Cvorovi i vezice…

Ispricala sam jednom nekome jednu tajnu. Bolje receno odala tajnu. Ne, nije ona bila nicija, bila je moja. Ovoga puta sam izdala sebe.

Dosao je decembar i nekako vreme za svodjenje racuna. Dani su kraci, brzo padne noc.

Vemena previse za razmisljanje uz pravljenje bozicnih keksica, kuglica, raznobojnih slatkih tajni.

Da li je moguce da sam se prevarila? Da li je moguce da mi to neko moze nekada prebaciti, onako usput… Ne, neverujem. Verovatno je i ovoga puta samo bio brzi jezik od pameti. Nije bilo vremena za razmisljanje… Sat upozorenja zavijao je  tu pored rerne, trebalo je pospremiti kekse i namazati crvenom marmeladom.

Necu dozvoliti da ovo vreme i ovi dani prodju u nekom negativnom sabiranju i oduzimanju. Podigla sam casu i nazdravila vremenu koje trci tu ispred mene. Maraton je to! Nema predaje, samo jaki  i izdrzljivi stignu do cilj linije.

Pripreme pred pocetak novog, obojila sam mirisom vanile i cimta, limunovom korom…Mirisom kuvanog vina.

Mirise i moja kosa, mirise i moja dusa. Verovacu ovom miru.  Dacu mu jos jednu sansu.

Da pobedi, da grudima padne na cilj.

«Loslassen…»  kazu prijatelji austrijanci. Pusti sve, odvezi sve uzice, pusti da se klupko odmota, neka se neki zamrseni koncici sami raspletu.  Neka izrastu im krila, neka polete…Mozda ce biti bez padova, ali to nemozemo znati, pre nego sto ih ne pustimo…

Zato sam odlucila da pustim sve van iz moje duse, da je oslobodim  i stanem. Stanem na kamen i krenem jos jednom, bez  osvrtanja.  Jos jedan duboki udah i ja sam spremna.

 

Dragi prijatelji sa raznih blogova,

zelim vam prvenstveno zdravlje,

zelim vam slobodu duse,

zelim vam da ako niste naucili da ucite sa mnom,

nikada nije kasno i niko se naucen rodio nije.

Zelim vam toplinom i razumevanjem protkane predstojece praznike.

Ziveli!

 

Christmas in my heart- Sarah Connor

 

 

 

Zvezdana prasina

 

Noci su kao stvorene za zdrav san, takodje i za lude provode. Ponekad tihe, tamne, a nekad obasjane mesecom ocaravaju nas i daju novu inspiraciju i novi impuls zivotu.

Obicno nocu spavam , ali ima onih noci kada negde u daljini vidim poznate i nepozante likove, sanjarim i pokusavam da se setim detalja i noci provedenih u divnom drustvu, podeljenih sa dragim ljudima.  Pri tom mislim i na prijatelje i na osobu koju sam u tim nocima jako volela i zelela da dugo koliko traje noc gledam u njene oci i u njima vidim sve ono sto mi je tog trenutka bilo tako vazno. Osim sto smo se gledali u oci, gledali smo cesto i u nebo i zvezde na njemu.

Zvezde padalice su bile tu da se jos koja zelja onako udvoje na brzinu pozeli, dok bi one u padu zavrsavale svoj uzareni put. Boze koliko  jos zelja  je neostvareno ostalo.

 Ako kazem da vise volim zimske noci, slagala bih vas, jer podjednako volim i letnje i sve noci u kojima caruje ljubav, toplina, dobre vibracije i romantika…

Nocne setnje i miris noci vec u sebi sadrze to sto ih cini posebnim. Kada se samo senke naziru, kada se samo oseca i kada stisak ruke , voljene ruke govori vise od hiljadu reci i na raznim jezicima sveta.

Koliko  je samo tajanstvenosti u senkama i njhovom plesu, koracima koji odzvanjaju i slatkim suskanjima i saputanjima i ponekom prigusenom osmehu.

A onda neko iznenada cikne : «gle tamo, zvezda padalica»

Zamisli zelju i prepusti se zvezdanoj prasini…

Izaberite neko tamnije mesto 12.decembra kazu da ce zvezde padalice imati svoj maximum. Bice vidljive izmedju 21h pa do 6h… Prepustite se fenomenu zvezdane prasine…


 

 

 

Jednom davno…

Ukrao mi je srce…

Neko je rodjen sa njim, neko bez njega. Ja sam rodjena bez. Rekli bi neki «bez sluha», o, ja bih rekla bez glasa, onog muzikalnog….

Ne mogu reci da sam bez sluha jer cini mi se da imam sluh za lepo.

A sve je pocelo u osnovnoj skoli. Muzicko obrazovanje, do, re, mi, fa so, la,… i pracenje takta udaranjem obicne olovke o staru klupu…

Od nas tridesetak, samo je jedna devojcica svirala klavir,a mi ostali bili pravi duduci.

Meni bilo draze da drzim odbojkasku loptu nego frulu.

Tako smo mi cesto nagovarali Bilju da sedne za klavir i da malo uzivamo, tu mislim pocinje razvijanje sluha za lepo. A znala je ona to bas onako odistinski.

Pevala sam ja i u mnogim skolskim horovima, bila moda ili moranje, ne secam se vise. Al sreca moja bilo nas vise pa moje falsiranje niko nije ni primecivao. Kad god bi mogla ja sam dobrovoljno recitovala i bila ucesnik recitala. Za to sam pa imala sluha.

Muzika je deo moga zivota. Jedino nisam mogla uciti uz radio. A poznavala sam mnoge koji su mogli i zavidela im na tome. Sada da li su oni nesto od programa na» 202» i culi to je bilo drugo pitanje.

Nije bila ni gitara, ni klavir, ni flauta, moje srce je ukrao saksofon. I to jos u srednjoj skoli. Kazu da sam bila cudna jer sam volela da slusam dzez i tako neku «cudnu» muziku u to vreme…

Dovijala sam se na sve nacine i dolazila do muzike u kojoj je dominirao saksofon , najvise sam volela solo minute,uzivala i mastala.

Ne, nisam uspela da naucim da sviram, ali zelim, jako.

Za mene je svirala  Candy Dulfer. Uvek sa toplinom u srcu i ozbiljnim pristupom muzici, bez da trci za slavom krcila je sebi put. Tada mlada holandjanka, osvojila je moje srce notama i nastupima sa mnogim poznatim muzicarima. Sama je rekla da je saksofon tezak instrument, da bi danas kada bi mogla da bira izabrala pevanje ili bubnjeve.

 Uz svece i kamin, danas i uz casu vina uzivam u njenim notama. Prelepim tonovima koje moze samo on da posalje iz svog srca, instrument koji ima dusu i koji moju dusu svakom notom ponovo ocara.

Kao stvoren za ove idilicne zimske dane.


„Lily Was Here“  – Dave Stewart  &  Candy Dulfer