Tu negde izmedju nota

Ima dana kada jednostavno ne mogu da radim. Danas je bas jedan takav. Srecom jedna reklamna kampanja je krenula i dajem sebi malo slobodnog prostora. Pravicu se kao da radim. Malo glume… Pa sta?

Da zurim u monitor i nista ne vidim. Da gledam kroz prozor i vidim samo maglu. Da jednostavno oteram ovaj sivo-tmurni dan jednim osmehom. Da se otisnem u misli i zaigram u njima.

Evo, ovog trenutka, bas ovog ne zelim da budem odrasla odgovorna osoba. Ne, ne zelim i pustite me ovaj trenutak samo. Procice on brzo. Brze nego sto sam i stigla da ga osmislim.

Iznenada. Neko kuca.

Gledam kroz prozor i nije Mika. Moj mali dobri vrabac.

Na monituru plese pisamce. Mali beli koverat. O, ne, samo ne posao! Danas sam inadzija i necu!

Na brzinu otvaram. Osmeh. Gledam ispod oka ka prozoru a sa monitora dopiru zvuci muzike. Note za tmurne dane upakovane izmedju nekoliko osmeha.

Samo jos ovaj trenutak.

Putujem daleko. Tamo gde severni vetrovi su hladniji od alpskih… tamo negde daleko…

I pomislim da bi ovom trenutku odgovarala

stara dobra  pesma u izvodbi Massima Savica:

Advertisements

Lopta je okrugla

Danas je pocelo evropsko prvenstvo u rukometu. Gde? U Austriji.  Prva utakmica je zavrsena pre nekoliko minuta igrali su je protiv Danske. Ko prati rukomet zna da su danci odlicna i jaka ekipa i da je Austrija za njih, macji kasalj. Ali… uspeli  su dostojno da im se suprodstave i izgube samo sa 4 gola razlike.


Koliko su austrijanci samokriticni i iskreni je i izjava komentatora za vreme utakmice : “ Ovo sto nasi momci pokazuju na parketu lici na rukomet“.


Konacno lici na rukometnu igru, rekla bih i ja. Toliko se ulaze u rikomet i mlade ljude koji zele da se bave sportom, da je doslo vreme da se to nekako i pokaze.


No,ostaje im  da rade na emocijama i „zaru“, jer toga nema. Nije im dato genima. Mada ekipa je sastavljena od stranaca sa austrijskim drzavljanstvom. Igra za nju nekoliko mojih prijatelja i veceras su pokazali da umeju….


Naravno da ni navijanje u hali nije bilo bas emotivno. Trudili su se, ali sve je to mlako. Cekam da vidim kako ce nasi igrati, pocinju za pola sata, a u subotu 23.1.2010 igraju protiv Austrije.


Drzimo im palceve, jer nekada smo bili u rukometu medju najboljima!

Nasi obicno iz nicega naprave podvig!

Osmeh u ocima

Za sve one  nestasne decake i devojcice koji stanuju u vasim srcima darujem

ove napisane redove pronadjene  na netu.

Zelim vam lep vikend i puno osmeha. Probajte nije tesko. Iako ponekad pomislimo da je nemoguce.


„Sta bih voleo“, napisao je Uros Pajic :


