Jedna od…

“ …nema leta s’jednim krilom…“

Rodjena u Sumadiji. Ucila sam i odrastala okruzena ljudima, dragim ljudima. Nije uvek bilo lako, kome jeste? Bilo je dosta tuge u mom destinjstvu, tuge koja je ostavila tragove i oziljke. Ucili su me da idem dalje. Govorili „ne okreci se, to ne donosi nista“. I nije donelo osim suza, nista. Nista lepo.
Trazila sam utehu u sportu u osmesima koje sam poklanjala i dobijala od ljudi oko mene. Lopta je bila moj zivot. A kako i ne bi? Otac zaludjen fudbalom, mama odlicna atleticarka.
Ova devojcica  je trebala da se rodi kao decak. Zasto?
Pa zato sto sam odlicno jurila za loptom, a fudbaler nisam mogla postati.
Ruke su zamenile noge i ja sam postala odbojkasica. Zalim sto nisam zaigrala u Zvezdi, jer jedna na oko bezazlena bolest prekinula  je moju karijeru preko noci a onda je dosao odlazak iz Beograda.
Progutala sam prvi neuspeh. Sa tugom i srecom koje su bile nekako podjednako jake.
U to vreme sam vec zivela u Beogradu. Otisla sam iz rodnog grada zbog usmerenog obrazovanja. Zavrsila sam srednju skolu i upisala fakultet; zelela da kao i svi mladi ljudi zivim normalno.
Studirala sam vise od dve godine. A onda dolazi ruzno vreme, politicka previranja, moje nedoumice…
Otici ili ostati?
 Iza sebe sam imala vec nekoliko meseci provedenih  u Torontu. Upoznala nove kulture, ljude, nove nacine zivota i sve to je imalo veliki uticaj na moje misli i na tok mog daljeg zivota. Taj put, promenio je mnogo moje poglede na svet. Otvorio mi oci. Od tada sam znala kako zelim da zivim.
Odlucila sam da sve ostavim u Beogradu i odem. U nepoznato. U zemlju ciji jezik nisam govorila. Ali sta covek sve ne radi iz ljubavi.
Prolazile su godine. Bilo je tesko. Ali ne toliko kao sada. Ne kazu ljudi : «mladost ludost».
Naravno morala sam da radim, da zaradjujem za zivot. Da ucim jezik, da nostrifikujem diplome koje nisu bile u Austriji priznate. Kada kazem da ucim, da govorim to podrazumeva gramaticki ispravno pisanje citanje.
Onda su dosli klinci. Prvo kcerkica, pa onda sin. Nikada nisam pozelela da ih predam na cuvanje nekom drugom u ruke. Ovde i nemam nikoga ko bi mogao da mi pomogne. Jedina osoba koja bi mogla doci u obzir je moja mama ali ona je samo 1250km daleko.

Vec dugo zivim ovde. Nikada nisam osecala zavist ili neku nelagodu zato sto sam stranac. Nije bilo neugodnih situacija na opstini, policiji, na poslu, sa komsijama. Kad god bi se poveo razgovor o tome, kao odgovor sam dobijala: pa ti si normalna integrisana osoba, ti ne mozes imati problema. Osim toga govoris jezik, pametna si, uspesna, radna…. itd.
 Uspela sam da pored dvoje malisana od 3 i 5 godina, zavrsim socijalni menadzment. Danju su bila predavanja, svaka pauza trk kuci, kuvanje i briga o deci, onda opet predavanja, nocu kad bi oni zaspali ja sam dalje radila. Citala, pisala, ucila.
Proslo je. Imala sam moju diplomu u rukama i htela da pokazem sta znam. Aha, ali sada sam Migrant. A, pa ne moze se tako lako do posla. Sada smeta moje prezime. Smeta bez da me vide. Da pricaju samnom oci u oci. Ha, kako to ja mislim da idem po lestvici ka vrhu tako brzo.
Ok. odmah sam ukapirala u kom pravcu vetar duva. Nema veze, pa preguracu  i to.
I ne samo to. Zelim da idem dalje. Ljuta sam. Besna sam. Godine koje nemilosrdno prolaze, su na mojim ledjima. Ne osecam ih fizicki jer ja nikad necu odrasti, ali one su na papiru.
Ostavila sam jednu zemlju, tamo sa njom sve sto sam imala, mada srce i moji koreni su uvek samnom. Vreme je otislo u nepovrat, jer su ludaci odlucili da ratuju. Prekinuli su moj i jos na milione zivota. Ne, neokrecem se, ne zelim vise suze.
Zavrsicu ja i «mentalcoaching», jos koja godina studija, pa sta? Samo se pitam da li ce mi to doneti neku promenu? Jer ja svoje ime ne zelim da menjam. Ma ako me naljute i doktoriracu na temu «migracije i integracije».
Iscupali su mi jedno krilo, eto zato ne mogu da poletim, sada i odmah.



