Lenja Buba…

Taman sam jutros mislila da napisem „Zatvoreno“, kad ono saceka me Ivanov komentar i razbudi  🙂

Obaveze su se nagomilale, jer su se i neke privatne stvari dogodile neplanirano i sve to  zajedno  dovelo  je do kolapsa celog sistema oko mene…

Lagano ali sigurno se izvlacim.


Sunce  mase vec dva dana, ali jos nisam stigla da ga pozdravim.

“ Lenja buba“- obecava da ce postati svilena buba i da ce ovu svoju negativnu i pozitivnu enegiju staviti na papir, pa cak ako to bude zahtevalo i malo vece doze kafe da bi kapci duze u toku noci ostali otvoreni a mozak koliko-toliko bistar  🙂

Jotros sam na brzinu  svratila do Charolije i procitala tekst o braku, koji ima veze i sa jednom mojom pricom.  Veceras junakinja te moje price „puzeva kucica“ slavi 60.rodjendan i posle vecerasnje feste bice inspiracije za nastavak. Srecan nastavak.

Da, da“ lenja buba“  mora dalje, ali kritike deluju  🙂


Advertisements

Ispod istog neba

Moj pogled se izgubio i upleo u jedno belo jedro. Tamo na pucini uz njegovu pomoc plovi mali brod. Poskakuje na talasima tirkizno plave boje  i povremeno nestane iz mog vidokruga. Za to vreme na obali me zapljusnu talasi sa belim krunama od pene i vrate moj upleteni pogled na  bose noge koje uzivaju izmedju sitnog kamenja.


Podne. Zvono sa crkve otkucava. Nemam jos puno vremena i zato se vracam na klupu da jos par minuta predahnem, a onda me ceka vazan sastanak. Sama pomisao na govor koji treba da odrzim cini da srce pocinje brze da lupa i udisaji postaju brzi.


Svetla se pale. Veliki reflektori osvetljavaju uski prolaz i cine da  toplota bude slicna onoj na plazi, jedino nema vetra. Cujem da izgovaraju moje ime.


Osmehujem se. Cujem  sebe kako sapucem, a onda kasnije sve glasnije  govorim. Moj glas plese kao brod na talasima, pravim pauze  i cujem moje srce kako lagano prati moje reci. Znam da mogu. Vidim prve redove stolica i raspoznajem lica. Moj pogled se smiruje na jednom belom stolnjaku i taj spokoj cini da moj govor bude jos jasniji i precizniji.


Aplauz.


Pogled na sat govori da cu uspeti da stignem da uzivam u zalasku sunca. Otpraticu galebe na pocinak. Pozelecu i tebi laku noc iako si daleko, ali ispod ovog istog neba.

Znam da verujete u mene. Znam da zelim uvek da ispunim ocekivanja, ali nije uvek lako. Naravno, da se za mnoge stvari moramo skolovati i boriti. Secam se vremena kada je drzanje govora bilo skoro nemoguce, jer nisam mogla da kontrolisem svoje uzbudjenje, ni srce…

Sada je to ipak jedan lep osecaj. Svi smo mi ispod istog neba.

*
tekst: Slavica Rankovic


Lola je u pesmi

 

Zaskripalo je! Zvuk koji para usi trajao je samo nekoliko sekundi.

Igla na starom gramofonu iskocila je iz svog koloseka. Pogresno je ukljucila obrtaje ili je to bila samo  jedna od ogrebotina na sirokoj staroj ploci.

Dugo, cuva ploce koje je sama kupovala ili dobijala za rodjendane.

Volela je oduvek  tatin gramofon. Imao je cudesnu moc. Uspeo je da je izleci od mnogih decijih bolesti. Sa njim je putovala i plovila morima, okeanima nosena vetrom i letnjim notama.

Sedela bi i zurila u obrtaje crne ploce satima. Pratila pogledom neznu igru igle po njenoj crnoj povrsini i upijajuci najlepse melodije nekih davno zaboravljenih  pesama.

Samo jednom je taj stari gramofon zakazao. Samo jednom je ta njegova lekovita moc ostala tamo negde zagubljena u noci.

Ni posle mnogo godina nije uspela da izbrise secanja na glas koji je tada obojio muzikom njen zivot. Taj glas nikada vise nije cula. Ostao je jedinstveni primerak najlepseg glasa. Pa zar je moguce da se boje i tonovi ponove vise puta. Nemoguce!

Kad god bi zazvonio telefon osmeh bi prekrivao njeno lice, dok su sa druge strane dopirale reci koje su prvo milovale njenu usnu skoljku, a onda kroz krivudavi lavirint stizale do srca. Nikad je niko nije zvao imenom koje je dobila od njega, a i kad bi to neko pokusao, ljubazno je trazila da je tako vise ne zove. Postoji uvek samo jedan orginal sve ostalo su kopije. Kako u umetnosti tako i u zivotu.

