Jedna od…

“ …nema leta s’jednim krilom…“

Rodjena u Sumadiji. Ucila sam i odrastala okruzena ljudima, dragim ljudima. Nije uvek bilo lako, kome jeste? Bilo je dosta tuge u mom destinjstvu, tuge koja je ostavila tragove i oziljke. Ucili su me da idem dalje. Govorili „ne okreci se, to ne donosi nista“. I nije donelo osim suza, nista. Nista lepo.
Trazila sam utehu u sportu u osmesima koje sam poklanjala i dobijala od ljudi oko mene. Lopta je bila moj zivot. A kako i ne bi? Otac zaludjen fudbalom, mama odlicna atleticarka.
Ova devojcica  je trebala da se rodi kao decak. Zasto?
Pa zato sto sam odlicno jurila za loptom, a fudbaler nisam mogla postati.
Ruke su zamenile noge i ja sam postala odbojkasica. Zalim sto nisam zaigrala u Zvezdi, jer jedna na oko bezazlena bolest prekinula  je moju karijeru preko noci a onda je dosao odlazak iz Beograda.
Progutala sam prvi neuspeh. Sa tugom i srecom koje su bile nekako podjednako jake.
U to vreme sam vec zivela u Beogradu. Otisla sam iz rodnog grada zbog usmerenog obrazovanja. Zavrsila sam srednju skolu i upisala fakultet; zelela da kao i svi mladi ljudi zivim normalno.
Studirala sam vise od dve godine. A onda dolazi ruzno vreme, politicka previranja, moje nedoumice…
Otici ili ostati?
 Iza sebe sam imala vec nekoliko meseci provedenih  u Torontu. Upoznala nove kulture, ljude, nove nacine zivota i sve to je imalo veliki uticaj na moje misli i na tok mog daljeg zivota. Taj put, promenio je mnogo moje poglede na svet. Otvorio mi oci. Od tada sam znala kako zelim da zivim.
Odlucila sam da sve ostavim u Beogradu i odem. U nepoznato. U zemlju ciji jezik nisam govorila. Ali sta covek sve ne radi iz ljubavi.
Prolazile su godine. Bilo je tesko. Ali ne toliko kao sada. Ne kazu ljudi : «mladost ludost».
Naravno morala sam da radim, da zaradjujem za zivot. Da ucim jezik, da nostrifikujem diplome koje nisu bile u Austriji priznate. Kada kazem da ucim, da govorim to podrazumeva gramaticki ispravno pisanje citanje.
Onda su dosli klinci. Prvo kcerkica, pa onda sin. Nikada nisam pozelela da ih predam na cuvanje nekom drugom u ruke. Ovde i nemam nikoga ko bi mogao da mi pomogne. Jedina osoba koja bi mogla doci u obzir je moja mama ali ona je samo 1250km daleko.

Vec dugo zivim ovde. Nikada nisam osecala zavist ili neku nelagodu zato sto sam stranac. Nije bilo neugodnih situacija na opstini, policiji, na poslu, sa komsijama. Kad god bi se poveo razgovor o tome, kao odgovor sam dobijala: pa ti si normalna integrisana osoba, ti ne mozes imati problema. Osim toga govoris jezik, pametna si, uspesna, radna…. itd.
 Uspela sam da pored dvoje malisana od 3 i 5 godina, zavrsim socijalni menadzment. Danju su bila predavanja, svaka pauza trk kuci, kuvanje i briga o deci, onda opet predavanja, nocu kad bi oni zaspali ja sam dalje radila. Citala, pisala, ucila.
Proslo je. Imala sam moju diplomu u rukama i htela da pokazem sta znam. Aha, ali sada sam Migrant. A, pa ne moze se tako lako do posla. Sada smeta moje prezime. Smeta bez da me vide. Da pricaju samnom oci u oci. Ha, kako to ja mislim da idem po lestvici ka vrhu tako brzo.
Ok. odmah sam ukapirala u kom pravcu vetar duva. Nema veze, pa preguracu  i to.
I ne samo to. Zelim da idem dalje. Ljuta sam. Besna sam. Godine koje nemilosrdno prolaze, su na mojim ledjima. Ne osecam ih fizicki jer ja nikad necu odrasti, ali one su na papiru.
Ostavila sam jednu zemlju, tamo sa njom sve sto sam imala, mada srce i moji koreni su uvek samnom. Vreme je otislo u nepovrat, jer su ludaci odlucili da ratuju. Prekinuli su moj i jos na milione zivota. Ne, neokrecem se, ne zelim vise suze.
Zavrsicu ja i «mentalcoaching», jos koja godina studija, pa sta? Samo se pitam da li ce mi to doneti neku promenu? Jer ja svoje ime ne zelim da menjam. Ma ako me naljute i doktoriracu na temu «migracije i integracije».
Iscupali su mi jedno krilo, eto zato ne mogu da poletim, sada i odmah.