43 thoughts on “Jedna od…

  1. E to je ono sto me muci – ovde dno, tamo negde uvek stranac. Koliko god da je dobro, u nekom momentu ispliva poreklo koje nekome zasmeta, bez obzira na pamet, obrazovanje i sve ostale kvalitete. 👿
    Zainati se, pa im pokazi cije si ti gore list. 😛
    Drzim ti palce da isteras stvari do kraja.

  2. Uh, Saro, sve je to tuzno sto si napisala. Zelim ti da uspes u nameri da im pokazes KO SI I STA SI I STA UMES!
    Pa nisi se patila da bi sve to ostavila, vratila se, pa sve ispocetka! Djubrad jedna, zar je prezime bitno a ne pamet? Drzi se, za inat!

  3. Duboko sam se zamislila posle ovog teksta- živela sam slično, u tri države, u tri faze, u tri religije…u tri pm…i došla sam nazad…sa jednim krilom , ali i sa sinom… on mi daje krila kad god mi zatrebaju…krila leptira, krila zmaja, krila vilenjaka…po potrebi…draga Saro, sve je u našim mislima, kormilo je u našim rukama…jaka si, možeš ti sve šta hoćeš, samo te Bog stavlja u iskušenje do koje granice…tu smo, blogujemo, da nam bude lakše , da osetimo da su pravi ljudi oko nas…i pozajme nam povremeno ono drugo krilo. hug

  4. Sta bih pametno mogla da ti kazem,nego da razumijem put kojim moras koracati sama.Nema nam druge,nego jednu nogu ispred druge i bez prevelike sentimentalnosti.Ona je ta koja i te kako moze podapeti noge.Budi hrabra,vjeruj u sebe i znaj da imas punu podrsku od mene.Sve ce doci na svoje,vjeruj mi,samo ti pazi i cuvaj sebe i svoju porodicu.

    Ps.A twitter sljaka ko podmazan! 🙂

    Dobar vikend ti zelim! 🙂

  5. Ko si ti?
    Ti si Sara (nick), divna osoba to se da osetiti po tvojim pisanjima. I bas mi je drago sto mogu da te poznajem ovako preko blogova.

    E sad, otvorila si siroku temu za diskusiju.
    Postoje samo dve vrste ljudi koji odu u inostranstvo – (1) oni koji ce u srcu nositi Srbiju i osecati tugu za sve kroz sta srpski narod prolazi i zeleti joj dobro i (2) oni koji ce se prodati (da ne kazem poturciti).
    Za prvu grupu ljudi samo mogu da kazem da mi je drago sto su uspeli negde druge iako su morali da napuste svoju zemlju koju i dalje vole. I takve ljude podrzavam i nikada im ne bih prigovorio to sto su otisli.

