Oluja

Olovno sivi oblaci nadvili su se nad obliznjim jezerom, a planinske vrhove zaklonili svojom sivom tezinom i spustili se dodirujuci krovove kuca. Oseca se pritisak u vazduhu, strepnja u pogledima. Jos jedna oluja kuca na vrata.

Tutnje iznad moje glave praveci sve veci mrak. Drvece se savija, dodiruje travu, lome se grane. Olujni vetar pravi vrtlog od lisca i grancica.

Isprepletane grane grle se cvrsto i hrabro gledaju vetar u oci. Ucinilo mi se na trenutak da vidim prkos u tim snaznim krosnjama dok odolevaju naletima vetra i guraju ga dalje od sebe. Po koja suva grana jos padne na tlo, predajuci se snazi vetra, a on se ponovo vrati ne bi li je  na zemlji jos jednom dodirnuo, zamolio za oprost i onda produzio dalje, sibajuci sve oko sebe.

Iznenada jedna munja obasja moj prozor i jaka grmljavina me trze iz tog vetrovitog putovanja i razmisljanja.

Vetar se polako smiruje

Drvece njise svojim granama u laganom ritmu, kao da plese na podijumu uz neku divnu sentimentalnu muziku.

Ali zato kisa tek pocinje.

Krupne kisne kapi dobuju po prozorima moje sobe kap, kap, kap, udaraju snazno po njima i krovu praveci pritom strasnu buku i tutnjavu.

Niz prozore lije kisa. Krivuda po okvirnom staklu. Putuje brzo. Zuri. Trazi put ka unutrasnjosti zemlje, odnoseci tako sa sobom sve prozorske tajne negde u dubinu u centar zemlje, tamo negde daleko, duboko, nedostizno.

A do tog centra jos nije stigao ni jedan kopac, niti jedan istrazivac. Tamo negde u toj dubini lezi i skriva se jedno malo srce, malo jezgro i nije lako doci do njega i otkriti ga…razotkriti, razgolititi …neda se ono!

Pratim krivudave potocice kako nestaju i utapaju se u mokroj i povaljanoj travi od vetra, ostavljajuci za sobom samo kaljavi trag. Po glavi mi se motaju raznorazna pitanja.

Kako li izgleda nihov put? Stignu li ikad do centra? Gde im se zavrsava trag?

Ali pogled ne doseze dublje, ne ide do srca, a ja bih da on prodre, da vidi sve te puteve krivudave, stare oziljke i nove rane.

Posmatrajuci to cudesno putovanje nisam ni primetila da je kisa prestala. Tu su jos samo sivi oblaci koji ne izgledaju vise tako zastrasujuce, jer iza njih pokusava da se probije sunce, da me dodirne svojim zracima i vrati toplinu na moje obraze.

Kisa je oprala tragove prasine, cini se kao da prozori blistaju cistocom.

No, kad sunce grane, bice na njima jos razmazanih tragova koje je za sobom ostavila voda .

Jos jedna oluja u maju, negde u Alpima….

Eto…

nemam inspiraciju

 prolece kazu, donese je sa sobom, ali kod mene jos nije stigla….

a ovo moje je evropsko, ono ne kasni…..na njega se ne ceka po kolosecima…ono jednostavno u minut stigne….

… danima gledam i slusam ove „Rane“  i bas su mi dosadile i  pozeleh da vam nesto napisem…..kad ono… A o cemu da vam pisem da budem interesantna i jedinstvena…. Pa danas svi nekako zelimo da budemo jedinstveni i prepoznatljivi ili sam ja to samo ucila u markentiskoj skoli…. Eto , ne znam….

Najvaznije od svega, „rane“ nisu na prvom mestu tj. spustile su se naslov nize i veruj te mi, vec mi je lakse…

 

 

Rane moje

Zanomanija….proteklih dana,preslusala sam skoro sve njihove pesme, ali ova je ostavila najupecatljiviji trag…. ritam pesme, reci, dikcija… i Jelena je u ovom spotu savrsena…..

