I bogati placu zar ne?


Vratila sam se sinoc kasno iz grada. Odlazak na jedan sportski dogadjaj, produzio je nase druzenje do sitnih sati. Bilo je povece drustvo. Prici nikad kraja. Teme s’ brda i s’ dola. Pametovanja, savetovanja, preterivanja i toliko gluposti. Nije mi se dalo da ustanem. Pokusala sam par puta, ali me je drugarica svaki put molila da ostanem eto jos samo malo. A imala sam neki cudan osecaj iz razloga sto su me neke druge prijateljice zvale na sasvim drugo mesto, a meni se nije islo. Cudno? Ja koja volim muziku i ples sam odlucila da sedim i slusam  dosadne i prazne price.

Ogromna gomila gluposti.

Usla sam u  kucu i zatvorila ulazna vrata. Okrenula kljuc i osetila takvu prazinu u dusi. Stanje koje  ne poznajem, pogotovo kada se vratim sa takvih druzenja.

Zastala sam u hodniku i pitala se sta je ovo?  Kao da je na mestu gde su normalno grudi bila rupa kroz koju je sibala promaja.  Rukom sam pokusala da zatvorim taj prostor i udahnem da nestane taj uznemiravajuci osecaj i popunim  tu prazninu.

Legla sam tiho da ne probudim nikog. Borila se dugo sa nesanicom i uspela da zaspim.

Poslednjih godina me zivot nije bas mazio. Uvek mi je tesko da ovo napisem. Jer ja ne bih trebala da imam nikakvih problema.

Pa pobogu ja sam u Evropi, radim i standard nam je odlican.

Znam da nije lako pored svih zivotnih teskoca imati i finansijskih. Jos jedna otezavajuca okolnost. Naravno da je sve daleko teze ako se nema dovoljno novca. Poznajem sva stanja od nemati do imati.

Kad cujem. «ma, lako je tebi»… da,da, jeste. Ja nemam suze. Ja nemam dusu. Ja ne osecam bol. Ja ne osecam prazninu. Nista ja ne osecam.

Bogatsvto  za mene nije u novcu. Lagacu ako kazem da on nije bitan. Meni nekako samo kao zdravstveno osiguranje i mogucnost dobrog lecenja, zlu netrebalo.

Bogatsvo je za mene imati dusu. Tu tako cesto kod nas pominjanu dusu. Austrijanci je spominju takodje svakodnevno. Mnogo duse a premalo razumevanja.

Ne gaziti sve pred sobom, radi ostvarenja nekog cilja. Ne prolaziti pored ljudi kao pored turskog groblja. Podeliti tugu. Srecu. Umeti u tim situacijama.

Izdrzati i odtrpeti, ponekad nesto i precutati.  Dati podrsku. Bez zavisti i zlobe.

Imati lepe manire.

Osmehom ici u susret novom danu. Biti pozitivan, ma koliko ponekad to bilo tesko i cinilo se bezizlazno.

Postovanje, prema sebi i drugima. Ne ziveti zivot poznanika, vec svoj sopstveni.

Nema novca koji ovo moze da kupi.

Luksuz? Ha, sta je danas luksuz?  Moj luksuz je imati porodicu, na okupu. Zdrave klince. Njihove vesele i razdragane glasove. I ne traziti preko «leba pogace».


Bogatstvo i luksuz idu nekako zajedno. Dusa i srce takodje.

Samo i bogati placu zar ne?

Suze ko i svake druge. Slane. Nekad samo kaplju, nekad liju.

 

**Citala sam jutros kod Sapke, da mozda i ustajanje na levu nogu doprinosi da se covek oseca malo cudno. Pazicu od sutra. Mozda mi uspe da nekako preko ruku ustanem iz kreveta….