Zaštićeno: Ni slika, ni rec

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements
Objavljeno pod Stihovi | Unesite svoju lozinku za pregled komentara.

Uramljeni zivot


Provela sam jednom jednu groznu noc sa prijateljicom. Bila sam pozvana na svecanu veceru. Sve je bilo perfektno: gosti, hrana, ukrasi na stolu, samo ne i raspolozenje. Lezalo je nesto u vazduhu.

Na kraju su svi otisli. Deca i muz vec bili u krevetu. Nas dve smo sedele i pricale, pricale pola noci. Bila je ocajna, izgedalo je kao da je iznutra prazna i da se cuje odjek supljine.

Osecala se nedorasla  svim zahtevima koji su pred nju postavljani i od muza na cedilu ostavljena, skrhana, umorna.

Tuzno mi je saopstila da je njen brak postao nepodnosljiv. U toku noci sve vise mi je govorila o usamljenosti, strahu i depresiji. Na kraju mi je priznala da sumnja da njen muz ima ljubavnicu, i da sve cesce razmislja da na svoj zivot stavi tacku i presudi sama sebi. Ovako, njen zivot i njen brak , ne mogu vise funkcionisati.

 

Lezala sam u krevetu i ostatak noci nisam  mogla zaspati. Bila sam kao paralisana velikom diskrepancijom u njenom zivotu: ona je bila ta koja je uvek bila aktivna, na putovanjima, organizator raznih festi i poseta.

Ona je bila ta koju sam ja pre mnogo godina upoznala kao jaku,pozitivnu zenu i tihu patnju mnogih muskaraca. Bila je lepa, talentovana, deo javnog zivota.

 

Neispavana i zabrinuta pitala sam se, sta bih mogla za nju uciniti. Poznavala sam je jako dobro i znala koliko nadljudske snage ima u njoj ako bi nesto stvarno htela.Ona je imala detaljnu sliku svog idealnog zivota i godinama je slagala komad po komad te pazle.

Sada kada je postigla to sto je zelela, morala je da se suoci sa tim da joj nista od toga sanjanog nije doneo i jos sam znala da ona nece to sve tek tako lako napustiti.

 

Kada sam sledeceg jutra usla u njenu kuhinju, njen muz je vec sedeo sa soljom kafe u ruci, a deca razdragano jurila kroz kucu. Nenaspavana i zabrinuta za svoju prijateljicu gledala sam je brizno i saosecajno okruzenu njenom porodicom.

Ona se muvala okolo, spremala decu za igranje u vrtu i prilazila mi smeskajuci se glasom punim energije:

» Halo, draga moja ! I..? Da li si i ti dobro spavala? Pogledaj samo  kako je predivan dan…?» 

Izgledalo je kao dam sam imala nocnu moru, a ne pricala sa njom o njenim problemima prosle noci. Kao da te uzasne noci nije ni bilo nikad.

Servirala je dorucak muzu,organizovala dan deci i sledece sastanke kao da se sinoc nista dogodilo nije. Ona je znala kako treba da izgleda njen zivot i nije zelela da ga bez borbe preda njenom unutrasnjem ocajanju, neispunjenosti i nezadovoljstvu. 

Veliki problem nije predstavlajo ni njen skoro potroseni brak, nego cinjenica da ona sebi samoj i drugima nije htela da prizna tuznu istinu.

Poznajete li stanje, kada  se vas unutrsnji svet i vas spoljasnji zivot  nadju u jednom spagatu netreniranog izvodjaca i kada misici i veze lagano pucaju. Ja predpostavljam( pa i tvrdim) da vecina ljudi u dugogodisnjim vezama se iznova nalaze u takvim situacijama. Nekada su one jace, nekada laganije dusevno- nervne probe.

Jednu sliku naseg zivota prezentujemo ljudima u nasoj okolini. Uramljenu. Krecemo se u okviru tog rama. I sve ono sto u tu uramljenu sliku ne pristaje skrivamo od nas samih, nasih partnera i nasih prijatelja.

Nasa potreba za pripadnoscu i povezanoscu sa drugim ljudima je toliko velika, da smo u podsvesti spremni za nju i sopstveni zivot da zrtvujemo. Da li je tako?

Moja prijateljica je bila spremnija da dusevno zamre i da sebe kinji razmisljanjima o samoubistvu, nego da svoju familiju i okolinu konfrotira sa svojim stvarnim(istinitim) potrebama.

