Magija je u nama

Da li uvek  u razgovoru odaberete prave reci?

Promenite vase reci, a sa njima i vas zivot. Reci su blago koje svako od nas nosi u sebi. Potrazite one prave i to je vec izrecena sreca.

Zdravo…kako si?… pa, jako lose, prehladjena sam,ovaj oktobar…hm. uvek sam u ove vreme slaba i iscrpljena…,skoro svake godine… deprimira me ovo vreme….i ovi bolovi u grlu, tesko ih se resim…. pa finansijkska kriza, … sve je skupo… vec me i dolazak nove godine i bozica plasi…. a ti, zvucis lose…da…da…ja sam se juce takodje nervirala zbog tih stvari……..o Boze, hoce li ovo sve potrajati…. ok. …do sledeceg puta…cao….

Sta je u ovom monologu/dijalogu lose? Zapravo dve osobe su pokusale da se ispricaju i olaksaju sebi. Da olaksaju „dusu“, da bi ponovo mogle da polete.

A nakon ovog monotonog dijaloga, osecaju se jos gore.

Nije problem u sadrzaju razgovora, vec u tome na koji nacin je on upakovan. Jer ne moramo samo pozitivno da mislimo vec mozemo pozitivno i da pricamo. Potrebne reci nosimo u sebi, to blago se nalazi u arhivu i ceka da fonetski pobedi ovakva nasa stanja.

Prave reci su magija. I izgovorena sreca.

Moramo biti strpljivi. Promena u izrazavanju trazi strpljenje i vreme, to je jedan radni proces, jer se na kraju dobije  novi govor  tj. nacin izrazavanja.

….Zdravo…kako sam…pa dobro, nisam bas najzdravija… momentalno se ne osecam zaista jakom…htela sam zapravo kupiti dve knjige…zasto covek oko 30. ima vise od datuma nego od novca…  Hvala ti na tvojoj pomoci… Cao…“


Srecno!   🙂



Nemoj „sreco“, nemoj danas…

Svanuo je cetvrtak!  Mozda sam ovo trebala napisati u ponedeljak, no nema veze bolje ikad nego nikad.

Vreme oblacno, ali toplo.

Danas nema nerviranja. Odlucila sam cvrsto da me danas ne moze niko iznervirati, namagarciti ili lukavo pokusati iza ledja nesto  da „smesti“. Necu dozvoliti  da ljudska glupost pokvari moj dan.

Do dvanaest sam na poslu, posle toga nisam vise dostupna. Juce sam mislila da bi trebalo otpustiti jednu drsku radnicu, ali sam se uzdrzala i dala joj jos jednu sansu. Videcemo.

A veceras je rukomet. Pokusavamo opet na internacionalnoj sceni. Igramo protiv italijanskog kluba. Naravno posle utakmice je italijansko vece. A ja sam slaba na „talijane“.

I nadam se da niko nece ni pokusati da mi stane na zulj, jer  sam sebi obecala „danas je lep dan“ i tacka.

Lepo mi je  breskvica predlozila jos u ponedeljak da se bacim na smeh i vesele postove.

Drzite mi palceve.  🙂


* „nemoj sreco, nemoj danas“- Riblja corba

Tebi

Sve mi se neda.

Osim smejati se sa tobom. Osim gledati u tebe. Mogla bih satima, danima, nedeljama. Mogla bih …

Smejes se. Ona linija oko tvojih usana. Poljubila bih tvoje usne. Jos samo jednom.

I imacu te u svojim ocima.

Dan i celu noc…

I jos nesto …

Sanjam cesto nas grad. Nas.

Samo, falis mi ti onako nasmejan, pun humora, spreman za izlazak…

I falim ja.

Kako cekam da trola stigne do moje stanice. Dok jos na kapiji cujem tvoje korake…

Falimo nas dvoje.

A ako bi to vratilo nas, ja sam spremna da se opet vratim. Jer cujem koliko si tamo sretan i osecam da sam te ponovo pronasla.

Radujem se da cujem kako su oni, svi oni nasi stari prijatelji. Mi pripadamo tom gradu. A ako moj  san ne bude odsanjan, onda hajde obecaj mi da cemo cesce odlaziti i hodati nasim ulicama.

Bilo je tesko skinuti oklop.

Nije lako otvoriti vrata posle svih oziljaka. Znam.  Ja sve znam. Danas sam bila sretna zbog tebe. I ponosna. Da, jako ponosna na tvoju odluku i tvoje gospodstvo.