…znam, nema leta s jednim krilom…

 

„Zna li ovde iko srecu pisati

jel neko cuo za ljubav danas

mozda je vaznije znati brisati,

ono sto je davno ostalo iza nas…   

Ne mogu se sjetit, svoje prve pjesme…“

 

 

 

 

“Ništa nije kao što je bilo,
Al će ipak jednom biti…
Znam, nema leta sa jednim krilom,
Treba vrijeme da nam spoji niti…” :-*

shaputalica // March 26, 2009 at 10:34 pm

 


 

 

 

Ne „podvijenog repa“…

Kosmar u glavi. Danima se borim sa mislima koje dodju, pa odjezde, pa se opet vrate.Imala sam mali operativni zahvat. Sve je govorilo, da ce proci bez nekih vecih problema, a materija mi je poznata, znaci znam sva iznenadjenja.

Onda bas kao zainat, me tresne po glavi i sludi me nacisto.  Lupanje srca i sve sto ide uz to.Doslo mi je da ga uhvatim rukom i stisnem, da ga sokiram i pokazem ko je gazda. I jesam. Samo je potrajalo. Pa me je tri dana tako sludjenu jos sludjivalo.Sada sam dobro.

No, htedoh o hrabrosti.Cini mi se da sam bila hrabrija. Sada me je ta osobina pomalo napustila. Nije da je nestala, no nekako uvek mi pobegne i zataji kad je najvise trebam. Sad bi da  puno toga nekako osiguram unapred, pa da onda kao budem hrabra. Cekam jedno radno mesto, o kome sam sanjala, mastala. Tu je sve na dohvat ruke i znam da mogu.Vec nekoliko dana vrdam, zaobilazim i nikako da zakoracim, lupim nogom i kazem to ja mogu. A onda sam u petak napravila prvi korak.

Valjda smo svi isti. Bojimo se promena. Strah od novog, nepoznatog, pa strah da ne  izneverimo, pa da ne ispadnemo smesni, pa da se nismo precenili…pa tako u nedogled. I jos nesto, rekla sam da ovo ne mora da odluci moj buduci pravac jer ima dosta politike kao i svuda. Oni koji vladaju oni su na vlasti a ako nisi iz tih krugova, onda… cekas, a ja znam da im treba neko neutralan, znam to!

 Ovo je samo prvi korak ka promeni i novoj orijentaciji. Posla i ucenja se ne bojim, jer toga nikad dovoljno.

 I jos nesto: ne volim ljude koji dok sa njima pricam, gledaju kroz mene ili  ispituju okolinu. Oci su tu da se gledamo dok pricamo. Da procitam u njima reakciju i iskrenost i istinu. Skrivanje pogleda ne podnosim.

 

 

 

 

 

Mozes, a i ne moras

“ U celom svetu kad pisu bajke- bilo jednom,

uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju pocinju bajku:

Bilo jednom, a mozda i njie bilo.

Ti veruj ako hoces, a mozda i ne moras.

Kad je rec o meni – stvar treba zavrsiti zakavkaski

Bilo jednom, a mozda i nije bilo…“

**

Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika.

Dok drugi objasnjavaju zivot, ti mahni rukom i odzivi ga.


