Ne skrivam svoje ožiljke, već ih nosim kao da su medalje

„sanjao sam sinoć oca mog…
kako sjedimo,
pod krošnjom drva višnjinog…
i pričamo,
dok na nebu milijun zvjezda sja,
a vjetar nosi s juga miris djetinjstva…“

Starimo a stare i nasi oko nas…
Zazvonio mi je Telefon pre nekoliko dana, nije bila dobra vest… Predstoji mu borba, njemu, mom ocu, fudbalskoj legendi iz jednog malog grada…
Ja sam zapocela neku svoju borbu, sa secanjima i vracanjem filmova iz detinjstva, valjda to tako mora…

Član kruga…

Svaki drugi austrijanac je član nekog kluba. Bilo da je to fudbalski, konjički, odbojkaški, lovački, rukometni, plivački, kajakaski, likovni, muzički, teniski, padobranski, skijaski,
atletičarski, jedriličarski, ronilački, svako od njih ima člansku kartu i ne samo sto je ima, on se i aktivno bavi klubom kroz druzenja i sedeljke onakve vrste kakve i mi poznajemo na nasim prostorima.
I molim vas lepo to se ovde obavezno naglsava u svakoj biografiji.
Time se naglasava i prepoznaje socijalizacija pojedinca i njegov aktivan volonterski rad.
Pa nema veze ako je to samo i prebrojavanje praznih flaša piva posle neke fešte.

Trenutno nisam clan!
Bila sam godinama član teniskog kluba. Ali to se trenutno ne vazi. Tako da sad u mojoj biografiji ne stoji drug član, te posao trazim prilazuci papire bez članske karte!
Gledam juče neke poznanike, oni su članovi političkog kluba. Gledam i čudim se ko je sve na slici zazuzeo stav, a u stvari sam ljuta sto nisam  ja dosla na takvu ideju.

Stvar je u sistemu povezivanja. (Vernetzung) toliko vaznom i bitnom – što je sistem siri, povezivanje je uspešnije i tako u krug.
Krug je garant uspeha a detelina sa četiri lista donosi sreću!

*
tekst: Slavica Rankovic

Ovde to nije sramota

Lopatu u sake i na ciscenje snega!
Vec tri dana pada bez prestanka! Pomazemo jedni drugima u ovom kijametu kako lopatama tako i vrucim vinom. Dobra organizacija je kao pola odradjenog posla.
Vec smo ko usoljene ribe na snegu od posipanja soli po asfaltu.
Svi smo pomalo vec umorni, ali nema odustajanja.
Ovde je to naravno i  zakonom regulisano, ako ne ocistis ispred svoje kuce, radnje, sledujeti socna kazna, pa ti sad leskari u toploj sobi i ne ispustaj telefon iz ruku.
U toploj sobi se mozes i moliti da neko na tvom neociscenom trotoaru ispred kuce ne poljubi led, polomi ruku ili nogu, jer u tom slucaju si bas istinski nadrljao….
Zato sam ja od ranog jutra na gimnastici i uvezbavanju dvorucnog „backhand“-a🙂

/home/wpcom/public_html/wp-content/blogs.dir/ca0/2615213/files/2014/12/img_1339.jpg

Tekst: Slavica Rankovic

Pa ti sad popi pivo…

Znate ono kad dodjete u neke godine, pa krene da vas bolucka na sve strane. Te malo ledja, te malo noga, te malo lakat. Tako je povremeno kod mene. Bilo bi dobro kad bi me lakat boleo kao u narodnom govoru ali on ne odustaje – kazu to je „teniski lakat“. Krenula sam sa sportom kao nekada u mladosti, hoću i ne odustajem ali ne odustaje ni moj puls, tuče kao da mi je 102 godine. Planinarenje i osvajanje vrhova preko 2000 m je moj novi hobi. Danas sam krenula na 1060 m. Gusta magla i vlazan put na podnozju planine su nagoveštavali teške uslove za penjanje. Nije bio moj dan. Prvi put sam se nakon 2,5 km vratila kuci, besna na svoj puls, koji je opet pretio da me udavi. Sutra cu znati nesto vise, cekame termin kod spotskog lekara. Danas ne osvojih planinski vrh, ali osvojih naslovnicu sa casom piva u ruci. Medju brojnim rukama i nogama i jednom loptom nadjoh se i ja sa čašom. <

Da li je ovo novi pocetak

ili samo jos jedan pokusaj? Ima jedno mesto, jedna stolica na kojoj sam godinama pisala i citala sve sto bi se pojavilo na Blogovima ljudi koje pratim. Nisam odavno vise ovde. Promenilo se mnogo toga, a kao i da nije. Evo me opet na tom mestu u mom kutku za pisanje. Jedan pokusaj ceka da bude zavrsen- Putopis iz zivota, jedna mlade zene, sad vise ne tako mlade, ceka strpljivo da se inspiracija vrati. Svratim povremeno u ovu moju tajnu kucicu, zavirim u neke prosle trenutke, neke davne inspiracije, prisetim se druzenja, ljudi na ovoj  i nekim drugim adresama i onda pozelim opet da pisem. Jos uvek verujem : „I belive in the magic and the authority of words!“
*

tekst: Slavica Rankovic

IMG_0574.JPGt

Srna

Šuškalo je šumsko lišće, pucketalo granje. Slapovi obližnje reke pojačavali su neobični huk jesenjeg toplog vetra.
Skrivena i ranjena u žbunu jesenje šume ležala je mlada srna. Boja njene dlake stapala se sa bojom liśća. Bila je dobro ušuškana i sakrivena od pogleda sa strane i da nema ove rane i krvi sto curi ne bi se bojala. Nikada je ne bi pronašli. Ovako ranjena bila je lak plen za sve grabljivice.
Drhtala je na vetru i tiho jecala.
Verovala je da rana nije duboka i da će zarasti. Mozda je lovci pronadju i spasu pre nego sto neki zalutali vuk oseti krv u vazduhu i udje joj u trag.
Bila je tiha. Načuljila bi povremno uši i osluškivala vetar i zvuke koje je donosio na ledjima osušenog lišća.
Bila je iscrpljena. Izgubila je dosta krvi. Bolela je hladnoca, bolela je žica zarivena u njenu vitku nogu. Zavukla je glavu pod opalo lišće i lizala ranu. Želela je da spere svu osušenu krv, da zatre svaki trag koji vodi do nje.
Noć se spuštala i šuma je postajala sve tamnija. Ugledala bi poneko oko kako zasija u mraku ali na sreću bili su to samo zečevi i neki drugi mali stanovnici šume. Svi su bili na oprezu. Bojali su se jedni drugih a u isto vreme čuvali jedni druge.

Strah, miris krvi, znoja, bojio je mirisom jesenju noć i pojačavao hladnoću.
Ležala je bespomoćno izložena divljini i tiho čekala zoru.

*
tekst: Slavica Rankovic