Plavooki rebus

Koliko puta sam samo cula frazu : „oci govore vise od reci“.  Da, ali sta?

Lili kaze da vidi sledece:“ Simpatija postoji.“

Seka kaze: „opasnost na pomolu.“

Dva para ociju.

Nema reci.

Nema tumacenja, razclanjivanja, prevodjenja.

Nema akcenta, samo ponekad podignuta obrva iznad  najplavljih ociju na svetu.

„Sanja B, smem nesto da ti porucim. Opusti se! Ja znam kada je sala. Licno ne propustam priliku  ako mogu da se nasalim ili da kazem nesto dvosmisleno .“

Hajde, ti to moras sama. Ja stvarno ne znam. Nisam ja ti. Ne ocekuj od mene da resim ovaj rebus. 

Sara:“ za moj ukus su previse hladne.“

Mozda sam samo ustala na levu nogu. Znas da uvek nadjem neku manu.

Previse razmisljam. Sve bi da bude sigurno. 

Ti nisi takva i ja ti ponekad zavidim na tome…

Advertisements

Zelena inspiracija

Mislila sam procice. Samo da dodje sunce  i sve ce opet biti kao pre. A ono «sipak». Nista od toga. Pocecu da verujem u babe i zabe i po koju vracaru. Dal’ da stavim cesanj belog luka u dzep od jakne? Zahladnelo je!

 

Dokle ce ovo da traje? Ni lepo, ni ruzno. Jednostavno prava crta, kao i moja dosadna zelena ograda od lorbera, na kojoj umalo neki dan nisam glavu izgubila. Da li sam vam o tome pricala?  Nisam? O, zanimljive li price. Elem, umalo ne ostadoh da visim na toj ogradi. Onako naglavacke, ma znate vec.

 

Tri metra visine i koji centimetar pride. Gledam je danima kako raste i divlja. Sve je sira i gusca. I resim  cvrsto da je skratim za glavu, al’ umalo ne dodje ona meni glave.

 

Kupim potreban alat, tj. motorne makaze za sisanje zelene ograde i krenem, naoruzana rukavicama i voljom da joj promenim licni opis.

 

Stanem ispred nje i ne vidim nista. Malo neba i to je sve. Popnem se na stolicu, ali ni to ne pomaze. Donesem merdevine i krenem da se penjem ko na mesec. Kad sam vec bila dovoljno visoko ukapiram da su makaze od jedno pet kila ostale na zemlji pod mojim nogama.

 

Sidjem smireno i sutnem merdevine u *************   😀

 

Podignem se na prste, istegnem vrat za jos jedno 10cm, produzim ruke do maksimuma i krenem da sisam. Malo dole, malo gore. Talasam po lorberu i psujem, srecom pa me komsije ne razumeju.

Milsim i da je bio najtopliji dan u maju!

Prvih 25m, sam nekako prezivela.

Kad sam uspela da je skratim do negde moje visine i vidim kuce preko puta, bilo mi je vec lakse. Utom izadje i komsinica i poce da me hvali.

U tim trenucima sake i ostali delovi tela nisu pripadali vise meni. Tako rasclanjena i pomucenog razuma sam uspela da joj se osmehnem.

 

Kad stize i moja jaca polovina. Ja sva zelena od umora kazem: „vidis ti ovo cudo od ograde!“

Kaze on gledajuci u uredjenu ogradu: „nemoj da se mucis, sutra cu ja sve to  lepo da posecem!?“ Okrenu se i odjuri u kucu.

Umalo mi oci ne ispadose gledajucu za njim. Nisam rekla nista. Otisla sam pod hladan tus, jer bi mozda zavrsilo drugacije. Instinkt me retko kada vara!

 

Naredna dva dana sam provela sa teskom upalom svih misica lezeci u krevetu!

A za neke nisam  do tada ni znala da postoje.   😀