Zeleni fijaker

Letnji raspusti kod dede na selu bili su izvor mnogih avantura. Inspirisani  vratolomijama Toma Sojera, druzine Pere Kvrzice, Pipi dugom carapom i mnogim drugim pricama koje bi nam na tren podarile krila, jedrili smo oblacima nase maste visoko, zategnutih jedara.
A nasa masta nije imala kraj…
Secam se, da smo, na jednom tremu imali ostatke nekog (Trem je imao slamnati krov i na desetine pticijih gnjezda u njemu.) starog fijakera. Podignut radi zastite od vlage i kise, stajao je tamo godinama. Bio je kao stvoren za nase igrarije.
Sluzio je kao svemirska stanica, bratu i njegovom pomocniku Raji.
Njih dvojica su dane i nedelje provodili u njemu. Verali se po tremu, nesto pravili, kucali, vukli na metre zice i kablova i sve to u velikoj tajnosti. Glumili ponosne i nadurene klipane. Nama, devojcicama pristup je bio strogo zabranjen.
Jednog letnjeg dana, docepali su se nekog starog radija, braon-zute boje, sa dva velika okrugla dugmeta sa leve i desne strane( mislim da je bio nemacke proizvodnje) i celi dan su proveli u fijakeru potpuno tajanstveno.
Fijaker se nalazio na visini od jedno cetiri-pet metara, drzale su ga grede i samo uz vesto veranje po gredama se stizalo do njega.
Nisam umela da se penjem uz gredu a i strah od visine je bio jaci od moje radoznalosti.
Obicno sam stajala ispod njih i moljakala da mi bar nesto otkriju i kazu sta to tamo spremaju. Dosadjivala sam stalnim zapitkivanjima, ali nisam htela da odustanem dok bar nesto ne saznam.
Odozdo se video po neki komad zice, kabla, deo stare krovne antene, njihove cupave glave. Retko su mi odgovarali. Znali su  ponekad da se iscere musavi i masni  odozgo i ljutito odbruse:
“Nije ovo za bebe i kukavice!”
“Brisi kod mame i ne cvili tu!”
„Ovo je samo za hrabre!“
“Sto si bre, takooo dosadna, samo nam smetas!”
Ali ja se nisam predavala. Zelela sam da se  nekako domognem tog vasionskog broda i vidim tu cudesnu radio stanicu koja navodno funkcionise.
Osluskivajuci njihova saputanja i price koje su dopirale do mene, samo sam jos vise mucila sebe.
Danima sam smisljala plan kako da ih namagarcim.
U to vreme eurokrem je bio trazena poslastica. Zamolila sam mamu da kupi tri komada. To danasnja deca mozda nece razumeti, ali u nase vreme to se dobijalo na slavu ili rodjendan. Bila su to neka druga vremena.
Kao i svaki drugi dan, brat i njegov drug su vec „visili“ u fijakeru  razgovarali radio stanicom, vikalii su, zvali nekoga i bili u pravom radnom zanosu, sve dok se nisam pojavila sa eurokremom u ruci.
Lizala sam svoje prstice sve u slast, cmoktala i sistala ko plovka, ne bi li me samo primetili, naravno i eurokrem. Nije dugo trebalo i spazili su ga.
Izvirili su iz fijakera cupavi, musavi, masni i povikali u glas:
„Hej, otkud ti tooo, hocemo i miiii!“
„Odakle ti eurokrem?“
„Daj i nama malo!“
Rekla sam im odvazno, ako dobijem dozvolu da vidim taj njihov vasionski brod, onda ce oni za uzvrat dobiti kremic. Nestali su iza stranice fijakera. Culo se samo saputanje i domundjavanje.
Dok sam cekala odluku, nekoliko vrabaca izletelo je iz svojih gnjezda u potragu za hranom. Culo se sistanje mladih vrapcica. Videla sam i njihove kljunice kako izviruju iz slamnatih gnjezda.

Iznenada su dve cupave glave pune slame izvirile i klimajuci u znak odobravanja, promrmljale:

„Hajde popni se, ali prvo pokazi kremic“.
Izvukla sam dva iz dzepa i mogla da krenem sa veranjem prema njima.
Nije bilo ni malo jednostavno, verujte mi na rec. Zatvorenih ociju pokusala sam da savladam uspon i stigla do prve grede i odmah sela.

Zurila sam radoznalo u fijaker i nihovu kao radio stanicu. Trebalo mi je samo jos par koraka i da budem na sigurnom. Skupila sam svu hrabrosti i ustala naglo, udarila glavom u slamnati krov i ostala prikovana na njemu, jer se u moju glavu zario esker.