Paparazi u camcu….

Juce smo naravno imali slobodno, uz to prelepo vreme i vode u nedogled.  Jezero poprimi od suncevih zraka tako lepu boju , pa se plavi i u njemu se odslikavaju okolna brdasca i bujne krosnje sa keja…

Naravno da je juce gde god bi covek krenuo bila neverovatna guzva….I ne samo zbog Jamesa Bonda, koji malo, malo pa skoci sa nekog dela krova, nase operne zgrade, nego ih je bilo na hiljade u frakovima i leptir masnama…pa su aparati pravili divnu muziku sve u ritmu, skljoc-skljoc….

Statisti su takodje bili obuceni u crno bele kombinacije, pa ti sad cik pogodi koji je od njih glavni heroj…

Mi smo se lepo odlucili da sednemo na bicikle i u velikom luku zaobidjemo tu gongulu… Uspeli smo delimicno… Jer sad morate da zamislite jezero koje je u centru izmedju tri drzave, pa su sa svih strana nadolazile kolone auta i biciklista…

Voznja biciklom, opusta i pravo je uzivanje pratiti stazu pored jezera i kroz sumice, a pored puta male kamene uvale i na jednoj bez ljudi smo napravili pauzu.

Po povratku kuci odlucimo se za voznju motornim camcem , jelte’ da malo razgledamo grad sa vodene strane i da se promuvamo oko ogromne bine na kojoj se snima…..

Covek koji nam je iznajmio camac, odmah nam je jasno stavio do znanja da ne prilazimo, eno tamo onim obelezenim delovima i da policija sve to obezbedjuje… Odklimamo glavama svi kompletno, kao razumeli smo, ma ne pada nam napamet, a i slikanje je zabranjeno…..  O.K…..

Nije mi oduzeo fotoaparat, a i ja nisma  htela to da zloupotrebim, lepo sam se pridrzavala pravila….  Sve dok se moja hrabrija polovina ne docepa volana u camcu i krenu u osvajanje jezerskih povrsina i dubina….

Vetar opasno poce da mi mrsi kosu, talasi sve veci i vidim ja vrag je odneo salu, priblizavamo se mi jahtici, onako iz daljine, nazire se kao nista veliko. No, kako smo se sve vise priblizavali tako sam ja sve jasnije videla slovo „P“ na prvom mestu reci koja je glasila…   POLICIJA…..

E, sad vise nisam mogla da cutim, pocnem da vicem, da sta ne vozi levo jos ima vremena i jel on to naglo ocoraveo da ne vidi da je to policijska jahta!!!!   U camcu u kome smo se nalazili bili su i prijatelji i klinci sa nama i nastade frka……e, vec se crvenila lampica na Jahti,a pocese da se pojavljuju i policajci sve u pancirima…  lelee, meni je dosta bilo policije kod nas kuci i demonstracija i svega sto uz to ide, zar da me apse sad pod stare dane ovde zbog nekog tamo Bonda??

Krenuli mi na levo, ali „malo morgen“, vec je skuter dolazio u nasem pravcu, sa lepo uocljivim oznakama….

Stadosmo!!! Sta smo drugo mogli??

Posle dirljivog pretresa i jako ljubaznog ispitivanja, pustise nas da se vratimo u  luku i privezemo camac….

A bas je sve lepo pocelo i dobro je da i ja ne pokazah svoju hrabrost pa ne uslikah nekoliko kadrova, jer kuda bi nas odvele tek dve hrabre glave, a i sve ostale sa nama…..

A na keju, hiljade ljudi bulji u nas i gleda nas ko najvece zlocince……a mi se svi smeskamo….mislim do kuce smo se smeskali, a posle….u cetiri oka…neeee, to  sada nije za javnost….

Eto, posle ovoga idem samo na oficijelne termine i slikanje sa James Bondom….