Zaštićeno: Ako ti ikad leptir sleti na dlan…

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements
Objavljeno pod crveni pesak | Unesite svoju lozinku za pregled komentara.

Sati, dani, godine…

…Verujem da se mnoge stvari u zivotu u svim njegovim  sferama desavaju iz nekog razloga.

Nisam zadovoljna svojim tekstovima i nisam zadovoljna jednim delom svog zivota. Trenutno ne mogu da pisem iako tuga i nezadovoljstvo preovladavaju, a kazu ljudi da se onda stvaraju najlepse pesme i price. Eto ja valjda nisam jedna od njih.

Doslo je prolece ali sa njim su se vratila secanja. Jos nekoliko dana sam ovde a onda moram da putujem. Videcu puno dragih ljudi mada razlog mog putovanja je opet vise tuzan. Hvala vam vec sada na lepim recima i podrsci koju znam da cu dobiti od svih vas. Ostajte mi zdravi i veseli do nekog sledeceg susreta. Mozda za par nedelja mozda i pre.

Veliki pozdrav za sve vas koji budete pokucali na vrata ove moje skromne kucice.

Vasa Sarah

Izmedju trotineta i nota

Odlucila sam poceti iz pocetka. Dosta je bilo trazenja izgovora i opravdanja. U poslednjih deset godina pokusavala sam sporadicno da se bavim sportom. Isla sam na fitnes i na pilates, trcala u prirodi, na traci, ali sve to trajalo je kratko i nista mi nije pricinjavalo zadovoljstvo.

Uz posao-odrastanje dve male pticice, naucila sam da vozim rolere, trotinet, da ponovo vozim bicikl, da klizam, skijam, igram badmington, izmedju dve vatre, zmurke, covece ne ljuti se, mice, pantomime, sah jos uvek ne znam da igram i da seckam tone sarenog papira u nedogled, lepim svim mogucim lepkovima i upoznam ponovo note i uocim svaki put kad pogresno odsviraju melodiju na gitari… Ako se ovo ne racuna u sport onda se poslednjih deset godina  nisam bavila sportom 🙂

Njih dvoje to rade vec savrseno. Sviraju gitaru i igraju tenis za pet.

Stidljivo sam prokomentarisala da bi eto i ja mogla da naucim da igram. U stvari, znam ja nesto malo, ali zelim da to naucim pravilno i zelim da im budem ravnopravna kad se nadjemo na terenu. Nemate pojma koliko su se smejali i salili na moj racum. Ok, rekla sam videcemo. Tajno sam dogovorila termine i krecem sa malom zutom lopticom od ponedeljka. Necu im nista reci, samo cu ih izazvati na dvoboj. Ha, videce oni jos! Uostalom pola mog zivota je lopta bila centar mog sveta. Doduse bele boje i puno veca, ali nema veze , snaci cu se ja. J

Konacno se vracam sportu i osecam onu pozitivnu tremu.Nadam se da ce me i ova dosadna prehlada napustiti i da cu moci da disem punim plucima.J

Radujem se kao malo dete i ne mogu da sacekam ponedeljak, a kako je proslo, naravno javicu vam…..

Izmedju trotineta i nota, ipak sam odabrala loptu! 🙂


Uz kafu i amaretto

Sedele smo i pile kafu u nasem omiljenom kafeu na obroncima Alpa. Smejale se. Ponekad i previse glasno. Primetile smo da nas posmatraju onako ispod oka. Ja sam se salila da nas to sigurno samo iz zavisti gledaju. Mlade, lepe nasmejane, pomalo strankinje, ali sve to im je samo stavljalo soli na ranu, jer ako cemo iskreno u nama ima juga i to se vidi i to oni osecaju…

Nimalo obeshrabrene tim „prekim“ pogledima nastavile smo da cavrljamo i uzivamo u pogledu na grad u zalsku sunca. Vetar je nosio snezne prasnjave oblake na sve strane. Mrsio jele i borove, savijao ih i bez imalo neznosti vracao u prvobitan polozaj…

Iznenadila me je recenicom:

„Mislim da sam se zaljubila“

Ja zabezeknuta. Sta, kako, kada u koga? Jadna ona nije stigla da uhvati redosled svih postavljenih pitanja. Ko da ne znam sta to znaci. Curka? Koja sam ja curka?

