Prica o Franku

Doselili smo se u ovu ulicu pre nekoliko godina. Pronasli smo prelepo zemljiste i sagradili kucu…

Ulica nije preterano siroka i pruza se u polukrug,podseca na ulice iz mog rodnog grada.  Kuce su sagradjene davnih godina, prelepe arhitekture,lomljenih krovova, sa puno romanticnih prozora, terasa, prelepa dvorista…..videla sam dosta slicnih kuca u Pancevu.
Zivimo tu,sa komsijama italijanima, nemcima, austrijancima… Srecemo se svakog jutra dok uzaurbano jurimo na posao,pozdravljamo se veselo i delimo jedni drugima jutarnje osmehe….Oko osam sati je kod nas kao u kosnjici, u toj nasoj maloj ulici…

Prvi koji nam je pre cetiri godine prisao, upoznao se sa nama, ponudio soljom kafe, bio je Franko. Dok su ostali sa paznjom pratili izgradnju nase kuce i sapucuci pricali o nama , kao nekim valjda vanzemaljcima. Stranci, sa cudnim prezimenom prave kucu tu u njihovoj ulici. Vecina njih su starosedeoci, zive vise od cetrdeset godina, poznaju se generacijama. I sada dolaze neki mladi ljudi, i jos stranci.

Mi smo ih sve ljubazno pozdravljali i odlazili nasim putem. Oni su sa nepoverenjem otpozdravljali i merkali nase korake….za nama…

Franko nije imao straha, ni predrasuda, mozda zato sto je delom bio italijan, sto je malo vise komunikativniji od ostalih i sto je sa svojim novim komsijama mogao da razgovara i na italijanskom. Radovali smo se svakom susretu sa Frankom, jer smo sve vise vremena provodili u nasoj ulici…. I konacno poceli da zivimo u njoj…
Franko nas je upoznao sa svojom suprugom Irenom, veselom crvenokosom zenicom, srednjih godina, sa predivnim osmehom. Meni je vazno da vidim taj osmeh, iskren, pun topline, on odmah ugreje moju dusu.

Franko nije bio bas tipican italijan. Visok , vitak crne kose, tek prosarane kojom sedom i naravno uredne brade. Njegove crne oci su imale toliko topline. Svirao je gitaru i cesto nas uveseljavao. Proslog leta je vise puta svirao sve sto bih pozelela. Znao je i nekoliko nasih pesama… i uvek je imao vremena, da zastane poprica sa nama, procaska, pruzi ruku…

Sedeli smo na stepenicama ispred njihove kuce, sa ostalim komsijama koje smo primili u nase srce, a i oni nakon izvesnog vremena nas…

Ta druzenja su postala nasi letnji rituali. Ona su mi pomogla da ponovo pronadjem sebe i ovo moje drugo ja , koje sada na nemackom sanja…

Pratili smo kretanja aviona, koji bas tu iznad nasih glava imaju svoje zacrtane puteve, gledali zvezde, ucila ih da izgovaraju neke reci na srpskom, pevali, smejali se do kasno u noc. Prolaznici su cesto zastajali da nam kazu kako imamo divnu ulicu kako smo veseli i razdragani i da nam zavide na tome. Govorili su kako je u nasoj ulici neka posebna topla atmosfera, da se oseca mediteran na tim stepenicama i u vazduhu.

Zalivali smo cvetne baste. Takmicili se ko ce imati lepse cvece. Pricao mi je o zivotu u ulici, o tom nepoverenju i cudjenju kad se neko novi doseli, i razumevanju….

Pre nekoliko dana samo ispratili Franka na njegovo poslednje putovanje. Otisao je tiho, bez buke. Njegovo srce puno razumevanja za druge je stalo.

Bili smo svi zajedno u crkvi, sve komsije, sjedinjene u tuzi i zalosti…. Crkveni obred je bio pun topline i muzike, one muzike koju je Franko najvise voleo…

Polozila sam prelepu belu kalu na njegov sarg, pruzila ruku i pozrdravila ga poslednji put…

Jos uvek je tiho u nasoj ulici, iz postovanja prema Ireni koja ce i dalje ziveti sa nama, ali znam da ce kad dodje leto prva pozvati sve nas na te  stepenice i zapevati, jer njen Franko bi tako zeleo. Njegova muzika mora ziveti kroz nase glasove i nasa secanja na njega..

