Kad zamirise na cimet…

Pitala sam te jednom: „Da li volis cimet?“
„Otkud ti sad to, obozavam ga ?!“, zacudjeno si odgovorio.

Ah, ti mirisi… odgovorila sam tiho.

Miris cimeta je pronasao put iz lavirinta nasih osecanja. Carobni mirisi cesto lutaju. Traze izlaz, a kad ga pronadju i stignu do nasih cula onda mi to osecamo…

Miris koze. Miris ljubavi.

Miris kose posle pranja…

Ovoga puta bila je mozda vise intuicija.
Osecala sam, da je nekako nemoguce da ga ne volis.
Zasto?- bilo je cudjenja u tvom glasu.
Nisam ti mogla objasniti recima.
I sta sada?-pitao si.
Gde god da zamirise na cimet, seticu se tebe – odgovorila sam.
Sitnice oboje nas zivot i zacine ga mirisima. Sve sto nastane iz tih momenata, dovoljno je za naredne sate, a nekada i za citav jedan dan, a mozda i duze…


Advertisements

Divno, predivno…

Pre dva dana snimljen je spot za ovu pesmu.
Jutros slusam, gledam i uzivam u filmskom umecu…. u recima pesme u glumcima… jednostavno PREDIVNO !

BRAVO Sergej!!

Znam da nije lako zivjeti sa tim
znam, al’ipak svaki novi dan na nas me podsjeti
da je moglo biti sve bolje i drugacije, al’ te nema
da je moglo biti sve kao nekad, kao prije
kad su te ruke grlile
Znaj da nije lako da te prebolim
sad trazim razlog da te sto puta vise povrijedim
da na dusi osjetis ovaj nemir, ovu bol sto se sprema
kad na kozi ostane jedan trag i sjecanje
da nas vise nema

Sta ja sve mogu?

Utorak je obecavao da ce biti samo jos jedan dan u nedelji.

Svanulo je. Hladan vazduh nas je pri samom izlasku iz kuce naterao da se vratimo i uzmemo toplije jakne.

Nije bilo uobicajenih jutarnjih pozdrava u ulici, ali ni to nije bilo posebno cudno, jer je tek drugi dan skolske godine. Treba nam malo vremena za uhodavanje.

Dok sam se vozila, cula sam i radosnu vest, da je Federer nocas izgubio i bila sretna zbog mladog argentinca.

Pravo iz skole odjurila sam kod frizera i nakon sat vremena srecna i pomalo zaljubljena u samu sebe otisla na posao. Odradila najhitnije stvari i izasla na termin. Usput sam popila sa drugaricom kafu. Vec je bilo priajtno suncano. Sedele smo u centru grada i uzivale u velikim soljama kapucina.

Pricale, smejale se, veselo ogovarale nase politicare koji su delili brosure i jabuke, jer u nedelju su izbori…pa da nas malkice podmite…

Obavila sam jos dosta posla. Dovezla decu iz skole.

Izvadila iz frizidera pripremljene lazanje, po receptu naseg najboljeg kuvara. Napravila ih kasno sinoc da bi bile sto ukusnije.

Sve je“ islo kao po loju“…

Taman sam htela da porcelansku cetvrtastu posudu ubacim u rernu. Ispala mi je iz ruku i smesa se prosula po podu pomesana sa komadima porcelana. Tako je puklo da su klinci vec bili kraj mene i samo konstatovali:

„Mama to su samo lazanje, ne nerviraj se“ i dodali mi papir za ciscenje.

Lazanja je bilo svuda po podu, a najvise ispod frizidera koji ne moze da se pomeri, a moja ruka ne stane ispod njega. Ocistila sam nekako sav taj „svinjac“, da bi na kraju moj sin uzviknuo: „Mama odkud ovoliko krvi na podu?“

Dve velike posekotine su krasile moje prste. Nisam ni osetila, a ni znala da porcelan tako ljutito reze.

Srecom pa se snalazim sa ranama („profesionalna deformacija“), mozda su bile i za sivenje, ipak sam ih zalepila i previla. Nadam se dobrom ishodu.

Rucak je bio na podu. Klinci razocarani.

Odlucili smo se za rucak kod najboljeg italijana i krenuli. Jakna, tasna i „tres“ vratima, a kljucevi, gde su mi kljucevi?

E, tako lepo, stajali smo ispred garaze i ispred zakljucane kuce sa sve kljucevima u njoj.

Uh, sela sam na klupu i nisam mogla da verujem!

Cula sam klince kako telefoniraju i objasnjavaju ocu sta se sve dogodilo.

„Aha, onda dolazis za 15 minuta“.

Sreca nasa pa nije bio van grada. Inace bi smo jos uvek sedeli ispred kuce.

Prsti me  bole, ali sutra je novi dan, bice vec puno bolje!

Ne pitajte me sta smo jeli i kako sam sve improvizovala, bilo je vec proslo jedan, a u tri me je cekao novi poslovni termin.

Uopste nisam histerisala, ni psovala, ma ton nisam povisila. Pojma nemam zasto?

Sarah pa gde si ti?

Primetili ste da me nema…   😀  Obradovala sam se toj konstataciji…   😀

Provela sam izvesno vreme u Srbiji okruzena familijom i dragim prijateljima iz detinjstva i skolskih dana. Uspela sam da se sretnem i sa jednom Blog-prijateljicom i konacno popijemo, dugo nagovestavanu i zakazivanu kafu. Ali o tome sledi prica. To vidjenje nije za par recenica. Cak sam pokusala da produzim boravak do Blog opena ali to nije bilo“ tehnicki“ izvodljivo.

U planu je jedan produzeni vikend u prolece i onda je on rezervisan samo za druzenje, bez obaveznih poseta familiji i protokololarnih ruckova, pita, gibanica, smokinga, visokih peta …  Tako da se iskreno nadam da ce ta poseta Beogradu biti jako zanimljiva i vesela… Vodic i instruktor za nocne provode je vec odabran… 😀

Detinjstvo nam nekako istrasira zivotni put. Smernice i poneka krivina su uvek u tom sadrzaju. Imala sam jako puno vremena za vracanje starih filmskih vrpca. Mnoge glavne glumce nisam prepoznala iz prve, ali utoliko je taj drugi pogled bio srdacniji i topliji. Pisacu vam u narednim postovima o raznim zivotima, epizodama i reprizi nekih zanimljivih i dugometraznih filmova.

Baterije koje sluze za inspiraciju su ponovo pune.  Uzelela sam se reci. Slikanja recima. Mojih pokusaja da to uradim kao slikar.

Putovanje je bilo „kratko“. Autoruta duga preko 1200km. Ali sve se to ne oseti kada vas par ociju prati i podrzava tokom voznje. Recima koje daju krila. Recima koje jednostavno izbrisu napetost i stres nastao voznjom, bukom… “ moje oci te prate i cuvaju, znam gde si sada….pijes kafu i odmaras medju planinama na prelepoj terasi. Budi oprezna…“

Necu reci „hvala“. Znam da ne smem!

Ali smem reci da mi je znacilo puno vise od reci hvala.

Videla sam da je napisano puno lepih tekstova. Zato blog-drustvo, eto mene kod vas …