 

Lady of the lost Time von fataetoile...I'll come back this evening....

  Lady of the lost Time by Cinzia Rizzo

 

Ledeni breg u plavim ocima

 

Imala je dvadeset godina i jedan ceo zivot pred sobom. Tek zakucala mladost na vrata trazila je da bude prozivljena i dozivljena kroz bezbrojne izlaske, zurke, osmehe, poglede.
Danicine plave oci preslikavale su najdublje plavetnilo Bodenskog jezera. Takve  carobno plave oci sa prodornim pogledom i nekom tajanstvenom hladnocom srecu se samo jendnom mislila sam posle naseg prvog susreta.
Cinilo mi se da nesto prikrivaju. Imao je taj pogled nesto sto meni nije davalo mira.
Poznajemo se tek nekoliko godina.Pre jedno par meseci banula je iznenada na moja vrata i kao iz topa uzviknula:
« Znas Sofija nije Petrova kcerka!»

Bila sam zatecena. Nisam znala sta da odgovorim.Verovatno izrogacenost ociju i ukocenost mojih vilica  u obliku reci « Staaaaaaaaaaa» su je naterali u histericni smeh.
Imala je dvadeset godina. Verovala u veliku ljubav i coveka svog zivota. Verovala da ce stati iza nje i njene odluke da na svet donese jednu zdravu bebu.Ne, nije ostao. Otisao je pre nego sto je devojcica ugledala svetlost dana.
Ostavljena. Sama. Sa vec donetom odlukom da jednoj bebi pokloni zivot u sedmom mesecu trudnoce setala je stazom oko jezera i borila se sa svojim mislima i savescu.
Znala je da mora da zivi. Morala je sebe da prisiljava na kontak sa ljudima, da izdrzi poglede okoline, ponekad i podsmeh.
Tog dana je odlucila da pliva ili da jednostavno potone.
Jos jednom je zastala i pogledala plavetnilo vode, a onda joj je iznenada prisao visoki mladic i rekao da ima najlepse oci na svetu i da te oci nisu zasluzile da budu tuzne.
Otvorila mu je dusu. Nije imala sta da krije, a nije ni mogla. Stomak je dosezao skoro do zuba.
Nije verovala kada je Petar predlozio da zive zajedno i da ce se on brinuti o svemu. U takvu jednu ljubav nije mogla da veruje. Pa ko se moze zaljubiti u zenu pred porodjajem.
Rodila se Sofija i Petar je postao tata jedne prelepe devojcice. Danica jos uvek nije mogla da veruje i svaki novi dan je sa strahom iscekivala.Nakon pet godina dobili su sina.Danica ponovo veruje.
Zajapurenog lica sa tajanstvenim osmehom stala je ispred mene i rekla:
«Zelim da mi budes kuma»
Podignutih obrva cekala je na moj odgovor.
« Staaaaaaaaa….?» vrisnula sam iznenadjeno.
«Ne postavljaj nikakva pitanja. Ti si uvek tu kad mi trebas, a u cetvrtak te trebam sa moje leve strane kao nikad do sada»
Kada sam prvi put videla Petra, prvo sto sam pomislila kako i on ima prelepe plave oci i neku tajanstvenost u njima kao i Danica. Dva ledena brega okruzena plavetnilom u isto vreme hladna i topla.
Nisam nalazila objasnjenje ni za povremena pomracenja kada bi se sunce na momenat sakrilo iza njihovih zenica i neka tajanstvena senka presla njihovim licima.
Petar me je svojom paznjom i skromnoscu „kupio“ u prvoj minuti i osecaj me nije prevario. On je divan covek.
Negde u isto vreme kad je Danica ostala sama, on je izgubio zauvek svog malog andjela . I kaze da kad god pogleda u nebo vidi njegove plave oci. Proslavio je bio tek prvi rodjendan.

Petar je ostao sam.

Tog popodneva dok je setao jezerom ugledao je Danicu, kako zastaje nadomak vode. Ucinilo mu se kao da se bori sa zivotom. Osetio je potrebu da joj pridje i obrati joj se. Njegov osecaj ga nije prevario. Spasao je dva zivota.
Pre nekoliko dana bila sam svedok jedne velike i neobicne ljubavi. Stavila sam potpis na njihovu zelju za jednim prezimenom, jer zajednicki zivot vec imaju.