Brat me je prvo zadirkivao i govorio da ubrzam, zasto nepomicno stojim, samo jos jedan korak vikao je!  Nisam mogla dalje, ni korak!
Tek kad je primetio da krv curi niz moje obraze  panicno  je dozivao mamu i vristao od straha! Dok je njegov hrabri drug prekrio oci rukama.
Nisam mogla da vristim. Jecala sam i plakala tiho. Suze pomesane sa krvlju lile su niz moje obraze i vrat. Noge su se tresle i mogla sam svake sekunde tresnuti na zemlju sa pet metara visine.
Kakav sam ja baksuz? Prvi put krenem hrabro i eto kako zavrsi, ostanem da visim na ekseru!
Skupili su se naravno svi ukucani i pola komsiluka, da utvrde sta se iza takve dreke moga brata krije. Jer ovaj je drecao kao da mu kozu deru!
Nakon kratkog vremena i vecanja, zagledanja moje glave, opipavanja eksera, odlucili su se da me spasu i nekako spuste na zemlju.
Mama i deda su uspeli bukvalno da me otkovu i spuste. No, na noge nisam mogla! Hitno smo odjurili u bolnicu.
Ekser naravno nisu poneli. Ostao je zakovan u gredi.
U hitnoj su svi bili zgranuti, kad su me videli onako krvavu, a onda pitali gde je ekser. Posto su utvrdili da on nije u mojoj glavi, nastala je panika jer krvarenje, nije prestajalo, pa su mi lepo oprali ranu, osisali jedan deo kose, obrijali i zaheftali rupu.

Na kraju se, sve dobro zavrsilo, dobila sam veliki zavoj preko glave, izgledala sam kao egipatska mumija, a injekciju protiv tetanusa sam bez protesta primila.  Preplaseni i izmuceni vratili smo se kuci, gde su nas moj brat i cela druzina organizovano u spaliru cekali i naravno nisu mogli da zadrze osmehe i kikot kad su me videli umotanu u beli zavoj.

Kasnije su priznali da su skoro napunili gace od straha. Brinuli sta ce biti sa njima, ako se meni nesto nedaj Boze dogodi ili ostanem u bolnici.

Mama je bila srecna da se sve dobro zavrsilo, pa nam je svima podelila kolacice i sok, ali i dodala ozbiljnog lica da ce mo o ovome jos razgovarati!

Stari zeleni fijaker godinama je stajao na istom mestu sa onim istim radiom u njemu i svim kablovima, antenama i zicama.

Vrapci su i dalje ziveli sretno i nesmetano u slamnatom krovu i ispunjavali ga svojim cvrcanjem.

No, mi smo plovili na nekim drugim oblacima i krenuli u organizovanje igara bez granica, ovog puta na zemlji…!

46 thoughts on “Zeleni fijaker

  1. Moja draga Crvenkapica je trazila jednu moju pricu, nevinu i mirisljavu….malo je predugacaka za blog, pa se unapred svima izvinjavam i zahvlajujem na procitanom, ili neprocitanom tekstu…
    😀

  2. Neverovatna priča, ali pazi kad i ja imam vrlo sličnu iz detinjstva…i čak šta više moj drug i ja smo isto odbijali da pustimo devojčice i u nekom zanosu igre mojoj sestri razbili arkadu, joj Bože…kakva slučajnost…

  3. Nije predugacka, uzivala sam citajuci je, i prozivljavala sve (moc percepcije), i usrala sam se kad si se zakucala za ekser jbt. Dobro si prosla.
    Bas ti je nevina prica do mojega, nevina sa endom u bolnici, uf.
    Moras jos neku gde nema krvi🙂

  4. Jes ovo je bas lepa prica jes malo krvava ali sve to ide u taj period odrastanja.Moja bi se svaka prica iz tih ludih dana zavrsila ovako i onda sam ja pala ( sa bicikla,rolsula,drveta,ma na ravnom betonu…) i krvavih kolena otisla kuci….
    E i mi igrali te igre bez granica.

  5. E, ova prica je po mojoj meri. Da ti budem iskrena, nisam bas neki ljubitelj poezije. Vise volim autobiografske ili neke druge pricice. Naravno, dobro se zavrsilo, ali nije bilo naivno. Mislim da svako od nas ima neku opeljenu pricu iz detinjstva. Ja sam se probola viljuskom (srebrnom) koja je imala samo dva povijena siljka. E, jedan od njih mi je prosao kroz kozu ispod nokta palca. Znaci, usao i izasao, a deo je bio pod kozom. Uf, mama se uspanicila, ali sam ja morala da izvucem viljusku, pa na tetanus.

