Put u sutra i moja klupa

Koji je to moj put? I zasto idem bas tim putem….. Mogla sam mozda i nekim drugim?

Pitanja koja sebi ne postavljamo cesto ali periodicno. Godine donose sa sobom promene u svim pravcima. Ponekad malo posustanemo. Sednemo na neku klupu i cekamo.

 Evo sa moje klupe pruza se prelep pogled prema vodi i nebu… Na njoj skupljam prve jutarnje sunceve zrake,  otresam rosu sa usnulog hibiskusa, na njoj mudrujem, na njoj je prostranstvo i po koji prosuti san…

Ponekad me kruzenje galebova odvede na drugu stranu i ja poletim za njima. Rasirim krila i uronim u prostranstvo neba. Umorna od letenja, ponovo se na mojoj klupi skrasim…

Prestala sam da trazim odgovore na mnoga postavljena pitanja. Ne zato sto ih nema, vec zato sto su oni uvek isti. Kako isti? U principu postoje  jako male razlike, nedovoljne za menjaje kordinata, a samim tim i pravca….

Put kojim hodam davno je zacrtan. Na njemu su usponi i preko 13%, motor  preti da prokuva a prikolica prepuna.

Verujem da moj put  lici na jos neciji, ali za mene je jedinstven. Na njemu je bilo krivina, rupa, probusenih guma, izgubljenih pravaca, pregrejanih motora, lutanja bez kompasa i navigacije… ali ipak sa svim tim preprekama  jos uvek  ga volim i ponosna sam na tu predjenu kilomretrazu.

On je samo moj. A taj horizont koji se nazire, je to sutra prema kojem zurim i nosim sa sobom sve radosti i jos dovoljno snage mozda i za jos vece uspone, a ako bas mora i padove….

Najteze je doneti odluku i krenuti, jer niko od nas ne moze unapred zanti  da li bi bilo drugacije da je  odlucio nesto drugo….

Koliko puta nas samo ljubav stavlja na muke, na iskusenje, trazi od nas da donesemo odluke, pozuruje nas, gura. I bas kad pomislite da je to ona prava  iskre ili prestanu ili dodju sa nekog drugog puta…

A cesto cujem, to je „sudbina“ da, ona je kriva za sve sto nam se desava….i pitam se da li je bas….???

Inspiracija za ovaj tekst je bila draga prijateljica sa kojom cesto „filozofiram“, ona ce se ovde vec prepoznati…

38 thoughts on “Put u sutra i moja klupa

  1. Ja se prepoznala jesam, a sigurno ce jos po neko🙂 Ako je tvoj put slican kao moj, hm, onda nije lak, ali ti si snazna, znaces gde te srce vodi! Jedno sam zakljucila , da bez obzira koliko se trudili, uvek ce neko biti povredjen , ma koliko mi to ne zeleli! Samo pitanje je, hocemo li se moci nositi sa tim?
    Lakse je doneti odluku kada te neko podrzava, a kada te zbunjuje , e to je vec onako bas tesko …

  2. A nekad se prosto učini da je sve trasirano, a u stvari lomljave nismo ni svesni, gotovo da ih ne primećujemo. Tad kad je čovek siguran da u datom trenutku čini pravu stvar. Kasnije, kada prođe nkeo vreme, shvati da je u stvari mogao da bira.

    Život je samo izbor. Uvek je samo izbor. I stalno je izbor, čak i kad se radi o banalnostima🙂

  3. Da Suske, trasa postoji ali cesto je covek na njoj prinudjen da menja i donosi odluke, ….i da se naravno pita…. da li je to ona prava????
    I to sam napisala da je tesko znati i pogledati u buducnost….

  4. Čovek je sam kovač svoje sudbe, i ja u sudbu ne verujem, ali postoje nerazjašnjene stvari vezane za istu!Moj put sigurno nije do sada bio dugačak i ne mogu da se pohvalim kilometražom, ali sam siguran u to da ću dosta preći!🙂

  5. Godine donose sa sobom i promene u svim pravcima.

    To je tacno i slazem se da nikad ne mozemo sa sigurnoscu reci gde ce nas put odvesti.
    Priseticu se tvojih prvih postova, kada smo pricali o tome gde bi zeleli da zivimo, i tad si mi rekla da ni ti nisi mnogo volela da odes u „zimske“ krajeve (pod Alpima) vec na neko suncano mesto. Eeeee, zelja je jedno, a zivotni put nesto drugo.
    Ma gde god otisli, uvek cemo sesti u neku klupu, zatvoriti oci i otputovati na neka nasa stara mesta. Telo moze da putuje, ali srce se uvek zadrzava u mestu gde zelimo da budemo.