31 thoughts on “Prica o Franku

  1. Zmajcek, covek je bio potpuno zdrav, dobio je grip, tako bolovao 2-3 nedelje, bio pod lekarskim nadzorom…i gotovo….
    Ovde u belom svetu nismo imali nikoga, a svi sa prezimenima na -vic, se prvo dobro ispitaju i prouce. A Franko nam je odmah pruzio ruku i ponudio da ako nam sta zatreba, potrazuimo njega i njegovu suprugu.

    **
    Neka bude ovo i upozorenje svima da sa GRIPOM nema sale i da se stvarno treba odlezati, a ne olako uzimati….

  2. Franko je bio nas dragi komsija. A moj deda je uvek govorio postuj komsije vise od svoje rodbine. Oni su ti najblizi, kad nesto zatreba prvi priskoce u pomoc, a dok neko od familije stigne…..prodje voz….. drzim se tih dedinih reci….

  3. Tuzna prica. Retko se srecu ljudi koji ce ti stvarno pruziti podrsku i moralnu pomoc. Lepa je ta ulica, bas je zivotna i nekako mi se cini kad si opisivala da se svi ponasate kao rodbina. Lepo je to. Nazalost to je i dalje retka situacija kod nas.

  4. Otišao čovek širokog srca… slušaće Franko na leto vašu pesmu i biće mu drago da se družite…lepo je zaista imati dobre komšije i družiti se sa njima, pa oni su nam tu, prvi…

  5. Ivane, stvarno moja ulica je mozda jedina ulica u Bregenzu koja ima zivot na asfaltu,
    preko puta su stare kuce napravljene davno, sa bastama do ulice i predivnim stepenicama okrenutim prema zapadu, tako da tu sedimo popodne i gledamo zalaske sunca…iznesemo sta ko ima, vino, sir, neki kolac….i uzivamo, stvarno sloznije nego familija…
    niko nije obavezan ni za sta , ko kad ima vremena dodje sedne..ili ode…bez obrazlozenja zasto, zato…
    Dosta ljudi seta nasom ilicom, razgledaju vrtove, kuce a bogami mnogi znaju i za nas….
    Prosle godine smo se svi okupuili i radili party u zatvorenom delu ulice i prase na raznju, bio nam je i gradonacelnik, on stanuje nekoliko kuca od mene……
    stvarno neverovatno…..meni mnogi ne veruju kad im ovo pricam…
    kad dodje sunce, slikacu i pokazacu vam kako to izgleda…..

  6. Zihernadla, komsije su prve i u dobru i u zlu…..
    slavimo i tugujemo zajedno…
    pa tamo gde sam ja odrasla, pola komsiluka nije razgovaralo, vecina je bila posvadjana, nisu se ni pozdravljali….
    mi kad god nazdravljamo zahvalimo se Bogu na dobrosusedkim odnosima,…

  7. Oh Sarah…….kako lijepo i toplo.ali i tuzno.
    Stegla mi se knedla u grlu.
    Dobre i plemenite ljude pamtimo i nosimo u sebi,jer ko je nasa srca dotaknuo,on je za uvijek ostao tu da dise i boravi.
    Tako i tvoj komsija Franco.Lijepo ime je imao……a i mnogo ljudskog u sebi.

    Potpuno te razumijem i znam koliko mnogo znaci kada se neki ljudi izdvoje iz grupe i ne libe se da budu ono sto jesu……Ljudi prvenstveno.

  8. Afroditta, da Franko je bio prvenstveno covek…. gledam njihove stepenice svakog dana, tj, moji kuhinjski prozori pravo gledaju na njihova vrata….i ja savkog dana pomislim sad ce Franko sa gumenim cizmama i soljom kafe da pozove na radnu akciju…… 😦

  9. Zao mi je sto si izgubila nekoga koga si jako postovala a verujem i volela kao komsiju.
    Kazu stariji ljudi: Komsija je najblizi rod. I to je bas tako, mozda u nekim slucajevima i mnogo vise od toga.
    Na moju zalost, tvoja prica mi dodje kao jedan od razloga da se jos vise rastuzim.
    Dragi Franko moze biti spokojan, zasluzio je pomen.

  10. Deda nisam imala nameru…..sada ne smes da tugujes…😦
    drzim ti palceve i bice sve ok. (pisala sam o strahu u jednoj prici i mojoj konacnoj pobedi….. moze se sve, samo dugo traje….)
    pozz i jedan osmeh za tebe….. 😀 )

  11. Lepo je sto ste ga ispratili uz muziku koju je voleo, lepo sto je ostavio traga na sve vas, znaci da je imao celovit zivot. Ne znam kako bez patetike da kazem da je zaista tuzno kad nas napusti neko ko je bio pun zivotne energije, valjda je onda praznina veca.

