Pismo

Pisem i pricam, a ni ko da cuje, a ni ko da procita. Svetlost i senke smenjuju se izmedju kafe i amaretta.

Lanino ogledalce na stolu. Zelena haljina prebacena preko stolice bez dodira zguzvano lezi, dok negde ispod rukava izviruje niska bisera.

Sati, dani, godine – prosli su ispod istog neba. Trag je ostao na starom izbledelom papir. Razliveno mastilo i plava mrlja kao plod nesprestnosti.

Magija je u nama. U dzepu njenog kaputa. U malim mrvicama cokolade pomesanih sa mirisom cimeta. U kosi dok se presijava na suncu. Kad zamirise na bagrem.

Tu negde izmedju nota. Lola je u njima. U pesmi. Balerina na trapezu sto neumorno izvodi okrete i u subotu jutro, bez plave masne.

Sve to su Iskre iz moje bajke. Jedan san. U njemu zivot. Napukao jos na pocetku.

Recite mi „ da li je lako soli na tudje rane sipati ? „

Znam samo da kad zatreba ona je jaca i od sudbine. Iako zna da nema povratka. Kao ni mornar sto za osusenom ruzom zali.

Verujte mi, ako mi ikada vise, leptir sleti na dlan, pisacu vam o tome. Pisacu vam i dalje o mornaru, njegovoj ruzi, bez obzira sto je ruza izgubila latice.


Iza mene su ostale reci.Jedan zivot prepun tuge.
Ako jednom krenem brodom, pisacu vam.

Sa velikim postovanjem

vasa Sarah

*
tekst: Slavica Rankovic

Advertisements