Zaštićeno: Kako da ti verujem

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements
Objavljeno pod Stihovi | Unesite svoju lozinku za pregled komentara.

A, da malo dremnemo…

Duva severac. Brise sve pred sobom. Boli me glava. Uz sve to sam jos i lose  spavala.

Brdo papira na mom radnom stolu… no, ne mogu…danas …bas ne moguuu…

Kad-ono!? Resenje mog problema lezalo je u uglu ekrana, doduse sitnim slovima ispisano, ali nije mi promaklo. Oko sokolovo vidi sve sto ne treba!

Nemacki naucnici su u ponedeljak objavili da spavanje na poslu od samo nekoliko minuta moze poboljsati pamcenje i mentalne sposobnosti!

Hmm. Daklem tu smo! 🙂

Dr. kaze da san od sest minuta,moze imati isto delovanje na memoriju kao i celonocno spavanje!

Zakljucim na brzinu da ne samo sto nocas nisam spavala, nego da mi i memorija  nesto u zadnje vreme trokira…

Pa odoh da odremam tih sest minuta... a vi kako hocete…  😉

A, koliko dugo se mi znamo….

Veceras citam neka stara pisma, skrivena u jednoj romanticnoj kutiji. Uvezana masnicama. Pomalo izbledela od vremena, ali osecanja i emocije koje se nalaze u njima, ne verujem da cu znati preneti i vama…Stizala su preko deset godina, skoro svake nedelje… jedno je putovalo u Srbiju, drugo u Austriju.

Taman smo odrasle i krenule da zivimo, kada su nas  razdvojili neki neocekivani dogadjaji i ljubavi koje smo  sledile.

Upoznale smo se u Beogradu, dva stranca u jednom velikom gradu. Mlade, lepe, pametne i sretne. Bila je sve ono sto ja nisam. Postale smo bliske, mozda vise nego sestre, jer sestri bi mozda neke stvari precutala, njoj sam uvek govorila sve. Nikada se nisam bojala, da ce me izdati. Ta sumnja jednostavno nikada nije postojala.

Delile smo skolsku klupu. Tajne. Poznanstva. Uzine, jabuke, osmehe i radost zivljenja. Odusevljeno se skolovale za rad sa klincima.

Uzivale u muzici EKV. Pisale dnevnike. Zaljubljivale se. Izlazile zajedno. Setale nocima njenom ulicom i mastale pod zvezdanim nebom pored Tamisa.

Uzivala sam u njenoj sobi, njenoj kuci, sa njenom porodicom i obozavala sam ruckove kod njene mame. Teta Ljubicina supa je bila jedna od najukusnijih koju sam ikada probala.

Uvek je govorila i razmisljala drugacije nego ja. Otvarala mi oci kad sam bila „slepa“. Delila savete kao cigarete. Ponekad me gnjavila i previse filozofirala, ali ja sam uprkos svemu uzivala slusajuci njena predavanja. Da znate samo, koliko sam strepela od svake njene kritike kad bih je upoznala sa nekom mojom novom simpatijom, a ona je prokleto uvek imala pravo…

Cesto smo govorile istovremeno i uglas. Obe pricamo mozda i previse. Ona zivi tamo, ja ovde. Godinama su pisma bila jedini nas izvor komunikacije. Neka duga na desetine strana. Kad se samo setim iscekivanja svakog pisma i radosti kad bi ga  dodirnula u postanskom sanducetu, pa nestrpljenje dok ga otvorim i procitam sta sve u njemu stoji.  Boze kakvi su to rituali bili? Sadrze ona, njene teske dane i sve ono sto su devedesete donele.

Imati nekoga za prijatelja, kao sto je ONA, znaci biti  bogat i u isto vreme ponosan.

Jedva cekam ovo leto i susret sa mojom drugaricom. Nas dve u njenoj kuhinji. Svaka ima svoje mesto za sedenje. Ona prica- ja slusam. Ja pricam- ona slusa. Onda ja zvocam, jer je ona previse zadimila i popusila cigareta, pa masem rukama i otvaram prozor uz nepretsano gundjanje.

Nista se nije promenilo zadnjih dvadeset godina,samo smo nas dve malo starije…

LOLA… nekada

Postoji neko ko bolje peva ovu pesmu i od Robija i od „THE KINKS“….no, na zalost njega nemozete cuti…Taj glas zivi u mom srcu… i pevao je nekada samo meni…danas to ovako radi ROBI orginal     THE KINKS

BLIND DATE

Zadnjih meseci s vremena na vreme imam problema sa ledjnim i vratnim misicima. Ukocenost koja se manifestuje jakim bolom. Nastala zbog nepravilnog sedenja i rada na kompjuteru, rada u bolnici, a mozda sam malo preterala i sa tenisom. Fizikalne terapije su prebukirane, slobodan termin je tesko dobitii. Kukumavcim i cvilim danima, svima sam se vec popela na vrh glave, preti da eskalira.

 Jednog jutra dobijem sms sa brojem i imenom, nepoznatim.Odmah nazovem prijateljicu Beu i pitam sta je ovo. Ciji je to broj? Kaze Bea, nazovi dobices odmah termin za masazu i onako neprimetno provuce, ona radi shiatzu. 

Znate li sta je SHI-ATZU? Mislim cula jesam,znala nisam. Pomislim, hajde Saro probala si svasta, mozda ti to stvarno pomogne.

 Nazovem. Javi se prijatan zenski glas, tih i smiren da jedva cujem sta govori. Ispricam ukratko moje muke.Dok ona trazi slobodan termin, razmisljam kakav glas?Divna zena.Termin je bio u petak.

