Pubertet, Matura, Devojka

Danas moja devojcica privodi kraju maturske ispite. Sve pismene je prosla, ostala su jos samo tri usmena.
Ona- ce uskoro napuniti devetnaest
Ljuti se i duri kad je zovem malena. Po deset puta na dan mi kaze „ja sam odrasla. Mogu sve sama a ti me zoves malena.“
Ne razume moju brigu, moje strepnje, moju uzrujanost, moju predusretljivost. Cesto ne ceni moju paznju, ni lepe reci. U ovim njenim godinam sve je to previse. Najcesca rec koju od nje cujem je „chill“- opusteno.

Sa druge strane moje nerazumevanje NJE prelazi sve granice normalnog i tako se vrtimo u krug. U jednom trenutku mi se cini da me mrzi najvise na svetu, u sledecem me grli i pita kako sam.
To nase stanje od ljubavi do besa – datira od njenog ulaska u pubertet- nadam se da cemo uskoro iz njega izaci.

Vec godinu dana se pripremam za njen odlazak na studije. U oktobru se seli u Bec.
Trese me panika, nesanica, preznojavam se sto zbog hormona, sto zbog spoznaje da ce Ona biti 700 km daleko od nas.
Pred njom se pravim hrabra. Tako sam prosle nedelje u jeku jedne diskusije izgovorila nesto, sto sam mislila da nikada necu prevaliti preko usana- jedva cekam da se iselis.
Bila je zatecena! Pitala me je: „mama da li ti je dobro?“
Naravno da sam istog trenutka zazalila. Mogla sam samoj sebi da pregrizem jezik.  Posle sam krisom otplakala jednu turu, tek tada mi je bilo malo lakse. Ali ocaj i osecaj krivice su kao kamen lezali danima u mom zelucu.

Evo, sedim i cekam da mi javi, kako je danas prosla na ispitima. U glavi molitva.
Saljem joj pozitivnu energiju i znam da zna da stojim i podupirem je kao betonski stub. Ja verujem u nju.
Ona je odlucna, hrabra, ponosna, snalazljiva, pravicna, racionalna, ponekad nedodirljiva, distancirana i hladna ali u dusi nezna i krhka.
Kroz mnoge strahove smo prosle zajedno. Devetnaest godina pod istim krovom.
Sa svakom novom godinom je rasla njena samostalnost, snalazljivost. Ucila je na raznim iskustvima. Padala i ustajla i izrasla u divnu pametnu i samostalnu devojku. Zna sta zeli. Ima cilj i od njega ne odustaje.
A vec prekosutra pocinje novi krug kroz koji mora proci.
Srecne ti devetnaeste moja mala ljubavi, ne brini za mene, mame ostaju zauvek mame.

 

Tekst: Slavica Rankovic- Francesevic

Advertisements

Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Jutros u ogledalu

Procitah  u novinama naslov „ceka me bolest, starost i smrt“ i tu zastadoh.
Pridrzala sam automatski  glavu jednom rukom  dok sam sirom otvorenih ociju, gledala u ta slova i pitala se sta mi ovo od ranog jutra treba.Obicno preskacem ovakve naslove i trudim se da me ne dodirnu, ali nekoliko minuta kasnije ipak rekoh to je to, staris Slavi, staris i neminovno je da te jedan od ova tri scenarija stigne, samo je pitanje koji ce prvi.
Ovo je odlican primer kako ne treba zapoceti dan!

Takodje, verujem da svako od nas ima svoju razradjenu taktiku i nacin na koji se nosi sa ovim temama. Kako godine teku tako se sa njima i mi priblizavamo nekom broju kada pocnemo o tome da razmisljamo ili bar na momenat uhvatimo sebe kako podvlacimo crtu jer se ipak ide prema nekom kraju. Brojimo godine do penzije, otplate kredita, decijeg skolovanja. Nasi roditelji odlaze na put bez povratka i krug se polako suzava. Valjda sam zato i zastala kod ovog naslova.

Procitala sam na tone saveta kako se treba boriti protiv negativnih misli i moram priznati ne uspeva mi bas sve, ali jedan od mojih najjacih aduta je kretanje. Po danu setam, trcim, vozim biciklo i to odlicno funkcionise ali“negativa“ najcesce napada nocu, pred spavanje ili u toku noci kad nam zora onako iznenada zakuca na vrata oko dva ili tri sata iza ponoci.
Svaki put kada se tako razbudim i zurim u plafon prebrojavajuci stada ovaca, ne bi li se ponovo uspavala, salete me sve poznate i nepoznate varijante „negative“ i tada mi je najteze.
Moje prijateljice se slazu u jednom da smo tu negde oko tog broja kad se prozivljeno, odradjeno i zaradjeno sabira i oduzima, ali smo slozne i u tome da borba za svaki novi srecan dan ne prestaje ma koliki broj bio.
Zato, kad stanem ispred ogledala obicno kazem sebi: idem da budem srecna, jer to zelim!
Da uzivam u svakom novom radnom danu. Da docekam sa osmehom iz skole moje pubertetlije i pruzim im razumevanje za sve njihove probleme, jer ko ce ih bolje razumeti nego majka.Iako to danasnje stanje puberteta se nikako ne moze porediti sa onim nasim stanjem iz tog vremena, kazu oni, a tu ce me najbolje razumeti svi oni koji kroz to trenutno prolaze paralelno sa „negativom“.
Muziku kombinujem sa pesacenjem,trcanjem, planinarenjem i tako dolazim do najsrecnijih momenata u jednom danu, jer nista ne cisti dusu kao koracanje kroz prirodu ili setnja pored vode. Borim se svakodnevno sa sobom i protiv sebe, protiv lenjosti, izgovora, odlaganja za sutra… Ucim se disciplini svakog dana i guram sebe u srecne momente. Zato vam preporucujem, setajte, budite u pokretu. Borite se protiv negativnih misli!
Pronadjite vase dragocene momente, budite egoisticni cuvajte ih samo za sebe.
Zivot ne mozemo da zaustavimo, ali puno toga mozemo da sprecimo ili odgodimo ako bas mora , onda za duboku starost.
Dobro jutro Ti u ogledalu, biramo srecu!

