Sklopi oci na tren

Secam se da je tog jutra bilo hladno. Mraz je ostavio debele tragove na staklima automobila. Jutro je bilo tiho. Svi smo nekako izvodili mehanicke pokrete i kretali se u poznatim samo nama pravcima. Mnogi od nas su zurili na posao ali niko to nije pokazivao.

Nisam ocekivala nista od novog dana. Bila sam zaokupljena svakodnevnim razmisljanjima i malim brigama oko raznoraznih obaveza i termina koji su se nekako nagomilali, a ja nisam zelela da pozurim, da potrcim… nisam dala vremenu da me “ stisne“ i zelela sam da se ova mirnoca i tisina iz mrazom okupanog jutru nastave.

Iznenada kao doneta carobnim stapom pocela je da pada kisa. Nije marila sto smo mi „mali“ ljudi zeleli da mirnim korakom pod raznobojnim kisobarnima stignemo na nasa odredista. Osetila sam da moje cipele polako propustaju vodu i da moji nozni prsti pocinju da se grce i povlace, ali bezuspesno. Nisu imali puno prostora za igru.

Konacno sam bila u toploj sobi i dan je mogao da se nastavi. Sa soljom toplog caja prelistala sam jutarnju postu, pregledala najnovije vesti i tako zaronjena i zadubljena u misli nisam cula tvoje korake.

Ne ocekujem nikada nista. Naucila sam to hodajuci sa vremenom.

Jer mnoga ocekivanja, previse dobro izreziranih filmova i zanimljivo napisanih romana nisu iz ovog naseg sveta. To se jednom shvati i nauci za sva vremena.

Ne cujem vise kisu. Ne vidim maglu.

Prsti su opet bili opruzeni celom duzinom. Carape suve.Samo je caj sa malo cimeta i ruma mirisao na zimu.

Ne znam da li se ti secas tog jutra, ili se meni samo ucinilo, da bilo je jako hladno.

P.S

„Guten Morgen, wie geht es dir?“

Za tango je potrebno dvoje

Ako imam nesto da kazem, onda to i uradim, ako nemam, cutim. Ne dozvoljavam da moje srce bude unisteno, mrznjom, besom i osecajem nemoci. Druga stvar je to sto ja ne znam da izaberem pravi momenat, ne uvek, ali vrlo cesto. Pogresne reci u pogresnom momentu iskopaju samo jos veci jaz . Uhvatiti pravi momenat sa pravim recima osigurava jedan opusten i miran zivot. E kad bi mi to polazilo cesce za rukom?

Odavno sam izgubila tu bitku sa harmonijom. Za nju je potrebno dvoje bez obzira u kakvoj oni vezi bili. Mislim da su mnogi od nas izgubili spremnost za negovanje takvog stanja. Niko nas ne moze toliko ne voleti kao mi sami sebe, jer uzivamo da se „samozderemo“ i dajemo tako sansu  i drugima da nam u tome pomognu.

Draga moja, pricala sam ti pre izvesnog vremena, kako savovi popustaju, kako su konci u fazi truljenja i da sada pazim na kvalitet i tehniku sivenja. Samo crveni konac,rekla sam, jer on ima dvostruko dejstvo. Znam da si se smejala i ja sam pisuci o tugi koja je curela kroz njih i pretila da napravi pravu poplavu i porusi neke brizno gradjene brane.

Ti si povisila glas i rekla: „Neka, hajde neka se to dogodi! Ako tako mora, ako tako mislis, samo napred imas moju podrsku!“

Ti znas kada treba povisti glas! A ja znam to da cenim.

Jutro je svanulo sa puno sunca. Ne znam da li si ti imala neke veze sa tim?No, sve je bilo mnogo jasnije.

Harmonija.

Da, mislim na onu u nama. Kada ostanemo sami sa sobom. Onda kada  nam se cini da smo porazeni, a nismo…kad je trazimo i pronalazimo.  Moramo  joj ponekad podviknuti i pripretiti crvenim koncem. Znam da ces me razumeti.

Negde sam procitala: „naucite vas jezik da kaze: ne znam“… i to jos u odgovarajucem trenutku.