Mika Antic

Sigurna u tudjim rukama

Onda kada mi najvise trebas
ti nisi tu.
Onda kada moje srce iskoci iz koloseka
i puls preti da me udavi
ti nisi tu.

Podnosim bol sama
trpim
stezem zube
i znam da moram dalje
nekada samo zbog drugih

Zar moram da objasnjavam?
Srce tuce?
To traje…
Nemam kontrolu
Bojim se!
…..

Cekam da mir zavlada
mojim misicima,
da drhtaji prestanu,
da odahnem.
Da pretopim ove minute
u sekunde
i
da sto pre prestane.
Da pomislim na nesto lepo
i da opet pobedim.
Jer znam da moram!

Crtica iz operacine sale.Strah i hrabrost moraju ici zajedno. Jer samo hrabri pobedjuju!
Zelja za pisanjem koje me oslobadja i krila mi daje, ne popusta iako jos nisam top-fit, kuckam i to me cini sretnom….

Mika je samo vrabac

O,kada bi samo ova kisa vec jednom prestala? Rominja danima. Ne, nije vise ni romanticna, ni dosadna , jenostavno je nepodnosljiva, kao i mrak koji sa sobom donosi. Ni belilo visibaka koje smelo namiguju iz pokojeg busena trave ne donosi to zeljeno osecanje.

Mozda sam malo na izmaku snage ili strpljenja? Znam da ne mogu protiv prirode i znam da je ona neumoljiva, jer ona uvek istera svoje. Kao i ja ponekad, pa onda kako se to isterivanje zavrsi vise nje ni vazno.

U mojoj radnoj sobi je svetlo. Krovni prozor mi pruza sliku prostranstva i u daljini vrhove planina, cini mi se ako samo ispruzim ruku dodirnucu ih. Krov crkve me smiruje i veliki krst na njemu blista izmedju visokih zgrada i porodicnih kuca.

Tiho je napolju. Po neka kap kise dok udara u metalne lampe narusi tu mirnocu.

Petak popodne. Grad je vec utonuo u mir. Svi koji su imali priliku nekuda otputovati, to su vec uradili.

Kisa je oprala snezno belilo, zato je danas sve nekako sivo, vlazno i cinimi se pomalo tuzno.

Vidim pale se svetla u visokoj zgradi tamo pored crkve. Zivot sa upalaljenom sijalicom dobija na vrednosti i toplini. Kod mene je jos uvek dovoljno svetlosti. Osim male mirisljave svece koja mi daruje miris narandze i cimta ne svetli nista.

Zurim da zavrsim nekoliko vaznih dokumenata koji moraju jos danas u kasno popodne da otputuju. A onda sam planirala da se veceras druzim sa Doris Lessing, nobelovom dobitnicom za «the golden notebook». Knjigu sam kupila davno. Procitala sam nekoliko stranica. Prica o bolnoj emancipaciji i posebnim problemima zene u ovom nasem svetu, da bude samo jedno potpuno ljudsko bice. Roman odgovara datumu.

O, nesto kuca po mom prozoru. Jedam mali pokisli vrabac na prozorskoj dasci sakuplja neke zaostale mrvice hrane za ptice. Poskakuje i boji se. Izmamio mi je osmeh ovako nakostreseno vlazan i promrzao. Slobodan je i otici ce. Mozda samo do susednog drveta, mozda nesto dalje. Da li ga neko ceka?

Ja cu umesto krila da rasirim prste po tastaturi, da zavrsim poslovni deo. Zvono na crkvi otkucava. Ne brojim, jer nije vazno koliko je sati. Vazan je mir i odlucnost da se istraje. I da jos nesto: vazno je ne cekati previse, ni na jednom planu, privatnom, poslovnom…

U cekanju se ponekad izgubimo, zapletemo pa dok se opet izmigoljimo i stanemo, prodje vreme koje ne zastaje, ne saplice se, ono gura napred…

Ovaj moj Mika vrabac, da je jos koju minutu cekao ne bi pronasao vise mrvice hrane na mom prozoru, nestale bi sa kisom…

Pada polako mrak. Mika je na sigurnom.