    Dok druga grupa ljudi – e od njih mi se iskreno kosa na glavi dize i pozelim da im razbijem nos, a to je zbog toga sto zive desetak-petnaestak godina u razvijenijoj zemlji od Srbije i onda dodju i pocnu da seru o tome kako smo mi stoka. Ne kazem da smo idealni, ali smatram da neko ko je otisao ne treba on da bude taj koji ce svoj narod da pljuje, ma kakav on bio. A imao sam i ja sam neprijatnosti po pitanju nekih tema na svom blog-u kada se javila neka koja zivi dosta dugo van i pocne da mi govori kako smo mi neandertalci, a pri tom ne zna da Jugoslavija vise ne postoji i da od tog imena smo promenili jos dva. Ali zna da smo stoka, e vala to ne dopustam tacnije ne dopustam takva vredjanja.

    Elem, imam mogucnosti da odem van da zivim u nekoj Evropskoj zemlji i USA (tamo vala jedino ako bih morao da biram izmedju Irana i SAD-a, jer ne volim americki mentalitet). Rodjaka koliko hoces. Moram priznati da nisam materijalno ugrozen ali nisam ni bogat – da imam vilu od nekoliko hiljada kvadrata i slicno. Zivim sto bi se reklo normalno verovatno za one iz bogatijih zemalja osrednje. Ali, ja ne zelim da odem ne zato sto sam nacionalista ili patriota svoje zemlje, vec zato sto volim tu gde jesam i verujem da nijedna zemlja nema tako lepu Sumadiju kao sto je ima Srbija, ma koliko ona bila ozracena osiromasenim uranijumom. Kada bih bio toliko ugrozen verovatno bih se spakovao i otisao, kao sto nazalost vecina mora da uradi da bi mogla obezbediti bolji zivot svojim porodicama.

    Za kraj rekao bih nije tvoje krilo poseceno, kao ni krila onih koji su odleteli a u srcu nose zemlju i ponosno je predstavljaju gde god da su u svetu. Kao sto je greh stideti se roditelja tako smatram i grehom stideti se svoje zemlje iz koje potices. Leti Saro, bori se protiv hladnih vetrova sa Alpi, jer samo sa ljubavlju u srcu prema svojoj porodici, deci i onima koje volis daleko od tebe, uspeces. A i mi cemo se radovati tvojim uspesima.

    Veliki pozdrav iz Sumadije😀

  6. Sanja
    to je to, uvek negde neko zezanje. Da nam ne bude dosadno!!
    Meni je jedino zao godina i vremena koje leti, pa nemam puno vremena za cekanje…a da nije bilo idiota svi mi bi smo sada lepo ziveli, radili….i bili tu gde smo vecina na „ic“, „ski“, „an“…itd..
    Nema okretanja, moramo samo napred!

  7. Dudo,
    vidis kao i svuda, isto *ranje samo drugo pakovanje…hihi…
    ovih meseci se sve nekako akumuliralo, zajedno sa zdravstvenim problemcicima, nakupilo i prelilio meru… jeste i nije tuzno. Moji klinci su moja velika radost, pa izguracu ja i ove politicare…
    Hvala na podrsci.

  8. Rado prvo da ti pozelim dobrodoslicu i zahvalim na recima podrske. Sve je u nasim tj. mojim rukama. zato necu odustati. Moja komsinica je lekarka koja ima 6. dece, austrijanka, pre izvesnog vremena je zavrsila specijalizaciju i dobila odlicno mesto( ima skoro 60 godina) ali voli ono sto radi i uvek kaze da sve dodje na svoje.
    Ja sam mozda htela malo previse( austrijanci su osetljivi na uspeh nas ne-A.)