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Ne skrivam svoje ožiljke, već ih nosim kao da su medalje

„sanjao sam sinoć oca mog…
kako sjedimo,
pod krošnjom drva višnjinog…
i pričamo,
dok na nebu milijun zvjezda sja,
a vjetar nosi s juga miris djetinjstva…“

Starimo a stare i nasi oko nas…
Zazvonio mi je Telefon pre nekoliko dana, nije bila dobra vest… Predstoji mu borba, njemu, mom ocu, fudbalskoj legendi iz jednog malog grada…
Ja sam zapocela neku svoju borbu, sa secanjima i vracanjem filmova iz detinjstva, valjda to tako mora…

Član kruga…

Svaki drugi austrijanac je član nekog kluba. Bilo da je to fudbalski, konjički, odbojkaški, lovački, rukometni, plivački, kajakaski, likovni, muzički, teniski, padobranski, skijaski,
atletičarski, jedriličarski, ronilački, svako od njih ima člansku kartu i ne samo sto je ima, on se i aktivno bavi klubom kroz druzenja i sedeljke onakve vrste kakve i mi poznajemo na nasim prostorima.
I molim vas lepo to se ovde obavezno naglsava u svakoj biografiji.
Time se naglasava i prepoznaje socijalizacija pojedinca i njegov aktivan volonterski rad.
Pa nema veze ako je to samo i prebrojavanje praznih flaša piva posle neke fešte.

Trenutno nisam clan!
Bila sam godinama član teniskog kluba. Ali to se trenutno ne vazi. Tako da sad u mojoj biografiji ne stoji drug član, te posao trazim prilazuci papire bez članske karte!
Gledam juče neke poznanike, oni su članovi političkog kluba. Gledam i čudim se ko je sve na slici zazuzeo stav, a u stvari sam ljuta sto nisam  ja dosla na takvu ideju.

Stvar je u sistemu povezivanja. (Vernetzung) toliko vaznom i bitnom – što je sistem siri, povezivanje je uspešnije i tako u krug.
Krug je garant uspeha a detelina sa četiri lista donosi sreću!

*
tekst: Slavica Rankovic

Ovde to nije sramota

Lopatu u sake i na ciscenje snega!
Vec tri dana pada bez prestanka! Pomazemo jedni drugima u ovom kijametu kako lopatama tako i vrucim vinom. Dobra organizacija je kao pola odradjenog posla.
Vec smo ko usoljene ribe na snegu od posipanja soli po asfaltu.
Svi smo pomalo vec umorni, ali nema odustajanja.
Ovde je to naravno i  zakonom regulisano, ako ne ocistis ispred svoje kuce, radnje, sledujeti socna kazna, pa ti sad leskari u toploj sobi i ne ispustaj telefon iz ruku.
U toploj sobi se mozes i moliti da neko na tvom neociscenom trotoaru ispred kuce ne poljubi led, polomi ruku ili nogu, jer u tom slucaju si bas istinski nadrljao….
Zato sam ja od ranog jutra na gimnastici i uvezbavanju dvorucnog „backhand“-a 🙂

/home/wpcom/public_html/wp-content/blogs.dir/ca0/2615213/files/2014/12/img_1339.jpg

Tekst: Slavica Rankovic

Pa ti sad popi pivo…

Znate ono kad dodjete u neke godine, pa krene da vas bolucka na sve strane. Te malo ledja, te malo noga, te malo lakat. Tako je povremeno kod mene. Bilo bi dobro kad bi me lakat boleo kao u narodnom govoru ali on ne odustaje – kazu to je „teniski lakat“. Krenula sam sa sportom kao nekada u mladosti, hoću i ne odustajem ali ne odustaje ni moj puls, tuče kao da mi je 102 godine. Planinarenje i osvajanje vrhova preko 2000 m je moj novi hobi. Danas sam krenula na 1060 m. Gusta magla i vlazan put na podnozju planine su nagoveštavali teške uslove za penjanje. Nije bio moj dan. Prvi put sam se nakon 2,5 km vratila kuci, besna na svoj puls, koji je opet pretio da me udavi. Sutra cu znati nesto vise, cekame termin kod spotskog lekara. Danas ne osvojih planinski vrh, ali osvojih naslovnicu sa casom piva u ruci. Medju brojnim rukama i nogama i jednom loptom nadjoh se i ja sa čašom. <

Da li je ovo novi pocetak

ili samo jos jedan pokusaj? Ima jedno mesto, jedna stolica na kojoj sam godinama pisala i citala sve sto bi se pojavilo na Blogovima ljudi koje pratim. Nisam odavno vise ovde. Promenilo se mnogo toga, a kao i da nije. Evo me opet na tom mestu u mom kutku za pisanje. Jedan pokusaj ceka da bude zavrsen- Putopis iz zivota, jedna mlade zene, sad vise ne tako mlade, ceka strpljivo da se inspiracija vrati. Svratim povremeno u ovu moju tajnu kucicu, zavirim u neke prosle trenutke, neke davne inspiracije, prisetim se druzenja, ljudi na ovoj  i nekim drugim adresama i onda pozelim opet da pisem. Jos uvek verujem : „I belive in the magic and the authority of words!“
*

tekst: Slavica Rankovic

IMG_0574.JPGt