 

56.strana, 5.recenica

Videla sam ovo kod    Suske,  zgrabila prvu knjigu i evo rezultata….


A pravila su sledeca:

1. Zgrabite najblizu knjigu

2. Okrenite stranu 56

3. Pronadjite petu recenicu

4. Napisite unos s tom recenicom i pravila igre


1. „Schwerelos“, Ildiko’ von Kürthy

2.  Strana 56 (nema naslov)

3.“ Einer dieser Idioten war meine große Liebe und hat sich nicht mal an mich erinnert!“

img_0199

 

Mlada nemacka autorka pise savremeno, vickasto sa puno humora i ponekad imam osecaja na svoj racun, iskreno, opipljivo, zivotno….

Meni prija ovo  njeno vidjenje zivota u ovim tmurnim hladnim novembarskim danima, jer mi izmamljuje osmeh i uz nju zaboravljam svkodnevicu….

 

***

(schwerelos= beztezinski, ja bih prevela kao „lebdenje“…

a 5.recenicu ovako:“ jedan od tih idiota bio je moja velika ljubav, cak me se nije ni setio.“)

Zeleni fijaker

Letnji raspusti kod dede na selu bili su izvor mnogih avantura. Inspirisani  vratolomijama Toma Sojera, druzine Pere Kvrzice, Pipi dugom carapom i mnogim drugim pricama koje bi nam na tren podarile krila, jedrili smo oblacima nase maste visoko, zategnutih jedara.
A nasa masta nije imala kraj…
Secam se, da smo, na jednom tremu imali ostatke nekog (Trem je imao slamnati krov i na desetine pticijih gnjezda u njemu.) starog fijakera. Podignut radi zastite od vlage i kise, stajao je tamo godinama. Bio je kao stvoren za nase igrarije.
Sluzio je kao svemirska stanica, bratu i njegovom pomocniku Raji.
Njih dvojica su dane i nedelje provodili u njemu. Verali se po tremu, nesto pravili, kucali, vukli na metre zice i kablova i sve to u velikoj tajnosti. Glumili ponosne i nadurene klipane. Nama, devojcicama pristup je bio strogo zabranjen.
Jednog letnjeg dana, docepali su se nekog starog radija, braon-zute boje, sa dva velika okrugla dugmeta sa leve i desne strane( mislim da je bio nemacke proizvodnje) i celi dan su proveli u fijakeru potpuno tajanstveno.
Fijaker se nalazio na visini od jedno cetiri-pet metara, drzale su ga grede i samo uz vesto veranje po gredama se stizalo do njega.
Nisam umela da se penjem uz gredu a i strah od visine je bio jaci od moje radoznalosti.
Obicno sam stajala ispod njih i moljakala da mi bar nesto otkriju i kazu sta to tamo spremaju. Dosadjivala sam stalnim zapitkivanjima, ali nisam htela da odustanem dok bar nesto ne saznam.
Odozdo se video po neki komad zice, kabla, deo stare krovne antene, njihove cupave glave. Retko su mi odgovarali. Znali su  ponekad da se iscere musavi i masni  odozgo i ljutito odbruse:
“Nije ovo za bebe i kukavice!”
“Brisi kod mame i ne cvili tu!”
„Ovo je samo za hrabre!“
“Sto si bre, takooo dosadna, samo nam smetas!”
Ali ja se nisam predavala. Zelela sam da se  nekako domognem tog vasionskog broda i vidim tu cudesnu radio stanicu koja navodno funkcionise.
Osluskivajuci njihova saputanja i price koje su dopirale do mene, samo sam jos vise mucila sebe.
Danima sam smisljala plan kako da ih namagarcim.
U to vreme eurokrem je bio trazena poslastica. Zamolila sam mamu da kupi tri komada. To danasnja deca mozda nece razumeti, ali u nase vreme to se dobijalo na slavu ili rodjendan. Bila su to neka druga vremena.
Kao i svaki drugi dan, brat i njegov drug su vec „visili“ u fijakeru  razgovarali radio stanicom, vikalii su, zvali nekoga i bili u pravom radnom zanosu, sve dok se nisam pojavila sa eurokremom u ruci.
Lizala sam svoje prstice sve u slast, cmoktala i sistala ko plovka, ne bi li me samo primetili, naravno i eurokrem. Nije dugo trebalo i spazili su ga.
Izvirili su iz fijakera cupavi, musavi, masni i povikali u glas:
„Hej, otkud ti tooo, hocemo i miiii!“
„Odakle ti eurokrem?“
„Daj i nama malo!“
Rekla sam im odvazno, ako dobijem dozvolu da vidim taj njihov vasionski brod, onda ce oni za uzvrat dobiti kremic. Nestali su iza stranice fijakera. Culo se samo saputanje i domundjavanje.
Dok sam cekala odluku, nekoliko vrabaca izletelo je iz svojih gnjezda u potragu za hranom. Culo se sistanje mladih vrapcica. Videla sam i njihove kljunice kako izviruju iz slamnatih gnjezda.

