U jednom satu

Oci vide ono sto dusa zeli.

Umisljeno ili ne?

Jos uvek trazim odgovor.

Noc traje skoro 2o sati, a nismo blizu ekvatora.

Radost- male zute loptice.

Neizmerna Sreca.

Izdrzljivost. Zalaganje. Neodustajanje. Upornost.

Brzina. Spretnost. 60 minuta.

Osmeh. Sjaj u ocima.

Kifle sa orasima.

Kisa.

Kapi kise- poljupci.

Ispunices joj zelju, zar ne?

I just wanna dance with you – prosaputala je Lana sanjareci za volanom svog automobila o jednoj veceri i jednom letu davnih osamdesetih.
Ucila je tada korake samo za njega. Na tremu jedne terase, negde na jugu.

Dok joj je on  pevusio „Lolu“  sa osmehom, ljubavlju i ceznjom u glasu.
Bila je jos klinka sa iskrenom i cistom dusom. Bez vestackih trepavica, bez umetaka u kosi i vrtoglavo visokih peta. Bosonoga kao i on.
Njegova raskopacana crna kosulja, podvrnute svetle pantalone i bose noge, bili su jos jedna slika za nezaborav.
Toplo kamenje pod njihovim nogama, svirka zrikavaca u setnji kroz jutarnju rosu i njegovi prsti upleteni u njene, bila  je to – 
Ljubav.

Poljubac i rastanak pred zoru, kao da to jutro nije vec novi dan.

Jos jednom.

Neponovljiva boja glasa i Lola. Zato zelim da plesem sa tobom, jos samo ovaj put kao u snu, kao tada na toplom asfaltu u tvom zagrljaju.

Bila sam blizu a nisam te pozdravila- prosaputala je Lana na sezdesetom kilometru jedne ulice bez broja; niko nije cuo njen sapat.
A ti? Oprostices mi, zar ne?

 *
tekst: Slavica Rankovic