Da li je sama ? Da li joj se u oku nešto primecuje? O Bože, zašto su joj obrazi tako rumeni? Zašto hoda tako zanosno i zašto joj osmeh sa usana ne silazi? Da li je sretna? Kako živi?
Ili se samo možda pravi da je sve normalno i opusteno? Ima li nekoga? Da li je voljena?
Kako samo, sigurno hoda ulicama grada kao da su njene? Nema mesta sumnji? Ona nesto skriva!
Prosla je godina od kada je njen zivot, krenuo u novom smeru. Zato je cesto pod prismotrom radoznalih ociju znanin i neznanih.
Ona strah gusi osmehom. Kada se nervoza i nesigurnost uvuku pod njenu kozu, ona lagano rukom prodje kroz kosu pa to izgleda kao da je baš tada u nekoj sekvenci filma koji se upravo snima na ulicama njenog grada.
Tudje oci to ne vide. Oci zamagljene ljubomorom i zlobom ne vide srcem i ne prepoznaju ljubav.
Oni koji je ne poznaju i ne slute kako u njenoj dusi izgleda postava zakrpljena i prepravljena na vise mesta. Zakrpljena kao paukova mreza koja spaja sve krajeve u jedan cvor. Taj srcani cvor je njena snaga.
Pazi kako hodas, kao da joj neko stalno sapuce. Uz osmeh Ona ispravlja jos jednom pognuta ramena i nastavlja svoj zanosni hod. Srce i kolena podrhatavaju, ali to se ne vidi.
Nije vazno na kojoj strani ulice stoji, ona uvek stoji ponosno i hrabro. Ne odstupa na preprekama, kamenje koje se pred njenim nogama nadje, pomeri u stranu i ide dalje, ona uvek ide dalje.
Vreme i nevidljivo breme koje nosi na ledjima, naucili su je da na drugaciji nacin nego do sada osluskuje ljude, gleda ih pravo u oci i ne skrece pogled.
Ta harizma kojom zraci cini je magicnom, tajanstvenom, neodoljivom a to mnogi ne mogu da joj oproste.
Ulice mirisu na lipu i med. Povetarac se igra u njenoj dugoj plavoj kosi. Jos jedan dan je iza nje. Ostavila je nove tragove. Podelila je osmehe slucajnim prolaznicima. Poklonila pozitivnu energiju kojom je njen cvor napaja.
Zadovoljna je i koncentrisana na sebe. Podelila je i ovu pricu sa vama. Mnogo toga je podelila na pola, skoro sve osim tuge. To Ona nikada nije zelela. Ta njena tuga je nedeljiva.
Mirise opet lipa.
Njena dusa razdragana i vesela, uci svakim danom nove korake. Zrelost i iskustvo joj i sada dozvoljavaju da zaplace i da na kratko pomisli da nema izlaza iz tame, ali to sve traje kratko, puno krace nego nekada.
Na tom putu kroz zivot ona je ponovo srela sebe i prebrojala sve oziljke ali ovog puta sa puno nove nade i zahvalnosti na svakom ostavljenom tragu.
Svaka ogrebotina je ucinila snaznijom i jacom. I nie to fraza, to je zivot kome dozvolimo da nas grebe, osamari a mi mu i u tim momentum budemo zahvalni na tome, jer smo konacno naucili da se izdignemo iznad svega.
Samo onda kada se u dubini duse suocimo sami sa sobom, tada se i upoznamo i okurazimo. Podviknemo bolu! Zagrmimo na tugu osmehom i oteramo strah u cosak.
Kažu da je zivot slagalica. Rubikova kocka koja se ipak da složiti. Nekada nam je potrebno vreme i strpljenje da to ostvarimo.
Pogledajte oko sebe, svako oko nas ima neku zakrpu. Ti savovi se ne vide uvek. Neki ih nose na licu, neki u ocima, neki u glasu, neki na kozi. Mnogi od nas hodaju tako zakrpljeni a da to niko ne primeti.
Svi mi smo krpljeni i sastavljani.
Ona nije prividjenje. Ona je stvarna i realna, jedna od vas.
Ona je putnik!
Tekst: Slavica Rankovic Francesevic
P.S
„Covek koji pobedi druge-jak je; Covek koji pobedi sebe -svemocan je.“
Kineska mudrost.