voleo bih da se
 vozimo tramvajem

i onda nestane struje

i mrak je i ne može 
da se izađe

i ljudi se plaše mraka

i preturaju po
 džepovima i traže upaljače

šibice

a nas baš briga
mi se ljubimo


voleo bih da je zora

i grad je prazan

nikog sem nas

i jedino se čuju naši koraci


voleo bih da se kao brijem

i onda ti odnekud naiđeš

i poljubim te

i ostavim ti belu bradu od
pene

baš si smešna

sa tom bradom


voleo bih da ležimo

i slušamo muziku

i
to je sve

voleo bih da putujemo

na primer vozom

i napolju magla ili sneg

a pored tebe toplo

i kako se uspavljujemo

više nismo sigurni

gde smo ni kuda idemo

i to je sada manje važno


voleo bih da sam spavao

i sad ležim budan

ne otvaram oči

a znam da si tu

tiho jedeš jabuku


voleo bih da jedemo

pečen hleb ili keks

i to je bučno

pri svakom zalogaju

smejemo se jedno drugom

očima jer su nam usta puna

voleo bih da ne mogu da zaspim

i onda ti malo kradem ćebe

a ti da se utopliš

priljubljuješ se uz mene


voleo bih da ti napravim

jednu malu pticu od papira

a ti mi je posle mnogo godina

pokažeš

i pitaš me

da li se sećam


voleo bih da zajedno

gajimo biljku

i da krijući

jedno od drugog

pričamo sa njom


voleo bih da sedimo na obali

i da kad odemo

u pesku ostanu otisci

naših guzica


voleo bih da sam negde

miran i odsutan

i da najednom negde

osetim tvoje usne


voleo bih da ti tiho

govorim na uvo

tako o tome

šta bih voleo


voleo bih da manje pričam u sebi

jer kad pričam u sebi

pričam o tebi

a mnogo pričam


voleo bih da zatvorim

teglu ili bocu

najjače što mogu

i ti onda tražiš

da ti otvorim


voleo bih da hodamo

i načas je staza uža

i tih par trenutaka

koračam iza tebe

i udišem tvoj miris


voleo bih da pijemo

nešto toplo

i gledamo se

preko šolja i kroz paru
u oči


voleo bih da vodimo ljubav

i posle premoreni brzo zaspemo

i oboje sanjamo isti san

kao mi vodimo ljubav


voleo bih da je ovo poslednji put

kako ti govorim o tome

šta bih voleo

jer kažu

što se kaže neće biti


Uros Pajic

Kocite li i na tankom ledu?

Da li ste nekada zakocili onako naglo, skoro u mestu i stali bez proklizavanja? Verujem da jeste.

Naravno da sam i ja. Jednom sam to morala napraviti jer mi je neka klinka iznenada iskocila ispred auta. Dolazeci auto iza mene nije uspeo da napravi takav poduhvat i zakucao se u moj gepek. Nije bilo povredjenih.

Obicno sam na kocnici iz predostroznosti. Bolje oduzimati povremeno brzinu, nego naglo kociti. Ucili su me cini mi se i u autoskoli. No,nema veze, ja bih o nekim drugim kocnicama.

Da, ima  raznovrsnih. Jedan od oblika je kao slovo „U“. To su one nevidljive, ali se lako saviju do oblika slova „U“. Takve nam ugrade po rodjenju i onda smo osigurani. Mozemo da se ludiramo, glupiramo, kreveljimo, ponasamo nedolicno, ali sve u odredjenoj meri. Nema ekscesa. Nee!

E sad neki drugi ljudi imaju neke druge skrivene ne kocnice. I oni mogu. Mogu sve sto zamisle. Onda im se ovi sa kocnicama kao dive, sve do neke granice, jer oni ne mogu preko. I tako puste ih i posmatraju.

Zaboraviti nesto na trenutak jeste vrlo moguce i mnogima i uspe takav pokusaj. Poleti se visoko, onda dolazi crna rupa i prekid u secanju.

Roletne se podignu i sakriju u kutiju predvidjenu za njihovo skroviste. Svetlost koja jutrom stigne u nase zenice, nam pozeli dobro jutro, ne bas stidljivo, ali vrlo jasno i uporno. I kazu onda krece tek vracanje filma. Sekvence uz jutarnje zujanje, nesto nalik brundanju u kostima glave kao muzika za svetlu pozadinu i rasplet… A njega nema…

Neki to vole i mogu. Da li zapravo uzivaju u tom bezanju, nemam pojma. Iskrenost? Danas i nije na ceni. Povrsnost i glad za ispunjenjenjem zadatog zadatka, pa ako sta treba i pregaziti, napred, samo napred…. e tu vise nema ciste duse, nema duha, nema srca…mislim sve ovo samo figurativno… Organ ko organ dok god disemo funkcionise.

Obicno pijem mineralnu vodu uz dodatak leda i onda kad pozelim da nesto zaboravim i na trenutak.

Iskre iz moje bajke

Snezni nanosi do preko dva metra visine. Stabla drveca iskrivljeno dodiruju snezni pokrivac i pod teretom prave carobne slike. Umetnos na ledu i snegu kao na staklu isarane zamrzle sare, ni najpoznatiji slikar ih tako ne bi naslikao.

