To se meni samo malo prividja…

Utrcim u apoteku u zurbi da samo zgrabim neke vakcine, dolaze krpelji…..iiiiiiiiiii….u apoteku takodje ugiba frajer, visok, plave kose, plavih ociju; a kako mu dzins stoji ( hot)o tome necu i brate faca je cool, sto bi klinci rekli…

Ma ne mozes pogled da odvojis od pojave i ko da oko njega kruze neki atomcici….  i cujem boli ga grlo…

Mladi apotekar krene sa predlozima….( a mogla bih  i ja da mu priskocim u pomoc imam pedijatrsijsku diplomu) moje desno uho slusa, al ne mogu da ga gledam jer ova moja navalila da ispunim neke formulare i mislim se daj zeno, sad da pisem pa nemam cetvore oci. Dva mi trebaju za ovog pored mene….

Ja dugo zivim u ovome gradu, hodam otvorenih ociju ali ovako nesto jos nisam videla…. A bas sam htela da ga pitam jel’ to on odavde?  A znate na koga je licio, ma pljunuti on. Josh Lucas. Sad cu da vam postavim video pa onda recite da mi nisu bile potrebne cetvore oci…

Postavila sam vam video iz mog omiljenog filma( sweet home alabama) i frajer iz price je izgledao bas kao ON – Jake( Josh Lucas)

Happy End

* Pitala me drugarica, sta sam juce radila i gde sam bila…..
pa da joj odgovorim: samo u apoteci….

 

 

 

 

Necu da se probudim, ne zelim roza svet…

Otvorila sam oci jutros nesto ranije nego obicno…. Tek je svanulo, valjda…..ne cujem petlove, ne zive oni i ne kukuricu u gradu…

 

Teski kapci ko da su od olova. Pokusavam da provirim kroz roletne i dok zmirkam vidim napolju sve roza…. Roza…? Kako roza? Ne volim roza boju, zasto onda vidim sve roza?

 

Dodirnem rukama oci, da nisam mozda spavala sa naocarima za sunce?

Nista…ma verovatno su ovo prvi znaci ludila….  izjurim iz kreveta podignem sve roletne i rasirim sirom oci….ne bi li sve sto je roza nestalo, sada i to odmah….

Pozurim po kafu mozda ce mi ona pomoci, uzmem jarko crvenu solju i zapretim roza boji.

 

Otpijam toplu kaficu i mislim ovo stvarno nema smisla, zasto je neko sve ofarbao u roza… i to samo za jednu noc…pa do juce bese sve tako zivopisno, lepo, kao na slikarskom platnu, kompozicija boja, melodija sa slike sto dusu opija …

A jutros….

Kuca preko puta , trava, drvece, krovovi…komsijski pas, nekoliko macaka…su u roza boji.

 

I jos kad mi kazu dok ljutito frkcem,stavi roza naocare, da ti bude lepse i lakse dok oko sebe posmatras svet,  ja otkacim i vristim… Hocu da vrisnem i sad, a glasa ni odkud.

Znaci vidim roza i nemam glas. Nikakav glas.

A nema glasova ni oko mene. Tisina. Vidim samo paru , tek primetnu iz moje solje kafe i jedino je ona jos crvena.

 

 

Kakva misterija, zasto bas roza, zasto kad je ne volim. Mogla sam bar sve da vidim u zelenoj ili crnoj boji…. Neeee, kao da mi neko govori, crna je simbol zalosti, smrti…. kako simbol tuznih stvari, pa ja cesto nosim crno, ali ne zalim nikoga…  da, taj  neko ima pravo, mozda pomalo, onako nesvesno, nesigurno….ok. pomiricu se sa tim, ali neka nestane ova roza….

 

Nestani  molim te. A ti koji imas moc i snagu, hajde oboj ovaj moj svet nekom drugom bojom. Pozuri, promeni, uzmi novu paletu, promesaj, pokusaj….

 

Dobro jutro!

Trgnu me iz sna poznati glas.

 

Skiljim kroz trepavice, jer ako je i on roza , onda sam sigurno luda…

Imala sam srece, nije bio ofarban roza bojom, ali vam ne mogu sa sigurnoscu reci, da li sam time bila zadovoljna…

 

Cekala me je kafa u mojoj crvenoj solji po drugi put ovog jutra…

 

Prica o Franku

Doselili smo se u ovu ulicu pre nekoliko godina. Pronasli smo prelepo zemljiste i sagradili kucu…

Ulica nije preterano siroka i pruza se u polukrug,podseca na ulice iz mog rodnog grada.  Kuce su sagradjene davnih godina, prelepe arhitekture,lomljenih krovova, sa puno romanticnih prozora, terasa, prelepa dvorista…..videla sam dosta slicnih kuca u Pancevu.
Zivimo tu,sa komsijama italijanima, nemcima, austrijancima… Srecemo se svakog jutra dok uzaurbano jurimo na posao,pozdravljamo se veselo i delimo jedni drugima jutarnje osmehe….Oko osam sati je kod nas kao u kosnjici, u toj nasoj maloj ulici…

Prvi koji nam je pre cetiri godine prisao, upoznao se sa nama, ponudio soljom kafe, bio je Franko. Dok su ostali sa paznjom pratili izgradnju nase kuce i sapucuci pricali o nama , kao nekim valjda vanzemaljcima. Stranci, sa cudnim prezimenom prave kucu tu u njihovoj ulici. Vecina njih su starosedeoci, zive vise od cetrdeset godina, poznaju se generacijama. I sada dolaze neki mladi ljudi, i jos stranci.