  6. Odlična priča i odlično napisana.🙂
    I kao što reče bila su to neka druga vremena i nestašuci su bili drugačiji. Bili smo slobodniji …

  7. Men nije dugacka, procitala sam je u jednom dahu. Lepa je i nostalgicna. Bas mi nekad mnogo zao sto danas deca ne umeju da se igraju kao mi…

  8. Punky
    e, pa i kod vas nije moglo bez rana i krvarenja….. 😀
    *konacno mogu kod tebe u posetu, ne znam sta je bio uzrok, ali nisam mogla da otvorm tvoju stranicu…

  9. Zelena

    a pa bice jos nekih naslova na zeleno 😉
    a o zakucavanju na jekser , sta da ti kazem…bilo je strasno tako hodati sa rupom na glavi….kako sam se zakucala….grrrbrrrree….uh,uh…
    …..i bice jos nevinih prica bez krvi, el’ moze samo sa po kojom masnicom na celu, i dvaes vaspitnih po turu….. :mrgreen:

  10. Crvena kapice

    sta se ti bunis, pa vidis da volis crvenu boju, pa sad krv…ufffff…..ja htela svima da udovoljim…..te zeleno, te crveno….
    hiiiihhi…..a i ti si okidala na ravnom….. 😆

  11. Dudo,

    drago mi je da ti se dopala prica, a vidim i ti si bila djavoljak, kako si to izvela sa viljuskom , slucajno ili eksperimentisala….. 😆

  12. Suske
    😀
    zapisujem tako dogadjaje iz detinjstva , kad god bi se neceg setila ili me nesto asocira, mada sam vec dosta zaboravila…. mislim da ce klinci jednog dana uzivati citajuci tako neke dogodovstine iz kog ono veka?????
    Danas oni sa nitenda ne mogu ni da padnu kako treba a ne da se nabodu na ekser…. :mrgreen:

    Hvala i pozz

  13. Sanja i Deda

    drago mi je da vam se dopalo…. 😀
    imam ja dosta napisanog nostalgicnog materijala, samo trebam malo to da uredim i stavim vama na citanje….
    * danasnja deca nemaju pojma o igrama kakve smo mi igrali, a posto nismo imali drugog izbora morali smo biti mastoviti i od nista napraviti puno….
    pozz

  14. Naprotiv, bila sam jako dobra i vredna. Htela sam da probusim jednu drvenu sipkicu. I prvo mi palo na pamet – viljuska. Bila sam vrlo ozbiljna i radna. I najebala, s oprostenjem. A djavolak je bila moja mladja sestra, koja je dobijala dnevnu porciju batina, svaki dan. I obicno se sakrivala iza mene i kukala i molila mamu da je ne bije, dace biti dobra, ajooooj, Dudo, ne daj me, mamice moja mila, nemoj me tuci. A mama, sve besnja, vitla varjacom, pa sve po mojim nogama jer ja nisam dala seju, pa sam zato fasovala. Bivalo je da se i bacaka po podu sve mlatarajuci nogama da mama ne moze da joj pridje. Eto, to ti je prava istina. I dan danas volim da majstorisem, a pricam i lepe price mom Matijasu (sestricin sin).

  15. A, fijaker, jos da imas sa kim da se vozis, hm, prava lepota i uzivancija. Zamisljas li, onako ususkani u neko krzno, zagrljeni, zagrljeni….

  16. Kako je ovo divna prica.. Mislim, divna je zato sto se sve lepo zavrsilo, a opet nosi duh jednog drugog vremena i detinjstva. Svi imamo slicne dozivljaje i ma koliko delovali tragicno, ipak ostaju u nekom lepom secanju kad prodje neko vreme..
    Ja sam sebi sipala super lepak u oci, na primer, pa nisam mogla da ih otvorim i onda su me vodili u urgentni. Ali taj dan mi je ostao ipak u nekom prelepom secanju..

  17. Uzivala sam u tvojoj prici.😀

    Tako je bilo nekada,bili smo slobodni,puni zivota.Padali smo i podizali se.
    Kad se samo sjetim mojih vragolija.Gurala sam nos i gdje je trebalo i gdje nije.Koljena,laktovi i nos….vjecno izgrebani,“ukraseni“ ranama.Pela sam se na drveca i padala.Nisam uvijek sve prijavljivala,sutila sam.E’ …..to vrijeme! Kad vec spomenu eurokrem,ima ga kupiti kod nas,ali u jednoj specijalizovanoj prodavnici.Jednom prilikom sam kupila jedan.Mogu ti reci,da to nije bilo vise to.Sve u svoje vrijeme.Mi smo imali jos jedan specijalitet u to vrijeme,a to je rum-plocica u zemicki.Zamisli te lude kombinacije? 😉

  18. i ja sam uzivala, i ako sam na momenat bila zajedno sa tobom „zakucana“. Sto si me prepala!!!