Iznenada su dve cupave glave pune slame izvirile i klimajuci u znak odobravanja, promrmljale:

„Hajde popni se, ali prvo pokazi kremic“.
Izvukla sam dva iz dzepa i mogla da krenem sa veranjem prema njima.
Nije bilo ni malo jednostavno, verujte mi na rec. Zatvorenih ociju pokusala sam da savladam uspon i stigla do prve grede i odmah sela.

Zurila sam radoznalo u fijaker i nihovu kao radio stanicu. Trebalo mi je samo jos par koraka i da budem na sigurnom. Skupila sam svu hrabrosti i ustala naglo, udarila glavom u slamnati krov i ostala prikovana na njemu, jer se u moju glavu zario esker.

Brat me je prvo zadirkivao i govorio da ubrzam, zasto nepomicno stojim, samo jos jedan korak vikao je!  Nisam mogla dalje, ni korak!
Tek kad je primetio da krv curi niz moje obraze  panicno  je dozivao mamu i vristao od straha! Dok je njegov hrabri drug prekrio oci rukama.
Nisam mogla da vristim. Jecala sam i plakala tiho. Suze pomesane sa krvlju lile su niz moje obraze i vrat. Noge su se tresle i mogla sam svake sekunde tresnuti na zemlju sa pet metara visine.
Kakav sam ja baksuz? Prvi put krenem hrabro i eto kako zavrsi, ostanem da visim na ekseru!
Skupili su se naravno svi ukucani i pola komsiluka, da utvrde sta se iza takve dreke moga brata krije. Jer ovaj je drecao kao da mu kozu deru!
Nakon kratkog vremena i vecanja, zagledanja moje glave, opipavanja eksera, odlucili su se da me spasu i nekako spuste na zemlju.
Mama i deda su uspeli bukvalno da me otkovu i spuste. No, na noge nisam mogla! Hitno smo odjurili u bolnicu.
Ekser naravno nisu poneli. Ostao je zakovan u gredi.
U hitnoj su svi bili zgranuti, kad su me videli onako krvavu, a onda pitali gde je ekser. Posto su utvrdili da on nije u mojoj glavi, nastala je panika jer krvarenje, nije prestajalo, pa su mi lepo oprali ranu, osisali jedan deo kose, obrijali i zaheftali rupu.

Na kraju se, sve dobro zavrsilo, dobila sam veliki zavoj preko glave, izgledala sam kao egipatska mumija, a injekciju protiv tetanusa sam bez protesta primila.  Preplaseni i izmuceni vratili smo se kuci, gde su nas moj brat i cela druzina organizovano u spaliru cekali i naravno nisu mogli da zadrze osmehe i kikot kad su me videli umotanu u beli zavoj.

Kasnije su priznali da su skoro napunili gace od straha. Brinuli sta ce biti sa njima, ako se meni nesto nedaj Boze dogodi ili ostanem u bolnici.

Mama je bila srecna da se sve dobro zavrsilo, pa nam je svima podelila kolacice i sok, ali i dodala ozbiljnog lica da ce mo o ovome jos razgovarati!

Stari zeleni fijaker godinama je stajao na istom mestu sa onim istim radiom u njemu i svim kablovima, antenama i zicama.

Vrapci su i dalje ziveli sretno i nesmetano u slamnatom krovu i ispunjavali ga svojim cvrcanjem.

No, mi smo plovili na nekim drugim oblacima i krenuli u organizovanje igara bez granica, ovog puta na zemlji…!