  9. Afroditta
    mozda zvuci sve malo vise tuzno i sentimentalno, no nije moglo drugacije, nekako mi se sve skupilo i moralo je van. Sada mi je vec puno bolje…😀

    * a i mi smo uspesno zavrsile edukaciju, pa mi je sada punoooo lakse 😆

  10. Ivane pa hvala, da lepo je ovako druziti se i upoznavati preko postova i pisanih reci bez boje glasova.
    Sumadinac 😀 sad si mi jos drazi he,he…
    pokondirene tikve, srecem skoro svakodnevno. Da pljujem po svojoj zemlji jer sam videla nesto bolje necu nikada, jer to bi znacilo da pljujem i
    po sebi i svojima.
    priznajem, mozda sam ja htela previse, drznula se da udjem u nasu pokrajinsku vladu odelajk za zdravstvena i socijalna pitanja… no sve sto su trazili ja sam im prilozila…ne zelim ni u jednu partiju i trenuto su na vlasti ti koji nas bas ne simpatisu…😦
    ali nicija nije do zore gorela, pa ce se stvari mozda promeniti i eto…a za to vreme ja cu jos malo da ucim….pa da ih onda bar i lecim…mentalno zdravlje je na ceni 😉
    a ti u gradu „zastava,jugica i puntica“…
    Uzivaj u zivotu.
    pozz

  11. Sarah,mozda sam se malo nejasno izrazila.Kad sam pomenula sentimentalnost,mislila sam na okruzenje..tamo gdje zivimo i radimo.Ovdje na blogu treba i ima prostora za iznosenje i razumijevanje sentimentalnosti. 🙂

    Pa jesmo li juznjaci ili nismo? 😉

  12. a ti u gradu “zastava,jugica i puntica”…

    hehheheehe – neeee nego u gradu o kome je pevao za voz i iz koga je Bora Corba, da ne pominjem Lepojku Brenu za sumadijski rokenrol.😀

    Pozz

  13. Lepo si rekla, niti je prvi, niti će biti poslednji neuspeh, ali to ne treba da te obeshrabri.

    Svi smo pomalo negde zakucani i diskriminisani.

    Ne znaš kako bi ti bilo ovde, možda bolje, možda gore … ja sam ostala, završila faks i zaposlila se i… ništa … osećam se kao stranac u sopstvenoj zemlji …

  14. Ivane
    neces verovati pre nekoliko nedelja sam saznla
    da meni dragi ljudi zive tamo i kazu da im je u odnosu na druge gadove ok… 😆

  15. Suske
    u pravu si, jos gore je kad si u svojoj zemlji ko stranac. 😦
    Nakupe se emcije, izazovu buru, odreagujem pa mi kao lakse 😀
    Hvala Sus !

  16. O draga moja…sva sam se naježila.😦 Glavu gore, pa polako kao Fenix. Poletećeš sigurna sam.🙂

    Ja uopšte ne razmišljam ozbiljno o problemima koje ćemo, sigurna sam, imati u inostranstvu. Čak ni ovde ne razmišljam puno o problemima, jer me to degradira kao čoveka i kao ličnost. Bar ću u stranoj zemlji biti stranac i razumeću ako me ne budu poštovali Mnogo puta mi bude teško, dođe mi da iskočim iz sopstvene kože, ali ne razmišljam, već rešavam u hodu. Ne dam da mi počupaju krila.

    Tvoji klinci su tvoja snaga, kao i meni moji, tako da se odlično razumemo. Šaljem ti puno osmeha i pozitivne energije da prebrodiš sve krize i sve probleme. Grlim te jako.😀

  17. Ako ikada budem saynala ko sam ja poyabavicu se time ko si ti…

    postavila si sebi pitanje koje bi postavio svako od nas sebi a koje nikada nije trebalo da nam padne na pamet…

