Atentat s predoumisljajem

Pre jedno osam dana  pocnem da osecam grebuckanje u grlu….mislim, ma nista, pila sam nesto hladno( zvucim k’o moja baka, nekada)…al grebanje se u toku noci pretvara u vatru,vatra u pravi pozar, bukti….

Nema spavanja.Trazim nesto ‘ladno da se spasim ali  ceo spas traje nekoliko sekundi. Ko ce jutro da doceka panicno gledajuci na sat utvrdim da je tek 2 posle ponoci…

U ranu zoru sa sve pozarom odjurim vatrogasnim kolima u apoteku i kupim neki sprej, ne gledam ima li glumaca oko mene, poznatih, ni nepoznatih….

Sprej pomaze na nekoliko minuta, onda ide red jogurta hladnog, red vode sa ledom, i tako 24 sata….

Ugasim nekako pozar. Jeda dan zatisje. Mislim ok, najgore je proslo! Preko brda sam, ‘ajd opet u normalan zivot.  Ha, ne lezi vraze! Opet u toku noci krenu da cure sline, da me bole zglobovi, ni jedan nije izostao, od malog noznog prsta do malog prsta na ruci…..

Ko je to jednom doziveo, zna kakav je osecaj… Niti mogu da spavam, niti da disem, niti da nesto drzim u ruci….   O, je*** ti viruse i globalno zagrejavanje i promenu klime i rakete i avione i kamione i ozonske rupe male i velike iiii….

Svanulo. Opet sam otisla u apoteku. Gleda me zena, pomalo cudno, al’ sta ja mogu. Virus me drma,nepopusta i mora  da mi pomogne il’ cu da mandrknem. Cik da nece, mora zbog zakletve.

Ovoga puta je pomoc u vidu praska.

E, to mi nije pomoglo, ni na minut. Dodje moja iskusnija polovina kuci i baci onako nonsalantno neke lekove na sto. Njemu zaribalo grlo(pored kicmenog stuba) pa skoknuo kod doktora, sto meni uopste nije palo na pamet i eto dobio te i te tablete, pa sto ja ne uzmem jednu….

Da ne duzim, nakon 30 sekundi popijem jednu, miligrama bese puno. Mislim se, ma izdrzacu ja to, bolje nego da boli…..  I takoooo, dok gutam tabletu citam malo upustvo o leku i lagano padam u nesvest, lek je za bolove u ledjima i to onako jaci za isijas, nagnjecenje nerva, slomljena rebra i ostale  delove kicme  i onda pocinje da mi se manta, da me zanosi i malkice okinem u nesvest, tako da sam svesti bas onako 100% dosla eto tek juce ujutru….

E, sad nisam nacisto, jel ovo mene neko hteo da se resi????

Advertisements

Jesen stize dunjo moja

22.septembar

 

 

A sada Balasevic:“ svirajte mi jesen stize dunjo moja“

 

 

 

 

Vec nekoliko dana mi saljes prelepe video zapise i budis jesen u meni, a znas da je volim….

Dok opalo lisce skripi pod jesenjim cipelama i njegove boje odslikavaju prolaznost u nijansama, ja uzivam da ih crtam, slikam na platnu i pisem pesme. Jesenje pesme. Nostalgijom obojene kao i samo godisnje doba, doba u nama…  

I znas cega sam se jos setila? Moj znak u horoskopu zivi u tim bojama…i sam ima tu prelepu vatrenu braon boju u sebi. Pa onda bakarno crvenu koja se preliva i prelazi u tamno crvenu, onu kao na listu vinove loze….a ja volim i vinovu lozu, doduse mnogo vise crveno vino….verujem da i to ima neka veze sa horoskopom…

Znam da ces se sada nasmejati, jer ti me poznajes jako dobro, najbolje od svih. Mada mi ponekad nisi verovala da mogu biti jaka kao lavica.

Gde sam ono stala?

Ah, da!

Nije tako tesko, pogodices ti to iz prve.