Ne znam koji me vrag nije naterao da odmah ubacim taj pojam u google i informisem se. Nekoliko dana me je kopkalo, ali ja nisam gledala. Ko zainat. Htela sam da budem u neznanju. Luda glava.

Sutradan stretnem Beu i onako kroz salu pitam: „ Je li, ona tvoja ima diplomu?“Bea prsne u gromoglasan smeh i veli, naravno….hahhhahhaaa.

Dobro mislim ja samo se ti smej. Al sta mi sad to vredi, ja imam termin pre Bee. Ja moram prva.

Petak pre podne odjurim na termin u neznaju. Moram na sesti sprat, a liftom se ne vozim iz principa. Mislim se, kad stignem do ordinacije, bicu krepana, masaza mi nece ni biti potrebna. Sva zadihana, i u izmaglici drhtavim prstom pozvonim. Prvo za pozdrav prodoran lavez, da se sve treslo. Odseku mi se noge po drugi put, prvi put je to bilo negde oko petog sprata.Bojim se uzasno pasa! Vec sam krenula da bezim natrag, kad se pomoli glava divne gospodje i upita da li da skloni psa. Mici mi ga sa ociju mislim se, a ovamo se sve fino osmehujem.

Uvela me je u ordinaciju. Mala zenica svojih mozda sezdesetak godina, predivne sede kose skupljene u pundju. Glas smiren i tih. Lagano podrhtavam, sto od psa, sto od sestog sprata peske, i ne slusam sta ona prica, zveram po zidovima trazim diplomu!

Ja zakleti medicinar, koji ne veruje ni u babe, ni u bajanja, travke, kuglice itd. Sve mislim, pitace me baba sta mi je, sta rogacim oci, ali ja vise to ne mogu ni da kontrolisem. Jace od mene. Gleda me zena u cudu, onako uzneverenu i kaze :” da predjemo na terapiju u drugu prostoriju”. Pristajem. Nemam kuda.

Uspela sam samo krajickom oka da vidim sliku nekog kostura na zidu, valjda je to bio onaj anatomski.

Predamnom ogromna strunjaca. Jastucici svih boja, jastuci u rolama, sve ukusno namesteno. Mene cinimi se jos vise ukocio vrat od trazenja diplome. No nema mi druge. Morala sam nekako da legnem na ledja i prepustim se Bakicinim rukama.

Masaza se izvodi palcevima sa pritiskom na odredjene tacke po celom telu. Postoje mesta sa energijom i putevi kojima energija tece. Svaka tacka je odredjeni organ. Slicno akupresuri, ovde su palcevi iglice.Na pojedinim mestima je bilo jako bolno, narociti ledja i vrat.

Za vreme terapije, bakica mi je  ispricala da je metoda stara 4000 godina, da su je primenjivali kinezi, da se vise radi preventivno, a ne u akutnim slucajevima. Ali posto su moji misici na ledjima u betonskom izdanju, jednom mesecno da navratim do nje.

 Trajala je terapija puna dva sata. Na svaki pritisak sam morala da izdahnem i to me je kostalo puno energije. Bila sam vec dehidrilala od silnog duvanja i izduvavanja.

Rekla mi je jos i da mi je zucni put malo najedjen, no to sam znala i bez nje, ponekad sam zmaj, a to hoce na zuc da udari.

 Posle terapije sam se osecala umorno, zedno, pospano. Trebalo mi je nekoliko minuta da ustanem sa strunjace. Bilo mi je jako hladno, ali sam uspela da se odvucem do kuce, a da ne zaspim za volanom. Nazvala sam Beu, ali joj nisam rekla da nisam videla diplomu, to sam uradila danas posto se Bea vratila sa termina kao prebijena macka…..  

P.S

Osecam se bolje, ali da sam pre terapije procitala sve na googlu, mozda ne bih ni otisla…

Bajka…

Bila jednom jedna devojcica. Imala je predivne kestenjaste oci i kosu kao vila. Isla je u drugi razed gimnazije. Nije ona bila bas pricljiva i neka cigra u drustvu, ali su se frajeru lepili, kao musice na lepak..elem, malo stariji, naravno…taj fenomen je i do danas ostao ne razjasnjen 🙂

 Visoka, vitka, duge kose, odlican sportista, „upadala“ je u oci, mada to sama nije primecvala. Kako se i kada, smuvala sa Pedjom, ne moze bas tacno da se seti, ali nije ni bitno. Vazno je to, da je Apolon bio u njenoj mrezi . Tamne puti, plavih ociju, crne kose, sta da vam vise pricam…a da, jos i ovo, bio je takodje zaludjeni sportas…

Mlada devojka u to vreme  mrzela je cvece, i sve sto ima veze sa odrastanjem. To tada nije bilo cool.

Pedja je bio pravi frajer. Ona se ponosno setala gradom i naravno sepurila neprimetno. Mada zaljubljena do usiju, sto nikako nije htela da prizna, njie bas puno ni videla oko sebe.

Prolazili su meseci. Stiglo je prolece i naravno mart mesec.

Pedja kao svaki pravi muskarac, odjuri tog 8.marta u prvu cvecaru i kupi brdo karanfila. To su ja mislim bili i poslednji karanfili koje je devojka videla.

Ona  je verovala, da dan zena, slave samo mame i da ona nije dovoljno matora, za tako nesto. Kakva uvreda?Biti zena sa sesnaest…!?

Pedja je cekao, da prodje pored banke, ali  je nije docekao. Otisla je kuci, nekom drugom ulicom. I tu je bajka zavrsila… a ko zna, da nije bilo tog odvratnog osmog marta?