    ko smo mi…

  18. Ko si ti???
    Kako da ti odgovorim na tako tesko pitanje?
    Mogao bih samo da kazem: neko ko je dovoljno jak da posle svih iskusenja kroz koje je prosao, sigurno ima dovoljno snage i volje, zelje da istraje u svojim namerama. Siguran sam u to, cak mozda i vise od tebe.
    Poneka d je potrebna potvrdsa necega u sta duboko verujemo od drugih i dragih nam prijatelja, ponekad je potrebno dobiti inicijalnu kapisli i vrlo malo zamajca kako bi krenuli dalje i natavili sa borbom prvo u sebi a zatim i u namerama i teskocama koje nas okruzuju.
    Nadam se da ce ti svi ovi divni komentari pomoci da spoznas nesto sto vec odavno znas jer si morala da sazriz na jedan mnogo tezi nacin od mnogih ovde i da ce ti umnogome pomoci da nastavis u svojim namerama…
    Zelim ti svu srecu, imas zbog cega da se boris i naravno uzivas u svom zivotu , veruj mi !!!
    ZIVELI !!!

  19. Charolija
    hvala, hvala… znas i sama da kazes , kad stavis nesto na papir budeti odmah puno lakse…tako i ja , bila je ovo jedna teska i duga zima, sa mnogo padova i uspona… no prolece je tu…
    grlim i ja tebe 😀

  20. Mahlat
    meni je vise palo na pamet, ne zato sto ne znam ko sam ja( u dusi, u srcu), vec zato sto sam sada izmedju dve vatre i kako na najbolji nacin ih preskociti a ne opeci se!!

  21. Deda,
    da dodam :eto svi ste me lepo upoznali citajuci moje postove i komentare… to je jedna slika koju ste vi stvorili o meni, i nije lose pitaje ako se doda, kako me dozivljavate bez glasa i slike, samo kroz reci.
    Mozda sam to trebala napisati pre ovog posta, a tema da glasi:
    „volela bih da me opisete, onako kako ste me doziveli kroz reci i znakove interpunkcije“ , ha,ha…😆

    Svi ovi dragi ljudi koji ovde ostave komentar kao i ti, su mi vise puta do sada bili veca podrska nego neko koga svakod dana gledam u oci, a u njima ne vidim nista…
    Koliko puta sam se samo nasmejala do suza i bila ponekad i tuzna sa svima vama, delimo recima dobo i zlo.
    Hvala Deda, Ziveli!!!

  22. Svi smo mi, Sarice, izmedju neke dve vatre, na ovaj ili onaj način…samo je tebi neuporedivo teže jer ne možeš da fizički „skokneš“ na pola sata kod drugarice, sestre, mame na kafu i ispsuješ se zbog svog zla, nepravdi i muka…
    Možda je danas tebi lakše nego, na primer, nekim članovima moje porodice koji su u inostranstvo otišli pre tridesetak godina, baš zbog ovog čuda zvanog internet o kome svi „stručnjaci“ polemišu kao o nečemu što otudjuje ljude…naprotiv, ovo što mi pišemo danas i ovde je jedan od dokaza da smo bliski, ma koliko daleko da živimo jedni od drugih…
    zamisli da možeš da sa bliskim ljudima komuniciraš samo pismom…😦
    Ovako, nekada se sa većinom ovde mnogo bolje razumem izmedju redova nego sa onima koji me kao u oči gledaju i razgovaraju…
    I više nemam pojma šta sam htela da ti kažem, a vrlo često ni sama ne znam gde pripadam. Ali znam da ovde pripadam sigurno, a i ti.😆

  23. Shap,
    pa moram da ti se zahvalim na vremenu i na mislima, HVALA…, kao i ti imam mali problem, da me ljudi bolje ovde shvataju nego neki pored mene…
    i zato je ova pripadnost ovde super…😀

  24. A jebes ih bas. I jebes sto si morala da odes, i jebes nas, sto smo ostali…i jebem ti sve!
    Eto generacijo, najebah se ja svima majke umesto tebe:)
    Jebi ih, sjebi i odjebi!
    Mozes ti to, a nas ovde samo jebu😦
    Auuuuu, sta je sexa kod mene😯

  25. Znam po sebi, kada imam veliki problem i zelim da ga resim odmah, sada, nikada mi nije uspelo, jer to tako, ne moze. Moj ćale je govorio, mora da prenoći sve sto je jako vazno (i hitno). Tako ce se i tebi, ODJEDANPUT otvoriti resenje, koje je tu negde, pored! Srecno i saljem ti poljubac! Cmok!🙂

  26. Hvala Dudo valjda hoce. A to da je jutro pametnije od noci to stoji, samo sam ja jako nestrpljiva….i to me nekad bas kosta zivaca… Ma nesto mora da se resi… Cmokic i tebi!

