedne ljubavi o kojoj govore, o kojoj drugi pricaju a da je nikada nisu videli. Reziju kroje neki nevazni mali ljudi koji ne slute da samo osmehe mame na njihova lica, mada ih ponekad i zabrinu ali onog trenutka kada se njih dvoje pogledaju u oci, sve price iza ledja ispricane, gube vaznost kao i u svakoj varosici. Njih dvoje zive za taj trenutak susreta i zato ga cuvaju od tudjih pogleda. On je samo nihov i nerado ga dele.
Dok njegovi prtsi klize po njenom telu, kao svilena haljina koja lagano pada sa njenih ramena na pod i zguzvana ostavlja trag, tako ce ostati i trag boje na delu tela koji su izabrali…
Nosice znak, svako na svojoj kozi. Dodirivace se bez dodira i kad su daleko, kada ih granice razdvoje, mozda cak i mora. Na svilenoj kozi ostace zauvek trag jedne jos uvek velike ljubavi…
♥R