  12. Bubice, u crkvi je bio dostojanstven ispracaj uz pratnju klasicne gitare, pop je odrzao prelep govor o Franku i njegovoj porodici, jako , jako dostojanstveno…

  13. Tužno je to, ali sve nas to čeka…a kad nas sve čeka, kad malo bolje razmislim, voleo bih da me se ljudi sećaju kao što se vi sećate vašeg prijatelja, kao dobrog čoveka….

  14. Punky, ima ovakvih prica na hiljade….. meni je posebna zato sto nisam u svojoj zemlji i sto je neko tamo, ko nema pojma ni ko sam ni sta sam ni odakle sam , pruzio ruku pomoci ,(bez proveravanja, upoznavanja), a to nije bas tako lako ovde i ne desava se svaki dan….
    pisacu vam o tom zivotu ovde, obecala sam vam to jos na starom blogu…

  15. Sarah, blago tebi. Tvoje komsije su primer za srecan zivot.

    Evo bas malopre sam video kako se svadjaju dvoje komsija i potezu sudsku prijavu i noz.🙂 Ovo je stvarno seljacizam. Jedva cekam da odem iz ovog grada, a hvala bogu to ce se desiti uskoro.🙂 Ima da odem na selo gde se jedni drugi postuju, ovde u Bg-u oce jedni drugima oci da povade.

  16. Ivane, verujm mi respekt i tolerancija….. zna se red..od 12- 14h je pauza za rucak, nema buke, nema urlanja, tiho i mirno, ruca se i malo odmori i krece se ponovo na posao; leti se sedi po bastama, druzenje, rostiljanje,smeh, pesma ali kao da niko nikom ne smeta……stvarno je tako, nista ne preuvelicavam…..

    pa u svakom slucau je svako selo raj za Bg, mislim za odmor i opustanje zivaca, bez jurnjave i stesa, guzvi, redova i takvih komsija, kao ta dvojica sto ih ti pomenu…..

  17. Pricali smo Punky jednom o zivotu ovde….. meni je ok… i mislim da svako zivi onako kako to sam zeli i sam se organzuje….radi se puno, i to je istina, ali se i zaradjuje i osiguranja su dobra , a tu su vikendi, odmori praznici za ludovaja, izlete…. po broju praznika ne zaostajemo za srbijom…

    ali, evo napisacu nesto o svemu tome….. sa moje tacke gledista….. 😀

  18. Bile su u pitanju komsinice.🙂
    Kod mene su uglavnom muskarci fini i mirni, a zene… ooooo o tome ne smem ni da pricam.

    U pravu si svuda je bolje otici na odmor nego ostati u bg-u.
    Kod nas je od 12-14h, obavezno galama.

  19. Hvala ti za osmeh !
    Nema potrebe da se izvinjavas, prica je lepa ali sam ja malo tuzan.
    Ajde ja tebe da razveselim malo: glavu gore i nadji nesto lepo u tome bljak !!!

  20. Sa zakašnjenjem (a nikad nije kasno pročitati post na blogu) čitam priču o Franku. I ne samo o njemu, već o svim divnim ljudima koji su poput njega otvorenog srca, dobri i plemeniti, i koji jednog dana samo odu i ostave prazninu. ali ne svima. Praznina ostaje samo kod njima sličnim divnim, plemenitim i dobrim ljudima.

    Sara, žao mi je nije dovoljno, ali je lepo što si ovu priču podelila sa nama.

  21. Suske, hvala tebi, videla sam da je bila i kod tebe….
    Hvala ti na ovim divnim komplimentima…. a jednom cu ti je mozda ispricati onako u cetiri oka…, bilo je jako potresno…. Franko je bio neupadljivo drag komsija i prijatelj…
    Mi smo mladi ovde zapoceli nesto veliko,a on je jednostavno prisao….
    On i Irena su uzivali u mojim kolacima….

    pozz

  22. Zao mi je sto je jedna takva osoba otisla..
    Ali verujem da je on uvek u vasim srcima tako da je jos uvek tu.
    Dragi ljudi koje na neke posebne nacine volimo nikada ne odlaze.
    Oni samo predju razdaljinu od jednih vrata i oni su uvek sa one strane vrata i opet cemo se sresti. Treba samo da prodje neko vreme, i treba samo da ih se redovno secamo i da ih nikada ne zaboravimo.. tako su mene ucili.. tako i ja tebi kazem..

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s