  27. Gdje god da smo ne mogu nam oprostiti samo jedno: uspjeh.
    Ni tamo, ni ovamo uspjeh se ne oprašta. To je svuda isto, tek da ne misliš da je ovamo drugačije.

    Zato, dodaj gas i pregazi ih:)))

  28. Uspeh se nigde ne prasta. Znam to, ali mislim da je ovde za nijansu gore jer , zaboga kako neko sa drugm akcentom moze biti uspesan…hihii… 😀
    Kao verovatno i tvoj akcenat tamo…. luda kuca draga moja, ili bolje receno lonac!

    pozz

  29. Draga sarah, postoji mali broj situacija koje se ne mogu sagledati iz razlicitih perspektiva. Tamo gde je to moguce, vezbati i koristiti redovno menjanje perspektive. Osnovni razlog za to je da ljudi ne izgledaju vise ni strasni ni veliki, a ni tako bitni.

    U situaciji Migranta, tipicne reakcije domacih su zatvorenost, netrpeljivost, diksriminacija. Tako je apsolutno svuda. Ne znam koliko je u pitanju ljudska priroda i netrpeljivost prema promenama, moje misljenje je da su u pitanju cisti interesi, i strah za te interese.

    U Kanadi i Americi, kao sto znas, je drugacije u tom smislu da su zvanicno vrata otvorena migrantima, imaju milion programa, bar u Kanadi, da im pomognu i prihvate ih, i zvanicno su strogi da nema mesta diskriminaciji. Sve je to na papiru. Sve ove ekonomije zavise ogromnim delom od migranata, jer oni ce raditi duze, vise i za manje para. Imaju opciju da napreduju, neki se i obogate, ali red se zna.

    Kako ziveti unutar takvog jednog reda, ili prihvatati poraze zbog neprirodnog reda? Porazi su duboka uvreda sistemu, tu nema pomoci, ali ti zivis od svojih sposobnosti, napredovala si daleko vise nego sto ce vecina ljudi postici i da imaju duplo vise vremena za to, i ne samo u toj zemlji, nego bilo gde, i ono sto nikad ne smes dati nikome na procenjivanje je samopouzdanje i self-worth. Oni mogu da odluce da ce primiti nekog drugog, zbog prezimena, ili rodjacke veze, zato sto im je sef tako rekao, ili iz milion razloga, ali to nema veze sa tvojim sposobnostima ili tobom. Njihove predrasude su njihov teret. A ti jednostavno zivis zivot migranta, i taj zivot nije kao nijedan drugi. Ti si posebna vrsta, draga moja, i to vrlo lep primerak te vrste🙂

    Sve najbolje,

  30. Draga Ivana tako si me obardovala ovako velikim komentarom, ali bas.:D
    Hvala ti na ovoj podrsci. Ulepsala si mi jutro i kod tebe i kod mene.
    Guram ja nekako sve sa parolom doci ce i mojih pet minuta😀
    Nema predaje dok traje obnova. hihi
    U Kanadi je to drugacije, tamo su svi isto. Nema ovih i ovakvih tenzija.
    Ovde se oseca jos drugi svetski rat. Ne jako ali ga ima jos u korenima…
    Ja mogu da zivim sa mojom savescu i to je za mene dovoljno…
    hvala ti 😉