Hajde rekla sam polako, pocni ponovo iz pocetka.

Ustvari bila sam ljubomorna.  Dodala je da to traje, mislim ta njena zaljubljenost, a ja nista o tome nisam znala, niti sam ista naslutila. Kako je samo uspela to da sakrije? Ona moja drugarica. Ja da ne znam, e to je previse! J

Pocela je da zamuckuje i objasnjava.

„Znas, vec dugo ne mogu da spavam. Cesto sanjarim o nama. Vidim njegove, tople zelene oci, cujem najneznije reci i briznost koja se iz njih da naslutiti kada me pita kako sam, kada mi pruzi taj osecaj da vredim, kada mi pozeli lep dan i kada mi se nasmeje. Ovako nesto nisam osetila mnogo godina unazad i mislim da me osecaj ne vara.“

Dobro i sta jos, konkretno pitala sam sa nestrpljenjem?

„On  i ne sluti da mi se svidja. Mozda sam ja umislila da se i ja njemu dopadam, ali on meni jako, evo i sada cujem srce kako preskace dok pricam o njemu. Eto otkrila sam ti moju malu tajnu…“

Sklopila je ruke i zagledala se u sunce koje se pomalo naziralo na horizontu.

Gledala sam u to prelepo setno lice u njene oci koje su zracile toplinom i iz kojih su frcale iskre srece. Znam kroz sta je do sada sve prosla u zivotu. Zagrlila sam je i rekla: „ tvoje srce ce pronaci put do njegovog, ja verujem u to..“

*
tekst: Slavica Rankovic

Kad treba jaca i od sudbine

Jagode u snegu…  nastavak…


Rekla sam ti da verujem u tebe. Zar si ikada posumnjala u moje reci? Da li si ikada pomislila da to govorim samo reda radi?

Masa je opasna stvar. U masi se izgubimo i krenemo tamo kuda nas odvuce sila zemljine teze. Pokusali su to da urade i sa tobom. Znala sam da ne mogu. Jos uvek verujem u ljude. Jos uvek ima onih koji su iskreni i cene rad i sposobnost.

Ja znam sta se krije iza tvoje plave kose i zelenih ociju. Ja znam kako tvoje srce kuca. Ja znam da se ti uprpis i stanes, pa dahces kao Dzeki kad krene u lov. Sve ja to znam, ali i to si ti. I kad krenu takve stvari ja uvek kazem: „stani!“

Ti si nesto drugo. Ti si mala zvezda koja sija. Ni polarni medved ni velika kola, ti si mala ali vidljiva, za sve one koji zele da te vide. A vrednosti sijaju i isplivaju iz mase. A onda ti padnu oni na kolena o kojima si samo sanjala. Uberes za sebe samo najlepse jagode, napunis korpu i kazes hvala. Hvala sto ste verovali u mene. Hvala sto ste mi dali sansu da pokazem koliko vredim. Hvala vam.

A zaboravis na sve one sitne, male zlobne duse. Njih ce uvek biti. Bilo ih je uvek.

Ponekad se samo osmehni i pravi se da ih necujes. Imas pravo na to. Ti si moja zvezda. Ti si nasa zvezda. Moja i Ljubicina zvezda.

Sutra osmeh. Onaj tvoj najlepsi izvuci iz sanduka. Oduvaj prasinu i plesi. Plesi i za mene, plesi za nase zivote. Pusti neka te crveno vino inspirise i pogledi vode.

Znas da su nekako najsladje te prve sumske jagode posle snega…

*
tekst: Slavica Rankovic