Deda hoda ispred mene praveci prtinu i njegovim velikim stopama probija smrznuti duboki sneg, da bi za njim moje male promrzle nozice mogle da se iscupaju iz snega i stignu vec umorne sa njim na cilj. U dedinoj ruci ponosno stoji Badnjak. Moj brat je u to vreme bio mali i nejak da izdrzi tu zimsku setnju,tako da nas je  on nestrplivo cekao kod kuce.

Gledaj kaze deda, „drvo je puklo, rascepilo se od mraza“, pokazuje  mi njegovom sirokom rukom. Cujem pucketanje grana i kako se sneg pod nasim nogama „cuje“ kao gudalo na pogresnoj zici violine. Drzim se cvrsto za kraj promrzlog dedinog kaputa i zmirkam.

Vidim zaledjena napukla stabla, ali ne razumem kako su pukla. Ne zelim da zapitkujem dalje, jer zelim samo, da sto pre stignemo do tople kuce.

Deda je o svemu pricao sa puno paznje i ljubavi. Nikada mu nije bilo dosadno da objasnjava i uci nas raznim obicajima.

Po starosti sam ja drugo unuce. Ono najstarije, bilo je daleko preko okeana. Znam da je Deda zeleo da te veceri svo troje budemo uz njega. Rekao mi je to jednom sa puno tuge, da je to jedna njegova velika zelja. Na zalost,ni jednom mu se ta zelja nije ispunila. Jos uvek ni nas troje nismo proveli Bozic zajedno, mnogo godina je od tada proslo.

Sa uzbudjenjem se docekivao Badnji dan i Bozic. Nije u to vreme bilo ni toliko ruznih reci, niti ruznih desavanja, cini mi se kao da  je to bio neki drugi svet. Kao da ga danas vise nema. Kao da su svi izumrli, mada  su mnogi iz tog vremena jos zivi.

Tada nisam imala osecaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram bas tamo da upalim svecu, da moram… nikada se nista nije moralo, nista nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.
Zapanjujuce smirenosti i neobicne lepote bilo je u svakom dedinom koraku, prici, objasnjenju, radnji… Lepote koja je dolazila iz njegove ciste duse. Iz njegovih plavih ociju koje me jos uvek cuvaju i prate, iako vec dugo nije sa nama.

Obicaji se razlikuju od sela do sela, od grada do grada. U smiraj jednog zimskog dana badnje vece je dolazilo tiho. Mrak se spustao na nase dvoriste i kuce. Gasila su se svetla i dvorisni reflektori.
Bilo nas je osmoro. Okupljali smo se u kuci pradede Aleksandra u kojoj je gorelo kandilo i nekoliko sveca, a bilo je i petrolejskih lampi. Struju smo naravno imali, ali sada znam zasto tada nisu gorele sijalice. Svetlost sa kandila titrala je u uglu sobe i bila jedan od najlepsih prizora za moje decije oci. Kuca je sijala nekim cudnim sjajem. Prekrivaci su bili od najlepseg tkanja, jastucnice i stoljnjaci belji nego inace. Sve je bilo skromno a istovremno tako bogato.

Trpeza je bila sarena. Neodoljivih mirisa i ukusa. Smeha. Radosti. Mira. Slobode.Ljubavi koju sada mogu da definisem. Pripadnosti. Ponosa.

Sve je  to bilo za nasom trpezom postavljenom u krug, simbol naseg zivota. Sve to je  tada bilo na licima mojih najdrazih. Sve to sto ja jos uvek trazim na nekim novim licima danas.

Malenim rucicama brat i ja grlili smo naseg pradedu, igrali se sa bakama, recitovali po koji stih,valjali po podu, na tezinjavom dzaku napunjenom suvom slamom i cicali od radosti,nervirajuci pritom naseg lenjog macka cupajuci i vukuci za rep.

Onda bi zimska noc utonula u san. Usnuli cekali smo da svane i da se Hristos rodi.

Ujutru na dan Bozica, jos u pidzami trcali bi ka vatri i gledali u crvene varnice, iskre zivota kako frcaju na sve strane i za divno cudo ne peckaju. U dedinom  velikom krilu smestali se udobno i iscekivali da dobijemo gutljaj crvenog vina sa zrnom drena. Bozicnje veselje je moglo da pocne uz – da budete zdravi k’o dren!

*Moja cestitka svima vama koji slavite Bozic.

Budite zdravi kao dren!

Iskre zivota neka traju, neka se nove radjaju, neka vam donesu mir i srecu.