  31. Život je borba i dokazivanje. Život i ima smilsa sve dok se boriš i dok nečemu težiš. Verujem da ti je teško tamo daleko ali i ovde je isto. Tamo barem znaš zašto te ne prihvataju – zato što si stranac. Koje je opravdanje za to neprihvatanje u ovoj zemlji Srbiji ? Srbima je sada teško gde god bili. Takvo nam je nasleđe ostavljeno. Ali ne daj se i samo napred.😉

  32. Reminder
    vratila sam se pre nekoliko dana iz Srbije, sa jos vecom tugom, jer je tamo sve gore: sve manje posla, sve vise bede, neimastine, ne moucnosti da se zaradi ma koliko neko bio vredan, pametan, lep uspesan… zao mi je, jako mi je zao…neki od nas su uspeli vani i zato ne trebam da se zalim, ovaj post je bio samo reakcija na jednu malu nepravdu, ali Boze moj, bice jos sansi, pa nas zivot je jedna velika sansa, uvek iznova…
    Hvala na komentaru i podrsci…😀

  33. Sarah, baš sam se iznenadila tvojom konstatacijom da si rodjena za „sportistu“ i da si umela sa loptom.
    A ja te zamišljam sasvim drugačije, nikako sa loptom🙂
    Tvoj život je bio malo žešća borba, ali svima nam padne ono što možemo da pregrmimo. Imaš ti snage i sposobnosti za još mnogo pobeda, možda ne znam koliko je teško biti stranac ali znam da bi se pokajala da si ostala… Samo napred, možeš ti i mnogo više🙂

  34. Breskvice, evo malo opisa bez slike, a mogu ti i sliku poslati na mail, pa da se i vidimo… 😀
    1,77 cm, 59kg,… manekenka sa loptom 😉

    Srecna sam ja ovde, jer smo jako puno postigli samo sa deset prstiju, kako se kaze…. ne da smo krenuli od nule, nego mi smo bili ispod u minusu…
    Srecna sam zbog mojih klinaca, jer imaju sansu, koju ja nisam nazalost dobila, i ona stoji kao knedla u mojim grudima…. Nikako da je progutam. Beograd je moj grad, bio i ostao, tu su bili najlepsi dani moga zivota.
    Ovde je sve moguce i nemoguce, ma kao i u Srbiji samo je to malo drugacije upakovano, a mi smo bas narod sa teskom sudbinom…

  35. Sarah, možda zbog tog ležernog šešira, na mene si ostavila utisak nežne dame, koja nije baš sportski nastrojena. Silno sam pogrešila, sad vidim.
    Pošalji ako te ne mrzi🙂
    Beograd, grad koji ostaje u srcima… nisi pogrešila što si otišla, možeš se uvek vratiti ali nije to više ono što ti zamišljaš… Sve ovde propada, ostaje samo naš borbeni duh i malo besa što trpimo sve to…

  36. Znam da je tako kao sto kazes…..sve je otislo do djavola… 😦 svake godine kad dodjem vratim se sa jos vecom tugom….zato sam sretna da mogu klincima da pruzim nesto vise…. ali nije jednostano kad upola mladosti odes…ali vama je sigurno 10000000 puta teze, jer nikako da se nesto promeni ikrene na bolje, tamo deca kako u momentu izgleda nemaju perspektivu, ni svi mladi ljudi koji normalno misle i zele da napreduju…
    Dama jesam nikako nisi pogresila😀 ,sportska dama 😉

  37. Pa ti si moja zemljakinja onda🙂🙂 I ja sam iz Sumadije😉 mali svet nema sta😉 elem.. Oduvek sam pitala ne tako „laka“ pitanja, ali moram:
    -da li si se nekad pokajala sto si otisla ili ako je lakse da li si ikad pozelela da se vratis?

    Ponekad si stranac i u sopstvenoj zemlji, (jer si iz unutrasnjosti) mogu misliti kako je kada si „van“ a opet, pitam se koliko je hrabrosti potrebno da se ode izvan granica.. Moze li se covek osloboditi pitanja i onog osvrtanja sta i bilo kad bi bilo?😦

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s