Mi smo ih sve ljubazno pozdravljali i odlazili nasim putem. Oni su sa nepoverenjem otpozdravljali i merkali nase korake….za nama…

Franko nije imao straha, ni predrasuda, mozda zato sto je delom bio italijan, sto je malo vise komunikativniji od ostalih i sto je sa svojim novim komsijama mogao da razgovara i na italijanskom. Radovali smo se svakom susretu sa Frankom, jer smo sve vise vremena provodili u nasoj ulici…. I konacno poceli da zivimo u njoj…
Franko nas je upoznao sa svojom suprugom Irenom, veselom crvenokosom zenicom, srednjih godina, sa predivnim osmehom. Meni je vazno da vidim taj osmeh, iskren, pun topline, on odmah ugreje moju dusu.

Franko nije bio bas tipican italijan. Visok , vitak crne kose, tek prosarane kojom sedom i naravno uredne brade. Njegove crne oci su imale toliko topline. Svirao je gitaru i cesto nas uveseljavao. Proslog leta je vise puta svirao sve sto bih pozelela. Znao je i nekoliko nasih pesama… i uvek je imao vremena, da zastane poprica sa nama, procaska, pruzi ruku…

Sedeli smo na stepenicama ispred njihove kuce, sa ostalim komsijama koje smo primili u nase srce, a i oni nakon izvesnog vremena nas…

Ta druzenja su postala nasi letnji rituali. Ona su mi pomogla da ponovo pronadjem sebe i ovo moje drugo ja , koje sada na nemackom sanja…

Pratili smo kretanja aviona, koji bas tu iznad nasih glava imaju svoje zacrtane puteve, gledali zvezde, ucila ih da izgovaraju neke reci na srpskom, pevali, smejali se do kasno u noc. Prolaznici su cesto zastajali da nam kazu kako imamo divnu ulicu kako smo veseli i razdragani i da nam zavide na tome. Govorili su kako je u nasoj ulici neka posebna topla atmosfera, da se oseca mediteran na tim stepenicama i u vazduhu.

Zalivali smo cvetne baste. Takmicili se ko ce imati lepse cvece. Pricao mi je o zivotu u ulici, o tom nepoverenju i cudjenju kad se neko novi doseli, i razumevanju….

Pre nekoliko dana samo ispratili Franka na njegovo poslednje putovanje. Otisao je tiho, bez buke. Njegovo srce puno razumevanja za druge je stalo.

Bili smo svi zajedno u crkvi, sve komsije, sjedinjene u tuzi i zalosti…. Crkveni obred je bio pun topline i muzike, one muzike koju je Franko najvise voleo…

Polozila sam prelepu belu kalu na njegov sarg, pruzila ruku i pozrdravila ga poslednji put…

Jos uvek je tiho u nasoj ulici, iz postovanja prema Ireni koja ce i dalje ziveti sa nama, ali znam da ce kad dodje leto prva pozvati sve nas na te  stepenice i zapevati, jer njen Franko bi tako zeleo. Njegova muzika mora ziveti kroz nase glasove i nasa secanja na njega..

Nedostaje mi nasa ljubav mila…

Balaseviceva pesma – obrada sa yutuba….

Na jastuku… Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik…
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna…

Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje se život kruni uzalud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme ne voli heroje… I da je svaki hram ukaljalo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo…

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje…
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje…
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim…
Šta su reči… Kremen što se izliže kad tad…

Nedostaje mi naša ljubav, mila… A bez nje ovaj kurjak menja ćud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem i ja… Onako lud…
Ja znam da vreme svemu menja boje… I da je silan sjaj pomračilo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo…

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin…
I tad sam svoj… Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin…
Ponekad još… Suza razmaže tintu… I ko domina padne zid u lavirintu…
Tako prosto… Ponekad još stignemo do nas…

Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje uz moje vene puže stud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme uvek uzme svoje… I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo…

Djordje Balasevic

P.S
za one koji ne mogu da gledaju video dopisala sam reci pesme…

James Bond….II deo

fastresourcecacipne0.jpg

 Pisala sam vam vec, da u maju u nas grad na jezeru stize James Bond i da ce tu nekoliko dana snimati  novi film. Na ovoj bini na slici se izvodi opera na vodi, ove godine je to Tosca.

E na njoj ce James 007, juriiti neke lose momke i videcemo sta jos kad bude bio  film gotov.(kucnite na sliku da je vidite u vecem formatu)

No, danas citam da je proveo nekoliko dana odmora u Davosu,  nedaleko od mene u jednom  poznatom svajcarskom skijalistu, pa ce eto skoknuti  do Bregenza da upozna grad i ljude gde ce snimati.

Danas od 14h deli autograme, a onda ce jedna od najlepsih devojaka otici sa njim u Aston Matrtinu na ludu voznju po gradu….

Cini mi se da je Daniel Craig ostao „normalan“ uprkos svojim uspesima i nadam se da ce se to i danas potvrditi i to uzivo…

Ocaran je nasim gradom, a ne znam ko ne bi bio, jer grad je stvarno prelep.  Put kojim ce doci vodi pored samog jezera a u daljini alpski venci, kao ram od slike uokviruju prelepe predele. Nadam se da nece doci helijem i da ce uzivti u jednoj voznji autom…

Na slici se vidi kako izgleda predvecerje, gledano sa obala grada… Miris romantike…

Obalom se sepure prelepe palme, a sustanje njihovih listova pravi preidvnu muziku dobro ukomponovanu sa udarcima talasa…

Porodica labudova koja se svakog proleca i leta ponosno pokazuje kao gospodar plaze, uzivace u pogledima turista i po kojim zalogajem iz decijih rucica…

Naravno da se danas necu gurati za autogram i krestati zajedno sa klincima, mada kojoj zeni ne bi prijala jedna voznja u aston martinu i  Danielom Craigom za volanom….  😉

nastavice se….