Put u sutra i moja klupa

Koji je to moj put? I zasto idem bas tim putem….. Mogla sam mozda i nekim drugim?

Pitanja koja sebi ne postavljamo cesto ali periodicno. Godine donose sa sobom promene u svim pravcima. Ponekad malo posustanemo. Sednemo na neku klupu i cekamo.

 Evo sa moje klupe pruza se prelep pogled prema vodi i nebu… Na njoj skupljam prve jutarnje sunceve zrake,  otresam rosu sa usnulog hibiskusa, na njoj mudrujem, na njoj je prostranstvo i po koji prosuti san…

Ponekad me kruzenje galebova odvede na drugu stranu i ja poletim za njima. Rasirim krila i uronim u prostranstvo neba. Umorna od letenja, ponovo se na mojoj klupi skrasim…

Prestala sam da trazim odgovore na mnoga postavljena pitanja. Ne zato sto ih nema, vec zato sto su oni uvek isti. Kako isti? U principu postoje  jako male razlike, nedovoljne za menjaje kordinata, a samim tim i pravca….

Put kojim hodam davno je zacrtan. Na njemu su usponi i preko 13%, motor  preti da prokuva a prikolica prepuna.

Verujem da moj put  lici na jos neciji, ali za mene je jedinstven. Na njemu je bilo krivina, rupa, probusenih guma, izgubljenih pravaca, pregrejanih motora, lutanja bez kompasa i navigacije… ali ipak sa svim tim preprekama  jos uvek  ga volim i ponosna sam na tu predjenu kilomretrazu.

On je samo moj. A taj horizont koji se nazire, je to sutra prema kojem zurim i nosim sa sobom sve radosti i jos dovoljno snage mozda i za jos vece uspone, a ako bas mora i padove….

Najteze je doneti odluku i krenuti, jer niko od nas ne moze unapred zanti  da li bi bilo drugacije da je  odlucio nesto drugo….

Koliko puta nas samo ljubav stavlja na muke, na iskusenje, trazi od nas da donesemo odluke, pozuruje nas, gura. I bas kad pomislite da je to ona prava  iskre ili prestanu ili dodju sa nekog drugog puta…

A cesto cujem, to je „sudbina“ da, ona je kriva za sve sto nam se desava….i pitam se da li je bas….???

Inspiracija za ovaj tekst je bila draga prijateljica sa kojom cesto „filozofiram“, ona ce se ovde vec prepoznati…

Visibabe…

Danas sam stigla na rucak negde oko 12 sati. Jeste, izasla sam malo pre s posla, no sama sebi sef, pa sto ne bi moglo…

I tako stignem do moje terase. Tamo me cekao vec postavljen sto. Vec danima je prelepo i toplo.

A kod kosmsinice u basti sve pobelelo, gledam ne mogu da verujem, sta je to tako belo….Lepo se primaknem do ograde, a ono…visibake….pola travnjaka i skoro sve oko kuce u belom…. Raznezim se od lepote i umalo me ne skupljase usisivacem…a kod mene ni jedne…

Priznacu malo sam i ljubomorna na te njene cvetice, ali ko mi je kriv, da sam ih prosle godine posadila sad bi ih imala…

Podsetile su me i na to, dok sam bila klinka da su kod nas cvetale negde oko 8. marta i da smo ih mi trazili ispod snega i poklanjali mamama, uz ljubicice, naravno….

Uz najlepse osmehe i poljupce…

Nikad nisam otkrila zasto vise bake a ne deke…??

visibabe13fu.jpg

Povratak…

Juce me je Suske svojim tekstom „VRATA“, podsetila na jednu kratku crticu iz mog zivota. 

Lezala sam bez mogucnosti da ustanem. Prikacena na sve potrebne aparate i masine, sterilno upakovana. 