    Detinjstvo.. najlepse doba, bezbrizno i puno radosti. Mozda je sada sve drugacije, samo mozda, jer mi danas na to gledamo drugim ocima, a deca i dalje imaju „decija“ srca i oni uzivaju u svom malom svetu
    Pozz draga Sarah!😛

  19. Sarah, baš divno podsećanje na nekadašnji način igranja dece, po drveću, šupama,starim kolima i fijakerima. Kad ovako nešto pročitam, podsetimse kpliko smo bili bezbrižni i mi i naši roditelji, bez obzira na ovakve ispade, koji idu u radni staž 😆
    Jednom sam kod babe skočila sa klupe na sekiricu za cepkanje drva, pa posred tabana rana , pa ambulanta, pa kopče, pa šantanje na jednoj nozi, ali na sreću ništa nije presečeno, samo dokaz o nestašlucima. Danas deca samo sede, nije ni čudo što se goje, a mi smo jedva ulazili unutra da jedemo 😆

  20. Zelena
    dobro me podseti imala sa snimak glave MRI….i ljudi videli neke male promene , pitaju me da li sam imala neki potres udarac, udes …..i ja jbt. zaboravila da izvestim o ekseru….. 🙄

    a ko zna sta je sa krvlju jos iscurelo…. 😛

  21. Afroditta
    rum plocica u zemicki…..???? objasnavaj molim te malo podrobnije….
    ja se toga ne secam….

    ….slobodnije smo ziveli, vise u prirodi, na igralistima, drvecu….druzili se…onako u ulici svi sa svima….toga vise nema…..bar ovde kod mene…puno manje i bez sponatnosti ali to nam je nametnuo i sistem zivljenja i posla, iiiiiiiiiiiiiiiitdddd….

    imam ja ovakvih prica jos na lageru….. 😉

  22. Naivna
    zakucavanje je bilo, kuku-lelel…..
    a ja prpadzija samo tako…..vise se nisam nigde pela, niti ista proveravala ,
    pa ni na tresnju nisam smela….. hiihi

  23. Makarone

    nisu mogli da nas pokupe pred vece…niko nije hteo na spavanje….i nikad nam nije bilo dosta igranja i ludorija…..uvek je bilo jos samo pet minuta….
    tako je gojaznost i i druga obolenja su u neverovatnom porastu kod dece…i sve zbog ne mobilosti….

    drago mi je da se i tebi prica dopala… 😀

  24. Pa nista,popolimo zemicku(kiflu) i stavimo rum plocicu u sredinu.
    Ne znam tacno gdje je nesporazum?
    Predpostavljam da se sjecas rum plocica? (cokoladna stangla sa okusom ruma) 😉
    Ne znam jesam li ovog puta konkretnija ako ne,probacu ponovo. 😀

  25. U bre, Sarah, ti si bila bas pravi djavolak po pitanju tog zabijanja ekstera u glavu.
    mogu ti reci da sam se i ja onako bas ukocio dok sam citao ceo razvoj dogadjaja i tvoje stajanje na gredi sa zabijenim eksterom u glavu. Sva sreca pa je ekster bio mali, inace bi ti samo tako stajala.

    Elem, bila su to neka druga vremena, mislim danas kada klincima kazes za pracku, luk i strelu – stanu i gledaju te ko tele u sarena vrata. Taj stari radio sto si pominjala, imam ga ja, igrom slucaja naleteo je jedan covek i hteo da ga otkupi za 1000 evra, posto je jos uvek u funkciji, od drveta i onako je nazad otvoren. Medjutim neke stvari nemaju samo novcanu vrednost vec i nesto vise.

    Pozdrav i citamo se.

  26. A eto, ja htela nesto da prilepim,a lepak nije hteo da se otvori, pa sam ga malo cekicem cuknula(pametna mi glava) pa je puko i skroz me isprskao😛 , i po ocima i po faci i tako..
    Prvo su mi se svi smejali, i tek kad im je stao jebeni napad smeha onda su mi razdvojili oci nekom sibicom i ispirali necim..
    I onda sam isla na neki hip hop koncert.. Bila su to divna vremena!😀

  27. Ivane
    sta bih danas dala za taj radio???
    skoro sam ga videla u nekoj nasoj seriji….???

    * a ja sam bila baksuz, a ne djavoljak….. 😦
    pozz

  28. Neprilagodjena

    cekic, pa da sta je nama sve padalo na pamet, jos si dobro prosla, sta da ti je uleteo u usta i zalepio ti jezik….hihii :mrgreen:

  29. Nekad kad smo bili decurlija🙂 Jos vucem oziljke na kolenima, od raznoraznih glupijada. Vidim svog debeljuskastog brata sa pikado strelicom u obrazu, roknuo ga Panta glista, sebe na novim rosulama kako bez kursora ulecem u babu sa cegerima, pozorisne predstave da cebetom umesto zavese, ulicni maskembal, prirucne kolibe na drvecu. EEE, LEPA VREMENA. Slatka pricica Saro.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s