Da li je ostala sama?
Da li joj se u pogledu nesto krije?
O Bože, zašto su joj obrazi tako rumeni?
Zašto hoda tako zanosno i zašto joj osmeh sa usana ne silazi?
Ona je srecna?
Gde živi?
To Ona samo zbog nas radi, pretvara se ?
Ima li mozda nekog novog dasu?
Kako samo, sigurno hoda ulicama grada kao da je na nekoj modnoj pisti?
Nema vise mesta sumnji,zar ne? Ona nesto skriva!
Prošla je godina od kada je njen zivot krenuo u nekom novom nezeljenom smeru. Zato je cesto pod prismotrom radoznalih ociju, znanin i neznanih. Pogotovo komsije iz ulice izviruju na kapije i prozore, prate pomno sve promene na njoj i oko nje.
Ona se bori protiv straha i nesigurnosti osmehom. Njen put je nepoznat, nema carobnu kuglu, zivi sat za satom, dan za danom. Gomilaju se odluke koje mora da donese sama bez podrske uz ogromnu odgovornost prema porodici, prema sebi samoj.
Svoju nesigurnost, podrhtavanje tela i duse prekriva malim zenskim oruzjima: skloni pramen kose sa lica, popravi frizuru, udahne duboko i nastavi hod. U jedno je sigurna, ne zeli da je sazaljevaju. Taj osecaj, nikada nije mogla da podnese.
Ovo je mali grad.
Sta vide ti nepoznati ljudi?
Vide jednu lepo negovanu cetrdesetogodisnajkinju, preplanule koze, duge plave kose. Zenu koja vredno radi. Brine se o svojoj familiji, prijateljima. Uziva u sportu. Trci, igra tenis, planinari i uziva da peva iako ne pogadja ni jedan ton, ali muzika je pored sporta njen eliksir zdravog zivota.
Oni koji misle da nesto znaju o njoj su ili culi njeno ime ili videli negde njenu sliku i to bi bilo to. No, bas takvi obicno raspredaju price o njoj a da pritom nikada nisu sa njom razmenili niti jednu rec.
Cak ni njeni najblizi prijatelji ne mogu da naslute kako je postava njene duse zakrpljena i prepravljena na vise mesta. Zakrpljena kao paukova mreza koja spaja sve krajeve u jedan cvor.
Svaki taj zakrpljeni šav je jedna njena pobeda vise i nova nada na izvoru zivota.
Posmatrci vide lepotu kojom zraci ta mlada zena, njenu nedodirljivost i magicnost. Njena harizma i njena razdraganost su predmet price na kapijskim sastancima, male ulice.
A Ona, pazi kako hoda. Drzi do sebe i uz osmeh povremeno ispravi pognuta ramena i nastavi svoj zanosni hod.
I nije vazno na kojoj strani ulice stoji. Ona uvek stoji ponosno i hrabro.
Ulica mirise na lipu i med. Povetarac se igra u njenoj dugoj plavoj kosi. Jos jedan dan je iza nje. Ostavila je tamo negde nove tragove. Podelila je osmehe slucajnim prolaznicima. Zadovoljna je i koncentrisana na sebe.
Mnogo toga je u godini iza nje podelila na pola bas skoro sve osim tuge. Njena tuga je nedeljiva.
Na ovom novom putu kroz zivot, Ona je ponovo srela i upoznala sebe. Na tim susretima prebrojala je postojece oziljke. Arhivirala bol i suze. Zakljucala sanduk sa proslim zivotom i krenula sa ogrebotinama zivota, jos jaca i sigurnija u sebe na novi put.
Uhvatiti se sa zivotom u kostac onda kada nam neide, kada boli, kada gubimo, kada nas samara i grebe, stvara rane i pretvara nas u ranjenu zver, je momenat kada podvlacimo crtu, sumiramo i donosimo odluke koje nam pomognu da kroz tu borbu naucimo da se izdignemo iznad poraza.
Tada kada se u dubini duse susretnemo i suocimo sami sa sobom i svojim bolom shvatimo zapravo ko smo mi.
Onda kada nam se u ogledalu nase duse svidi to sto vidimo, e tada smo pobedili.
Zivot je vecita slagalica poput Rubikove kocke.
Ako pogledamo oko sebe, videcemo da svako od nas ima neku zakrpu.Ti savovi nisu uvek vidljivi.
Neki od nas ih nose na licu, neki u ocima,neko u glasu, neko na kozi. Svi smo mi krpljeni i sastavljani nevidljivim nitima zivota. Zlatom i srmom prosiveni, jedinstveni svako na svoj nacin.
Prestanimo biti povrsni. Ne sudimo ljudima cije smo ime tamo negde culi. Iza svakog od nas stoji zivot i nikada necemo unapred saznati sta nas ceka sutra.
Mirise opet lipa.
ONA nije prividjenje.Ona je stvarna i realna, jedna od nas.
Ona je putnik sa nevidljivim savovima na dusi sa dva kofera i dva deteta u ruci.
Tekst: Slavica Rankovic
P.S
„Covek koji pobedi druge-jak je; Covek koji pobedi sebe -svemocan je.“
Kineska mudrost.