Secam se da smo se doktor i ja salili i da sam sa osmehom usla u operacionu salu. A onda je za nekoliko trenutaka sve krenulo nizbrdo. Zujanje, lupanje, umor, strah i nemoc, snovi bez sata, minuta, bez vremena.

Zivot je zurnim koracima bezao. Jos uvek cujem te odjeke cipela, a onda opet sve postaje tiho.Tama.Tisina. Hladnoca. Strah.

Strah kao hladni protivnik, celicnih pesnica. Macem me drzi na odstojanju,tek toliko da me ne probode. Okretala sam se da vidim zid iza sebe. On se nikada nije okrenuo! Nikada pogledao tragove za sobom. Njemu ni putokazi ne znace nista. 

Prosla je godina od naseg susreta.

Strah je jos uvek stajao na istom mestu. Ispred mene.

Onda se iznenada samo na trenutak sagnuo da proveri da li su mu cipele uredne i ciste. A ja sam u tom istom trenutku otvorila oci  i iza njegovih ledja ugledala Vrata.

Bez oklevanja sam protrcala ka njima !Izjurila sam kroz njih u punom trku.Trcala sam! Borila se za svoj zivot.

A on?Zivot?

Bio je jos tu. Sve vreme je cekao na mene i moj povratak.

Trebali smo se samo ponovo navici jedno na drugo. Moj zivot i ja bez straha.

Ko to zvizdi…?

Ko to zna da radi kaze nema nista jednostavnije. Ko ne zna kaze, da je nemoguce. A to je zbog toga sto je zvizdati pomocu prstiju, jedino u teoriji lako i jednostavno.

 Napravite pomocu palca i kaziprsta jedan prsten. Gurajte pomocu prstena jezik pri poluotvorenim usnama na gore prema nepcu. Probajte da kroz nastali otvor jako izduvate. Za vas uspeh je presudno, da nadjete odgovarajucu poziciju za prste.
Vezbajte.
Nakon nekoliko minuta bicete sigurni da nikada necete uspeti da napravite ijedan ton. Ne odustajte! Vezbajte marljivo. Najbolje je kada nikoga nema u vasoj blizini. Pri vezbanju to zvuci smesno, ali iznenada ce te uspeti i cucete prvi zvizduk. 

Evo jos jedne metode: 

Probajte sa cetiri prsta: koristite kaziprst i srednji prst obe ruke. Pri tome se kaziprst i srednji prst nalaze paralelno jedan pored drugog u ispruzenom polozaju. Prste stavite u uglove usana sa obe strane, jezik gurajte prema nepcu i snazno izduvajte vazduh.

Zvizdite!!??

 Zasto vam sve ovo pisem?  Iz nekoliko razloga. Prvo, ja ovo nikad nisam naucila. Zvizducem samo usnama, i to ne uvek uspesno.

Drugo, austrijanci ne zvizde, to nije kulturno…bar oni tako misle…

Ja nikada do sada nisam cula nekog od prijatelja da zvizduce( pri tom mislim na njih)

Pa kad neko na ulici zamnom zvizdi, onda je to ili neko nase gore list ili iz turskog carstva, mada se ja na te zvizduke ne okrecem… 

Dok je zvizduk i zvizdanje kod nas prisutno u svim sferama zivota…. kod austrijanaca retko ko prozvizdi….

Tema je otvorena:  ZVIZDANJE, hajde da vas vidim, budite kreativni, cekam vase komentare…

 

 

Lisica i Ruza

Lupam olovkom u stol, vise onako kuckam u ritmu neke muzike, ne mogu vam reci koje, jednostavno nesto sto dolazi iz moje glave…Podrhtava solja kafe pored moje ruke….a kroz prozor ulazi plavetnilo, svezina jezerskog vazduha…

Dani su postali duzi, svetliji, bude se uspavani osecaji, hormoni skakucu sa noge na nogu….i kao da cice i podvriskuju. Stize prolece. Oseca se u vazduhu, po mirisu….