    Svako ce se prepoznati u ovom postu, jer svi mi imamo neke nama zacrtane puteve, koje ili ostvarimo ili samo sedimo na klupi i o njima mastamo.

  6. Da ja sam navijala za neko stalno toplo mesto na ovoj planeti, posto sam bila u torontu, austrija mu dodje ko kalifornija……

    a ta klupa je Ivane cudo jedno….****

    a puteva ima raznih, poslovnih, ljubavnih, familijarnih…..

    mnoge odluke su samo u nasim rukama…nekad smo dovoljno hrabri, nekad previse cekamo ili premalo……
    pozz

  7. Hvala, procitala najzad. Pa svako bi se prepoznao. Zelim samo o sudbini… ne veruje u ono “takva mu je (mi je) sudbina“, to je obicno opravdanje za neuspeh. Nikada niso culi da je neko ko je zadovoljan rekao “e, takva mi je sudbina“.

  8. „…
    Kad prođu godine i starost me sputa,
    Pričaću o ovome s uzdahom ja;
    Kroz šumu se račvahu dva puta –
    Al krenuh kud niko drugi ne luta,
    U tome beše sva razlika. “

    Robert Frost (1916)

  9. Evo stigo tvoj filozof.
    lepo je rekla moja mama kada me poslala u sumu Crvenkapo idi samo tim putem ni levo ni desno, prati stazu u sumiAli u sumi bilo cveca,pa sarenih leptirica i ja skrenula sa puta,stigla do mesta sto carolija spomenu gde se racvaju dva puta,tada odlucih i krenuh jednim gde je sijalo,mirisalo mnogo lepo.Nikada necu saznati gde je onaj drugi putic vodio.Na ovom putu koji sam odabrala sija,mirise ali ima i trnja,prljavih bara a i puno opasnih zveri.

  10. Crvenkapice……fali mi malo filozofije….ali samo mALO znas ti vec koliko…pa sto nisi slusala mamu…?????
    vidis , vuk ceka iza zbuna…….ama, uvek!!!!!!!

    crvenkapice, mogla bi i ti nesto da pises—- neko blogce 😉

  11. Sjajan pogled na život!

    U jednom od mojih postova napisao sam: „Život je velika vrteška koja je davno počela da se okreće, ma koliko bilo mučno na njoj se svi čvrsto držimo i želimo krug više.“

  12. Bitno je da ne odustaješ . Malo staneš, usporiš ili odmoriš pa ideš dalje. I još nešto-ne bojiš se visina iako znaš da su opasne i da može da se padne, ti ideš. Samo napred. Kada tamo stigneš, iste stvari izgledaju sasvim drugačije iz te perspektive, bolje se vide, pa makar i na kratko… Kiss

  13. Perlice
    hvala ti. Najvaznije je ne odustati a ko smo iskreni koliko puta pozelimo da kazemo, e sada je dosta… pa nas to drzi na kratko, jer znamo da imamo nekoga iza sebe i da delom i zbog njih moramo dalje… naravno i zbog nas samih…😀

  14. Ja verujem da nesto postoji. Cim saznam i definisem sta ja cu ti pomoci da i ti saznas. Ali znam da naprosto mnoge stvari koje su na prvi pogled delovale „slucajno“ nikako to nisu bile. Kasnije se sve nekako poveze, nekim nevidljivim nitima, osvrnes se vidis da je to postalo neka slika, krenes da razmisljas kako ces dalje da je oslikas, ali onda posle nekog vremena shvatis da slika mora drugacija da bude, da je ti samo „iscrtavas“ a da je neko drugi osmislja.. Ti ucestvujes, to je neminovo, ali nisam bas sigurna da je to onako kako si ti zamislio😉 bude sigurno i tvog udela, ali recimo da je to samo i jedino pod uslovom da ste se ti i „neko ko od gore vidi sve“ pomislili istu stvar😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s