Muzika je bila njen pratilac i po danu i  po noci. Melodija u njenim ocima i njegovom glasu pravili  su najlepsi duet tog leta. Hodajuci korzom kroz mali grad obavijeni necujnim zvukom i osmehom naslikanim na njihovim licima bili su previse srecni za «gradske oci «… koje su strpljivo  cekale da gramofonska igla izgrebe crnu plocu. Postavljali nogu, ne bi li se oni sapleli. Gurkali ih neprimetno i slucajno laktovima, a njihova melodija je odolevala svim nepogodama… Note su lebdele iznad njihovih glava i glas koji je najlepse izvodio «Lolu» samo za nju, grlio je i skrivao, snaznim rukama kadgod bi neko pokusao da im stane na put. Vodio je nevidljive ratove i cuvao Lolu. Znala je ona to.

Obozavao je njenu dugu smedju kosu. Nije bio sretan kad je klinka pokusala da kobajagi odraste i prati sminkom odrasle. Nezno bi prstima prelazio preko njenih kapaka i svetlu plavu senku neprimetno brisao sa njih i govorio da najlepse oci ne trebaju nista osim melodije u njima.

A ona je bosonoga na toplom asfaltu plesala samo za njega. Vrtela se u krug i pokusavala da napravi koreografiju smisljajuci u momentu pokrete. Nije bila rodjena plesacica, ali sa njim, sve to nije bilo vazno. Vazno je bilo u tom momentu uhvatiti tu nevidljivu nit i baciti note u nebo kroz osmehe, zagrljaje i poljupce…

Ostala je jedna klupa. Na njoj jedno secanje. Urezane note u srcu sa violinskim kljucem. On ih cuva. Kao cuvar ili vitez na ulazu u dvorac.

Lola je naucila da plese. Stari gramofon prekriven slojem debele prasine i paucinom koju samo ona ponekad pokusa da rasplete kad stigne leto i ugreje kamene stepenice jedne terase negde na jugu, a ona krene na jos jedan ples sa samo njoj  prepoznatljivom melodijom u ocima kao nekada. Nikada nije video njene nove plesne korake.

 

Idu dani…

„…jednom kad se vratis sve ce biti deo proslosti

sve osim moje ljubavi

srce me zaboli kad se setim da sve proslo je

sve osim ljubavi moje

ja cekacu te do sitnog sata i nosicu tvoj DAH oko vrata

ti samo sapni kao lani idu dani

idu dani..“ 

Vidite onaj crveno-beli kisobran? Slucajno smo ga pronasle u gepeku od auta, da ga nismo imale verovatno bi danas lezale sa temperaturom u krevetu.

Magla, kisa, hladnoca nisu uspele da nas nateraju da odustanemo od koncerta, ali zamalo ljudi koji su bili zaduzeni za red i mir.Po srpskom ili obicaju naseg naroda sa prostora bivse Jugoslavije, familija,prijatelji, sponzoruse i ostali imaju pravo prvenstva prolaza, a mi  fini smo se fino smrzavali, kisli i strpljivo cekali, a oni sa osmehom na licu jednostavno „upadali“.(postoji za ovakve pojave drugi ulaz 🙂  )

Promrzle i vec ljute smo ipak morale da platimo ulaz.

Tako je pocelo, ali se na kraju dobro zavrsilo, jer Zeljko Joksimovic ume da peva. Predivan glas koji ispunjava prostor i ima jacinu i cistocu kao da peva troje ljudi Komunicira sa publikom i ima odlican nastup na bini. On je jednostavno jedinstven. Sasvim normalan ovozemaljski covek.  Samo vrucincina i stepen zagusljivosti nisu bili ovozemaljski. Srecom imali su hladno pivo.

Nekoliko slika sam postavila da vam docaram malo atmosfere   😀

P.S

da pojasnim, ja sam u crnom 🙂

Subota jutro i plava masna

Kazu ljudi:

„male stvari cine zivot srecnim.“

Te male radosti kad iznenada iskoce iza ugla i „tup“ padnu tu ispred tvog nosa, ociju, a ti se osmehujes i radujes, prvo dusom, tiho, beskrajno, a onda se to sve preslika u tvojim ocima…


„Beskrajno“- dugo nisam koristila ovu rec. Spakovana i umotana u plavu masnu cekala je trenutak da ispliva i da me raznezi. Ta beskonacnost plavetnila sve od masne pa do tvojih ociju…


Nekada ne razumem bas sve, ali zar je to sad i vazno. Ne, nije!

Jednom me je neko pitao: „zasto ljudi pisu samo o lepim stvarima, zar to nije „zamazivanje“ ociju?“

Pisem i ja. Ali u mojim pricama obicno nema kraja. Iako za svaku imam pripremljen po jedan scenario, zlu ne trebalo… a mozda i zato sto samo ja znam  da su one ponekad tuzne ili sa nekim „ali“…


I zato se smejem i radujem bas sada, ovog trenutka. Jer znam da svaki taj trenutak ima i beskonacnost i kraj, do jedne tacke tamo negde na horizontu…


„Subota jutro“…


U drustvu je sve lepse i sladje. Cak i zdravi keks od zitarica, na koji se mrstimo i zahvaljujemo ljubazno ima ukus najlepse cokolade. Veseli glasovi, smeh, poznati nemir, a meni su vazne samo tvoje oci…


Dobiti subotu jutro na poklon u reci „beskrajno“. To nije mala stvar.