Da mogu…

Svanuo je  prohladan septembarski dan. Kosava u Bregenzu. Zavirivala je pod revere mog mantila i hladila tek razbudjeno srce. Pokusavala sam da se izborim sa vetrom da frizuru i moju skupljenu kosu u rep zadrzim nekako u normali. Ne, jutros je to bilo uzaludno. Vec unapred izgubljena utakmica.

A danas sam tako trebala jedan topao, osuncan, razdragan dan. Pokusala sam i da ga odsanjam. I taj pokusaj je zavrsio neuspehom. Bila sam skoro cele noci budna. Zvezda nije bilo. Ni meseca da mi namigne i posalje neki znak.

Znaci urota.

Zasto? Ko je kriv? Ima li krivca? Treba li ga uopste traziti?

A da juce nisam mozda previse bila vesela, smejala se ledenoj kisi i bez imalo grize savesti uzivala u takvom jednom danu?

Tvrdim sa sigurnoscu da sam ja krivac. Jedan jedini .

Za sve neuspele dane, za sve neuspele pokusaje, za sve kise i kosave.

I tek sto sam sebi priznala, promoli se sunce. Nekako stidljivo, zmirkajuci iza oblaka. Gledam ga kako se okurazilo i isprsilo tu nadamnom.

Gledam ga i mislim, zna ono da pronadje pravi trenutak i pomoli nos i stane tu da mi prkosi. Kao i ja kisi juce. Da, trebala sam tim snaznim kapima da zapretim smehom i razdraganoscu mnogo pre. Ne juce, ne danas.

Jutro je bilo tako vazno, tako ponosno i tako smelo.  A sunce prava mala kukavica, ostavilo me je na cedilu i pomalo kiselim  osmehom na mom uprkos svemu ponosnom licu…

Pazi kome zavidis

Mislila sam da mi se to vise nikada nece ponoviti. Kad se jednom opeces, budes obazriviji. No, u mom slucaju izgleda to nije tako…

Bila sam nekako sama, bez pravih prijatelja, daleko od kuce, daleko od svih dragih ljudi. Verovala da se prijatelji sticu i u zrelijim godinama, a ne samo u skolskim klupama ili u cetvrtima za stanovanje.

 

I dozvolila sam sebi taj luksuz. Pronasla prijateljicu po meri. Otvorila dusu, srce. Ponekad sam strepela i neke stvari zadrzavala za sebe. Ponekad bi jednostavno po nekoj njenoj opasci zakljucila da je tako bolje. Nekad sam i sebe krivila sto nisam bas do kraja iskrena. Ali ta neka bojaznost je uvek bila tu. Bili su to sitni problemi ili neke familijarne price, nista ekskluzivno, senzacionalno, one stvari male i velike sto ponekad zakomplikuju neke dane, a kad prodju kazes:“ boze kakva glupost“. No, to tek vidis kad prodju.

 

Trebalo mi je osam godina, da vidim ono sto su drugi mozda videli nakon par meseci, ali ja kao vec jednom opecena i imuna sada na takve stvari, nisam videla!

 

Ona sada zivi u novom okruzenju u novoj zemlji, vratila se korenima.

Bio je red da je i tamo posetim. Ucinila sam to. 

Bilo je to neko nepoznato lice, to nije vise bila ONA.

 

Ne, ona nikada nije imala ni najsitnije probleme, a tek sada ih i nece imati.

Nije mi zbog toga zao. Ja sam iskrena, ja ih povremeno imam. Nekad su mali nekad veliki. Oni su moji, deo mene. Bar se pred njom nebih nikada pretvarala.

 

Sedele smo na terasi, a moja rana na ledjima je krvarila. Osecala se ostrica noza, onako duboko tu medju rebrima.  Borila sam se za vazduh, drzala srce da ne iskoci, stiskala oci da suze ne frcaju i uspela sam. Prezivela sam! Vratila sam se kuci, ranjena, razgolicena, razotkrivena…tuzna.

 

Jos jedan vidljivi plik je na mojoj ruci.

 

Imale smo lepe trenutke, smejale se zajedno ne zelim da mislim da je i to bilo neiskreno i deo nekog plana.