Pogled mi se zaustavlja na setalistu gde dvoje drzeci se za ruke setaju promenadom laganim korakom. Izdaleka se cini kao da su usporili , da su zastali da nesto vide, pruzaju ruku prema obali, prema camcima… 

Setaju laganim hodom, oboje preko sezdeset, ruka u ruci. Cvrsto se oslanjajuci jedan na drugoga. Zastanu povremeno, nesto razgovaraju, osmehuju se i onda krenu dalje…

Gledam ih tako prikrivena kroz moj prozor i mislim ,sta ti je ljubav, vidi ih kako su srecni. 

Danas je, to prava retkost u ovoj zemlji gde ja zivim, da bracni parovi docekaju starost zajedno i da jos uvek toliko topline iz njih zraci.  

Ljubav, sta je to?

Zaljubljenost koja nas na pocetku drzi, drma trese, nosi dok letimo kroz vreme.A onda se polako smiruje, prelazi u nesto mirnije u iskrenost, poverenje, sigurnost, radost zivota u dvoje, u troje u cetvoro….

A onda nastupaju greske koje se skupo placaju, sve se prepusta navici, komunikacija se smanjuje, nista vise nije sveto,umesto jos veceg zblizavanja nastaje samo jos vece udaljavanje…. i onda se zapitamo pa gde je ljubav…. ?

Gde je nestala ta magicna rec….sa pocetka nase price… 

Nasla sam je pre mnogo godina citajuci Malog Princa, setila se njegovog razgovora sa lisicom i dolaska u vrt sa ruzama. Sve ruze su bile slicne njegovom cvetu, ali nijedna kao njegova ruza, koju je on ostavio tamo negde.A onda mu Lisica kaze: „Covek vidi srcem, sve bitnije je ocima nevidljivo.Vreme koje si utrosio na svoju ruzu, cini je tako jedinstvenom.“

Ljudi nemaju vise vremena za upoznavanje jedni drugih, pokusavaju sve da kupe u prodavnicama, a tamo se ljubav i prijatelji ne kupuju, prodavnice im ne pruzaju to zadovoljstvo i oni ga sve manje poseduju…

Brzo se na obecanja zaboravlja, i na to da je svaki covek za svoju ruzu, sam odgovoran…

Zelim vam srecan i lep dan zaljubljenih….i ne samo taj dan, on neka vam bude samo inspiracija za sve ostale..

 

.Creative Commons LicenseDieser Werk ist unter einerCreative Commons-Lizenz lizenziert

James Bond….

Vi nemate pojma kakvu mi muku ovde mucimo. Dolazi nam James Bond licno! Provesce jednu celu nedelju u Bregenzu, na snimanju novog filma.
Mr. Daniel Craig, jos nije bio u Austriji tako da je odusevljen sto konacno dolazi i to jos u Bregenz.
Setkace se mojim ulicama, bice okruzen lepim devojkama, borice se protiv nekih kriminalaca, pice kapucino na jezeru u najlepsem kafeu.
Sezona lova na Bonda je otvorena, bice ludnica.
Casting za statiste je vec odrzan, 1500 ljudi je izabrano, oni ce glumiti publiku i sedeti na tribinama. Naime ova slika, OKO , ipod ovih lepih plavih ociju je bina napravljena na vodi, i na njoj se svake druge godine, izvodi druga opera a ove godine je to Tosca, pa ce James Bond po njoj juriti verovatno agente i spijune raznih sila;na njoj ce se naci i nova Bondova devojka, mislim da je ovog puta jedna ukrajinka.
Bregenz u maju je prelep tada Bodensko jezero zablista u punom sjaju, rascveta se prolecno cvece, razmile se ljudi setalistima i onda zamislite tu negde u toj masi sedi Bond.
Bice zabavno a onda cu vam reci da li je Mr. Craig jos samo jedan uobrazenko vise. 🙂