Idem cekaju me dve male ptice. Nestrpljivo i gladno.

Rasirite krila, ugrejte vase malisane, vase najblize, dajte im sigurnost i podrsku i ne oklevajte!


Ti i ja …namcora dva…

Oterasmo neki dan zimu, sa sve vatrom i dimom. Skakasmo i radovasmo se zajedno sa decom.  I stvarno stiglo je i sunce, bas greje.  A meni nista po volji….  

Raspolozenje sa-la-la… 

Sedim u autu, cekam i slusam  muziku, jer moj auto je moja oaza. U njemu vristim, pevam smejem se i to tako glasno , da me bas boli uvo za sve koji voze pored mene  ili me gledaju sa trotoara…cude se, podizu obrve…i promatraju me…

Hm, sve dok ne otvorim prozor i vrisnem kroz isti oni nisu ugrozeni.   A o svojim pevackim sposobnostima sam vam vec pisala. One i jesu samo za auto i za glasnu muziku i pomogucstvu da ne cujem ni samu sebe. Sto onda lepo pevam!

Pevam sve od opere do najlepse dvojke…  Sve zavisi od raspolozenja.  Moja pesmoteka ima vise od 2000 pesama i danas je bas oko podne dosla jedna na red, bas onako fina stara balada….   samo  mi je ona jos falila….

 

 

 

 

 

 

 

 Mislim da cu danas popodne preci na sumadijski rocken-roll i moravac, promene cine cuda… samo moramo verovati u njih   🙂
Mada ako je neko namcor, onda nista ne pomaze.

Zimska vestica

Svake godine prva nedelja u mesecu martu je „funkensonntag“.  Evo i sta to znaci:

austrijanci su bar u mojoj pokrajini zadrzali stari obicaj da se tog dana rano uvece zapali drvena vestica koja simbolizuje zimu i tako sa vatrom i iskricama doceka prolece.

Svaka opstina na svojoj teritoriji napravi jako visok stog od drveta(greda), znaci u obliku kupe visoke i do 15m, a spoljasnjost stoga se oblozi jelkama koje se posle bozicnih praznika iznesu iz kuca.  Sve grede se slazu bez ijednog eksera. Na vrh stoga se postavi drvena vestica sa metlom i keceljom.

Taj obicaj je opste – narodno veselje. Sve je lepo organizovano sa puno standova, raznih specijaliteta. 

Mi skoro  svake godine odlazimo na isto mesto, na samom jezeru. Atmosfera je odlicna, a klinci presretni sto iz blizine mogu da posmatarju potpaljivanje tako velike vatre i njeno rasplamsavanje. Deci je omoguceno da zapale vrhove velikih baklji koje su za to pripremljene, a mnogi ponesu i napravljene lampione pa ih onda upale i setaju sa njima.

Toplina u zimskoj noci. Svetlucanje decijih ociju i lampi. A celokupna slika tek preslikana na jezerskoj vodi dobija  jos posebniju zivost i razigranost.

Zapaljeni drveni stog gori jedno izvesno vreme i svi sa nestrpljenjem ocekuju da vatra stigne do vestice  i  da ona konacno eksplodira. To je znak da je zima  izgorela i da se od nje oprastamo.  Retko kada se dogodi da vestica ne sagori.

Onda na scenu stupaju majstori za vatromet i muziku. Nazdravlja se i veseli. Osmesi ne silaze sa nasih lica. Za srecu je potebno samo malo iskrica.

 Na mirnoj jezerskoj vodi ljuskaju se camci, obala okupana svetlom vatre i lampiona, sreca na decijim licima njihova cika i vriska nadjacavaju u nekim trenucima vatromet.

Sa susednih obronaka dopiru do nas razdragani aplauzi ljudi i vatreni pozdravi tamo preko jezera i svi zajedno ujedinjeni vatrom na nebeskom svodu stojimo i posmatramo igru iskri koje odlaze visoko, visoko…

Dok sreca ostaje da stanuje u nama pa bilo to samo i za ovu jednu noc.